Википедија

Džabir ibn Hajan

Mūsā Jābir ibn Hayyān (pers. جابر بن حيان; Džabir ibn Hajan; Tus, 721. - Kufa, 815.)[2][3] persijski lekar, sufijski filozof i alhemičar.[4][5] Smatra se jednim od najpoznatijih persijskih alhemičara.[6] Bavio se još i astronomijom, astrologijom, matematikom, muzikom i magijom. Smatra se da je autor enormnog broja raznovrsnih radova na arapskom jeziku, koji se često nazivaju Džabirovim korpusom.[7] On je naširoko prihvaćen kao otac[8][9][10] ili osnivač rane hemije, izumitelj mnogih osnovnih procesa i opreme koja je još uvek u upotrebi u hemijskim laboratorijama.[11]

Džabir ibn Hajan
15th-century European portrait of "Geber", Codici Ashburnhamiani 1166, Biblioteca Medicea Laurenziana, Florence
Evropski portret „Džabira” iz 15. veka, Kodiči Ašburnhamijani 1166, Biblioteka Mediči Lorenzijana, Firenca
Ime po rođenjuAbu Musa Jabir ibn Hayyan
Druga imenaJabir ibn Hayyan
Datum rođenja721.
Mesto rođenjaTus, Horasan
 Omejadski kalifat[1]
Datum smrti815.
Mesto smrtiKufa
ZanimanjeAlhemija i hemija, astronomija, astrologija, medicina i farmacija, filozofija, fizika, filantropija
DelovanjeOtac hemije

Životopis уреди

Abu Musa Džabir ibn Hajan al-Azdi al-Kufi al-Sufi ili latinizirano Geber je do danas zagonetna osoba, budući da istoričari još uvek nisu postigli konsenzus oko pitanja da li je uopšte postojao ili se zapravo radi o legendarnoj osobi.[12], a prepirke se vode i na temelju njegovog etničkog podekla s ozbirom da je pisao i na arapskom jeziku.

Njegovu biografiju napisao je Ibn al-Nadim, oko 170 godina posle pretpostavljene Džabirove smrti. Prema njegovom kazivanju, Džabir je napisao mnogo važnih knjiga, čak oko tristo naslova, ali istoričari veruju da nijedna od knjiga potpisanih njegovim imenom nije njegova, stoga autorstvo nad tim delima pripisuju Pseudo-Džabiru.

Rukovodeći se obrascima koje čine i prožimaju navodno Džabirova dela, dolazi se do spoznaje kako su te tekstove napisali pripadnici šijitskog ogranka ismailita.[13] Primetno je da se na nekoliko mesta u knjigama Džabirovog korpusa javlja pouka o imamu, što upučuje na zaključak da su ta dela nastala u trenutku kada je ta pouka bila politički aktuelna. Povodeći se time, J. Ruska je 1930. zaključio da je „celi sistem Džabirovih spisa... ismailitskog porekla”.[13]

Doprinos alhemiji уреди

Svojim je delom Džabir postavio temelje celokupnoj kasnijoj islamskoj alhemiji. Prvi je u alhemiju uveo životinjske i biljne supstance, u islamski svet je uveo i pitagorejski princip brojeva.[14] Tvrdio je i da se neplemeniti metali mogu pretvoriti u plemenite, što je bio modus operandi kasnijih alhemičara.[6]

Upravo se u njegovim delima sačuvao najraniji poznati tekst Smaragdne ploče.[14]

Džabirova dela уреди

Džabirov korpus уреди

Radi se o knjigama i raspravama koje nose Džabirovo ime, a navodi se više od hiljadu naslova o magiji, teurgiji, medicini i teologiji.

Izdvajaju se četiri zbirke knjiga koje su napisane od kraja 9. do sredine 10. veka:

  • Sto dvanaest knjiga - radi se o zbirci od 112 rasprava, od kojih je danas pronađeno tek 28. U knjigama se opisuju alhemijski postupci, pretežno suva destilacija organskih materija, kojoj je cilj bio da se rastave materije na sastojke prema Aristotelovom principu.[15]
  • Sedamdeset knjiga - zbirka knjiga o alhemiji i medicini, koja se pojavila na Zapadu u 12. veku, u latinskom prevodu pod naslovom Liber de septuaginta, ali s nepotpunim tektom. Tek je 1926. godine među novootkrivenim rukopisima u Kairu i Carigradu, pronađen celovit rukopis. U ovoj zbirci nalazi se medicinsko delo „Knjiga otrova” (Kitab al-sumum).
  • Knjiga ispravljanja - je zbirka od deset knjiga napisanih radi ispravake i dopune nauka navodnih alhemičara, poput, Pitagore, Sokrata, Aristotela im Demokrita.
  • Knjiga Vaga - je naslov zbirke od 144 rasprave napisane početkom 10. veka, koja govori o filozofskom balansu između materijalnog i duhovnog sveta.

Pseudo-Džabirov korpus уреди

Unutar ove zbirke nalaze se latinski radovi pripisani Džebiru, za koje nije otkriven arapski izvornik. Iako su ovi radovi nastali pod uticajem arapskih naučnika, zapravo su nastali u Evropi u 14. veku, napisani na latinskom jeziku:

  • „Zbroj savršenstva magisterija” (Summa perfectionis magisterii)
  • Liber fornacum
  • „O istraživanju savršenosti” (De investigatione perfectionis)
  • „O otkrivanju istine” (De inventione veritatis)
  • „Džabirova oporuka” (Testamentum gerberi)

Reference уреди

  1. ^ Tus, V. Minorsky, The Encyclopaedia of Islam, Vol. X, ed. P.J. Bearman, T. Bianquis, C.E. Bosworth, E. van Donzel and W.P. Heinrichs, (Brill, 2000), 741.
  2. ^ Eliksir i kamen, str. 56.
  3. ^ „Abu Musa Jabir ibn Hayyan”. Encyclopædia Britannica Online. Приступљено 11. 2. 2008. 
  4. ^ Haq, Syed Nomanul (28. 2. 1995). Names, Natures and Things: The Alchemist Jabir Ibn Hayyan and His Kitab Al-Ahjar (Book of Stones). Springer. стр. 3. ISBN 978-0-7923-3254-1. 
  5. ^ Jabir Ibn Hayyan. Vol. 1. Le corpus des ecrits jabiriens. George Olms Verlag, 1989
  6. ^ а б Opća i nacionalna enciklopedija u 20 svezaka, sv. VII, str. 137.
  7. ^ „Jabir | Encyclopedia.com”. www.encyclopedia.com. 
  8. ^ Derewenda, Zygmunt S. (2007), „On wine, chirality and crystallography”, Acta Crystallographica A, 64 (Pt 1): 246–258 [247], Bibcode:2008AcCrA..64..246D, PMID 18156689, doi:10.1107/s0108767307054293 
  9. ^ John Warren (2005). "War and the Cultural Heritage of Iraq: a sadly mismanaged affair", Third World Quarterly, Volume 26, Issue 4 & 5, p. 815-830.
  10. ^ „Jabir Ibn Haiyan (Geber), Died 803°CE.”. 30. 6. 2008. Архивирано из оригинала 30. 06. 2008. г. Приступљено 04. 02. 2019.  « Jabir Ibn Haiyan, known by the name of the alchemist Geber of the Middle Ages, is generally known as the Father of Chemistry «
  11. ^ „Contribution of Iranian chemists in research activities, on the occasion of the International Year of Chemistry” (PDF). www.scielo.org.co. стр. 242. Приступљено 3. 1. 2019. 
  12. ^ Grdenić, Drago, str. 73.-74.
  13. ^ а б Grdenić, Drago, str. 76.
  14. ^ а б Eliksir i kamen, str. 57.
  15. ^ Grdenić, Drago, str. 77.-78.

Literatura уреди

  • Abū Rīda, Muḥammad A. (1984). „Thalāth rasāʾil falsafiyya li-Jābir b. Ḥayyān”. Zeitschrift für Geschichte der Arabisch-Islamischen Wissenschaften. 1: 50—67. 
  • Abū Rīda, Muḥammad A. (1985). „Risālatān falsafiyyatān li-Jābir b. Ḥayyān”. Zeitschrift für Geschichte der Arabisch-Islamischen Wissenschaften. 2: 75—84. 
  • Berthelot, Marcellin; Houdas, Octave V. (1893). La Chimie au Moyen Âge. III. Paris: Imprimerie nationale. 
  • Gannagé, Emma (1998). Le commentaire d'Alexandre d'Aphrodise In de generatione et corruptione perdu en grec, retrouvé en arabe dans Ǧābir ibn Ḥayyān, Kitāb al-Taṣrīf (Unpublished PhD diss.). Université Paris 1 Panthéon-Sorbonne. 
  • Holmyard, E. John (1928). The Arabic Works of Jâbir ibn Hayyân. Paris: Paul Geuthner. 
  • Kraus, Paul (1935). Essai sur l'histoire des idées scientifiques dans l'Islam / Mukhtār Rasāʾil Jābir b. Ḥayyān. Paris/Cairo: G.P. Maisonneuve/Maktabat al-Khānjī. 
  • Nomanul Haq, Syed (1994). Names, Natures and Things: The Alchemist Jābir ibn Ḥayyān and his Kitāb al-Aḥjār (Book of Stones). Dordrecht: Kluwer. ISBN 9789401118989.  (contains a new edition of parts of the Kitāb al-Aḥjār with English translation)
  • Lory, Pierre (1988). Tadbīr al-iksīr al-aʿẓam. Arbaʿ ʿashara risāla fī ṣanʿat al-kīmiyāʾ / L'élaboration de l'élixir suprême. Quatorze traités de Gâbir ibn Ḥayyân sur le grand oeuvre alchimique. Damascus: Institut français de Damas. 
  • Ruska, Julius; Garbers, Karl (1939). „Vorschriften zur Herstellung von scharfen Wässern bei Gabir und Razi”. Der Islam. 25: 1—34. S2CID 161055255. doi:10.1515/islm.1938.25.1.1. 
  • Sezgin, Fuat (1986). The Book of Seventy. Frankfurt am Main: Institute for the History of Arabic-Islamic Science. 
  • Siggel, Alfred (1958). Das Buch der Gifte des Ǧābir ibn Ḥayyān. Wiesbaden: Steiner. 
  • Zirnis, Peter (1979). The Kitāb Usṭuqus al-uss of Jābir ibn Ḥayyān (Unpublished PhD diss.). New York University. 
  • Berthelot, Marcellin; Houdas, Octave V. (1893). La Chimie au Moyen Âge. III. Paris: Imprimerie nationale. 
  • Corbin, Henry (1950). „Le livre du Glorieux de Jâbir ibn Hayyân”. Eranos-Jahrbuch. 18: 48—114. 
  • Gannagé, Emma (1998). Le commentaire d'Alexandre d'Aphrodise In de generatione et corruptione perdu en grec, retrouvé en arabe dans Ǧābir ibn Ḥayyān, Kitāb al-Taṣrīf (Unpublished PhD diss.). Université Paris 1 Panthéon-Sorbonne. 
  • Lory, Pierre (1983). Jâbir ibn Hayyân: Dix traités d'alchimie. Les dix premiers Traités du Livre des Soixante-dix. Paris: Sindbad. ISBN 9782742710614. 
  • Lory, Pierre (2000). „Eschatologie alchimique chez jâbir ibn Hayyân”. Revue des mondes musulmans et de la Méditerranée. 91–94 (91–94): 73—92. doi:10.4000/remmm.249  . 
  • Nomanul Haq, Syed (1994). Names, Natures and Things: The Alchemist Jābir ibn Ḥayyān and his Kitāb al-Aḥjār (Book of Stones). Dordrecht: Kluwer. ISBN 9789401118989. 
  • O’Connor, Kathleen M. (1994). The Alchemical Creation of Life (Takwīn) and Other Concepts of Genesis in Medieval Islam (PhD diss.). University of Pennsylvania. 
  • Rex, Friedemann (1975). Zur Theorie der Naturprozesse in der früharabischen Wissenschaft. Wiesbaden: Steiner. 
  • Ruska, Julius; Garbers, Karl (1939). „Vorschriften zur Herstellung von scharfen Wässern bei Gabir und Razi”. Der Islam. 25: 1—34. S2CID 161055255. doi:10.1515/islm.1938.25.1.1. 
  • Siggel, Alfred (1958). Das Buch der Gifte des Ǧābir ibn Ḥayyān. Wiesbaden: Steiner. 
  • Zirnis, Peter (1979). The Kitāb Usṭuqus al-uss of Jābir ibn Ḥayyān (Unpublished PhD diss.). New York University. 
  • Berthelot, Marcellin (1906). „Archéologie et Histoire des sciences”. Mémoires de l'Académie des sciences de l'Institut de France. 49. 
  • Colinet, Andrée (2000). „Le Travail des quatre éléments ou lorsqu’un alchimiste byzantin s’inspire de Jabir”. Ур.: Draelants, Isabelle; Tihon, Anne; Van den Abeele, Baudouin. Occident et Proche-Orient: Contacts scientifiques au temps des Croisades. Actes du colloque de Louvain-la-Neuve, 24 et 25 mars 1997. Reminisciences. 5. Turnhout: Brepols. стр. 165—190. ISBN 978-2-503-51116-0. doi:10.1484/M.REM-EB.6.09070802050003050101010600. 
  • Darmstaedter, Ernst (1925). „Liber Misericordiae Geber: Eine lateinische Übersetzung des gröβeren Kitâb l-raḥma”. Archiv für Geschichte der Medizin. 17 (4): 181—197. 
  • Newman, William R. (1994). „Arabo-Latin Forgeries: The Case of the Summa Perfectionis (with the text of Jābir ibn Ḥayyān's Liber Regni)”. Ур.: Russell, G. A. The 'Arabick' Interest of the Natural Philosophers in Seventeenth-Century England. Leiden: Brill. стр. 278—296. ISBN 978-90-04-09888-6. 

Spoljašnje veze уреди

 
Džabir ibn Hajan на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Džabir_ibn_Hajan&oldid=27675189”