Википедија

Хенри IV, део други

Хенри IV, део други (енгл. Henry IV, Part 2), је историјска драма Виљема Шекспира, вероватно написана између 1596 и 1599. Ова драма је трећи део Шекспирове тетралогије, коју неки научници зову Хенријада: претходе јој драме Ричард II и Хенри IV, део први), а на њу се наставља Хенри V. Хенри IV, део први приказује догађаје од победе Хенрија Персија над Шкотима код Хомилдона у Нортамберленду (крајем 1402) и завршава се поразом енглеских побуњеника код Шрузберија средином 1403.[1] Ова драма се често сматра додатком или експанзијом првог дела драме, више него непосредним наставком историјске приче, са нагласком на веома популарном лику Фалстафа и увођењем других комичних ликова као део његове пратње, укључујући Заставника Пиштоља (енгл. Ancient Pistol), Доли Секадашу (енгл. Doll Tearsheet), и судију Плитковића (енгл. Robert Shallow). Неколико сцена су директна паралела епизодама из првог дела драме.

Хенри IV, део други
Прва страница Хенрија IV, део други, из првог Фолио издања (1623).
Настанак
Ориг. насловHenry IV, Part 2
АуторВиљем Шекспир
ЗемљаЕнглеска
Језикенглески
Садржај
Жанр / врста делаисторијска драма
ТемеПобуна против Хенрија IV од Енглеске и одрастање Хенрија V
ЛокализацијаЕнглеска, Француска; 1403-1413.
Издавање
Датум1596-1599.
Хронологија
ПретходникХенри IV, део први
НаследникХенри V (драма)

Ликови уреди

Садржај уреди

 
Фалстаф са Доли Секадашом у кафани Вепрова Глава, илустрација Чин 2, сцена 4. у драми (Едвард фон Грутснер).
  УПОЗОРЕЊЕ: Следе детаљи заплета или комплетан опис радње!

Представа се наставља тамо где је стао Хенри IV, део први. Фокус драме је пут принца Хала према краљевској круни и његовом коначном одбацивању Фалстафа. Међутим, за разлику од првог дела, Халове и Фалстафове приче су готово у потпуности одвојене, јер се два лика сусрећу само два пута и то врло кратко. Тон већег дела представа је елегичан, усредсређен на Фалстаффову старост и близину смрти, што је паралелно са стањем све болеснијег краља.

Фалстаф и даље пије и бави се ситним злочинима у лондонском подземљу. Прво се појављује он, праћен новим ликом, младим пажом кога му је принц Хал доделио као шалу. Фалстаф испитује шта је лекар рекао о анализи његовог урина, а паж га нејасно обавештава да је урин здравији од пацијента. Фалстаф изговара један од својих најкарактеристичнијих стихова: „Ја нисам духовит само за себе, већ сам разлог за духовитост код других људи.“ Фалстаф обећава да ће пажа обући у рите. Затим се жали на своје сиромаштво, оптужујући за то "болестан новчаник"[д]. Они одлазе, док Фалстаф обећава да ће наћи себи супругу "у паприкашу"[ђ] (тј. локалним борделима).

Улази Лорд Врховни Судија, тражећи Фалстафа. Фалстаф испрва глуми глувоћу како би избегао разговор са њим, а кад та тактика не успе, прави се да не зна с ким разговара. Док Врховни Судија покушава да испита Фалстафа о недавној пљачки, Фалстаф упорно окреће разговор на болест која мучи краља. Затим се претвара да је много млађи од Врховног Судије: "Ви који сте стари, не увиђете способности нас младих." Коначно, он тражи од Врховног Судије хиљаду фунти да помогне опремању војне експедиције, али је одбијен.

 
Фалстаф бира регруте (1818).

Фалстаф је у вези са проститутком Доли Секадашом, која се посвађа са Заставником Пиштољем, Фалстафовим подофициром. Након што Фалстаф избаци Пиштоља, Доли га пита за Принца. Фалстафу је непријатно када Хал, прерушен у музичара, чује његове погрдне примедбе. Фалстаф покушава да се извуче брбљањем, али Хал није уверен. Када стигну вести о још једној побуни, Фалстаф се поново придружује војсци и одлази у село да прикупи снаге. Тамо среће старог школског друга, Судију Плитковића, и присећају се својих младеначких авантура. Плитковић представља потенцијалне регруте за лојалистичку војску: Буђавог, Теле, Нејаког, Сенку и Брадавицу, разнолику колекцију сеоских примитиваца. Фалстаф и његови људи примају мито од њих двојице, Буђавог и Телета, како не би били регрутовани.

У другој причи, Хал остаје посетилац лондонског подземља и чини се да није достојан да буде будући краљ. Његов отац, краљ Хенри IV, поново је разочаран младим принцом због тога, упркос уверењима дворана. Још једна побуна подигнута је против Хенрија IV, али овај пут је угушена, не битком, већ двоструком политичком махинацијом Халовог брата, принца Џона. На ту вест краљ Хенри се разболи и чини се да умире. Хал, видевши то, верује да је он сада краљ и излази, носећи круну. Краљ Хенри, пробудивши се, је очајан, мислећи да је Халу стало само до тога да постане краљ. Хал се међутим искрено обрадује што је отац жив и уверава га у своју љубав, а стари краљ након тога умире задовољан.

 
Фалстаф отеран, Роберт Смирке, око 1795

Две линије приче сусрећу се на завршној сцени, у којој Фалстаф, сазнавши од Пиштоља да је Хал сада Краљ, долази у Лондон очекујући велике награде. Али Хал га одбацује пред целим двором, тврдећи да се сада променио и да се више не може дружити са таквим људима. Лондонски олош, који је очекивао рај за лопове под Халовом управом, власти уместо тога гоне и затварају.[3]

Епилог уреди

На крају представе, Епилог захваљује публици и обећава да ће се прича наставити у предстојећој представи „са Сер Џоном у њој, и развеселићете се са лепом Катарином из Француске, где ће, колико ја знам, Фалстаф умрети од грознице". У ствари, Фалстаф се не појављује на позорници у наредној представи, Хенри V, иако се помиње његова смрт. Веселе жене виндзорске имају „Сер Џона у њој“, али Епилог сигурно не мисли на ту представу, јер овај одломак јасно описује надолазећу причу о Хенрију V и освајању Катерине од Француске. Фалстаф "умире од грознице" у Хенрију V, али у Лондону, на почетку представе. Његова смрт је закулисна, описује је други лик и он се никада не појављује на сцени. Његову улогу кукавичког војника који брине само о себи преузима Заставник Пиштољ, његов хвалисави помоћник у драмама Хенри IV, део други и Веселе жене виндзорске.

 
1587. издање Холиншедових Хроника.

Епилог такође уверава гледаоце да Фалстаф није заснован на антикатоличком побуњенику Сер Џону Олдкаслу (енгл. John Oldcastle), јер је "Олдкасл умро као мученик, а ово није тај човек". Фалстаф је првобитно био назван Олдкасл, по Шекспировом главном моделу, ранијој представи Славне победе Хенрија V (енгл. The Famous Victories of Henry V). Шекспир је био приморан да промени име након жалби Олдкаслових потомака. Иако модерни критичари прихватају да је првобитно име било Олдкасл у првоm делu, спорно је да ли је други део првобитно задржао име или је увек био „Фалстаф“. Према Ренеу Вајсу, метричке анализе одломака стихова који садрже Фалстафово име су неодређене у том смислу. [4]

Историјски извори уреди

Шекспировов главни извор за Хенрија IV, Други део, као и за већину његових историјских драма, биле су Хронике Рафаела Холиншеда; објављивање другог издања 1587. године пружа главни историјски оквир за представу. Чини се да је и Савез двеју славних породица Ланкастера и Јорка Едварда Хала консултован при писању, а научници су такође претпоставили да је Шекспир био упознат са песмом Самуела Данијела о грађанским ратовима. [3]

Критика и анализа уреди

Хенри IV, део други се генерално сматра као мање успешна драма од првог дела драме. Њена структура, у којој се Фалстаф и Хал једва састају, може се критиковати као недраматична. Неки критичари сматрају да Шекспир никада није имао намеру да напише наставак, и да га је ометао недостатак преосталог историјског материјала, што резултира тиме да комичне сцене служе као пука „испуна“ у овој драми. Међутим, сцене које укључују Фалстафа и Судију Плитковића цењене су због њихове дирљиве елегичне комедије, а сцена Фалстафовог одбацивања може бити изузетно снажна на позорници.

Критичар Харолд Блум сугерисао је да су два дела Хенрија IV, заједно са елегијом Госпође Журке за Сер Џоном у Хенрију V, можда Шекспирово највеће достигнуће.[5]

Екранизација уреди

Британска телевизија ББЦ 2 извела је 2012-2016. комплетну екранизацију 8 највећих Шекспирових историјских драма, у облику мини-серије под насловом Шупља Круна (енгл. The Hollow Crown). Наслов серије узет је из стиха у драми Ричард II:

Јер у шупљој круни

Што окружује смртне слепоочнице краља

Смрт држи свој двор ...

- Ричард II, чин 3, сцена 2.

Прва сезона, која садржи 4 драме које образују прву тетралогију (Ричард II, Хенри IV, део први, Хенри IV, део други и Хенри V) снимљена је 2012. Бен Вишо глуми краља Ричарда II, Џереми Ајронс глуми Хенрија IV, а Том Хидлстон игра Принца Хала.

Друга сезона, под насловом Шупља Круна: Ратови Ружа (енгл. The Hollow Crown: The Wars of the Roses) снимљена је 2016. Друга сезона екранизовала је историјске драме друге тетралогије: сва три дела Хенрија VI (у две епизоде) и Ричарда III, са Бенедиктом Камбербачом у улози Ричарда од Глостера (касније Ричарда III).[6]

Напомене уреди

  1. ^ Представљен је у представи као краљев други син, иако је у ствари био трећи.
  2. ^ Чувени хвалисавац, по речима Доли Секадаше, "разбојник са најпоганијим језиком у Енглеској"(енгл. the foul-mouthed'st rogue in England). Чувен по реченици "свет је моја острига" (енгл. Why then the world's mine oyster, which I with sword will open).
  3. ^ У овој драми комичан лик, мета Принчевих и Фалстафових шала. У Хенрију V поручник, после пада Арфлера осуђен због пљачкања цркве и обешен по наредби краља Хенрија (некадашњег принца Хала), упркос старом пријатељству.
  4. ^ По речима принца Хала, "уличарка заједничка као калдрма" (енгл. some road as common as the cart-way). Долази пијана, свађа се са Фалстафом због сифилиса који му је пренела, а затим засипа Пиштоља кишом погрда (Проклет био, губавче! Ти бедни, простачки, пропали, варалички одрпанче! Напоље, буђави разбојниче, напоље! (енгл. "I scorn you, scurvy companion. What! you poor, base, rascally, cheating, lack-linen mate! Away, you mouldy rogue, away!") и нападне га ножем, тако да мора да се брани мачем.
  5. ^ Дословно - туберкулозу новчаника (енгл. consumption of the purse)
  6. ^ Дословно (енгл. in the stews)

Референце уреди

  1. ^ Saccio, стр. 47–50
  2. ^ Arden Third Series, ed. James C. Bulman, p. 155
  3. ^ а б Humphreys, A. R., ур. (1981). King Henry IV, Part 2. The Arden Shakespeare, second series. Bloomsbury Publishing. стр. xxxiii—xxxiv. ISBN 978-1-9042-7106-2. doi:10.5040/9781408160350.40000045. 
  4. ^ René Weis (ed), Henry IV, Part 2, Oxford University Press, 1997, p.37.
  5. ^ The Anatomy of Influence, 2011.
  6. ^ The Hollow Crown, Приступљено 2020-06-14 

Спољашње везе уреди

 
Викизворник има изворни текст повезан са чланком Henry IV, part 2.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Хенри_IV,_део_други&oldid=27361919”