Lotika Cilermajer (nem. Lotika Zellermeier; 1860, Krakov1938, Višegrad) je bila najstarija od tri sestre Cilermajer koje su se krajem 19. veka doselile u tadašnju austrougarsku provinciju Bosnu i Hercegovinu iz Krakova u Poljskoj. Ivi Andriću je poslužila kao inspiracija za istoimenu junakinju[1] romana „Na Drini ćuprija“.

Lotika Cilermajer
Lotika Cilermajer
Датум рођења1860.
Место рођењаKrakovАустријско царство Austrijsko carstvo
Датум смрти1938.
Место смртиVišegradКраљевина Југославија Kraljevina Jugoslavija

Biografija

уреди

O Lotikinom detinjstvu i najranijoj mladosti se ne zna gotovo ništa. Lotika se udaje u ranoj mladosti za doktora iz Krakova čije ime danas nije poznato. U dvadesetoj godini postaje udovica. Ubrzo posle toga Lotika se, sa sestrama, seli u Višegrad, tada u Austrougarskoj. U isto vreme u Višegrad se sele još dve jevrejske porodice, Caler (nem. Zaller) i Apfelmajer (nem. Apfelmeier), čiji će se životi dodatno isprepletati.

Lotika se posle prvog braka više nije udavala i nije imala potomstvo.

O njenom životu posle dolaska u Podrinje se zna nešto više. Lotika je u Višegradu upravljala hotelom „Zur Brücke“, koga su meštani zvali „Lotikin hotel“. Vlasnik hotela je bio muž njene sestre Debore, Adolf Caler[2].

Tokom Lotikinog upravljanja hotelom, jedan od čestih posetilaca hotela bio je i Ivo Andrić koji se vremenom zbližio sa njom i njenom porodicom.

Lotika je umrla 1938. godine i sahranjena je na Jevrejskom groblju na Okolištima[1] kod Višegrada.

Lotika i Ivo Andrić

уреди
 
Odgovor Ive Andrića na Inino i Helenino pismo u kojem mu one čestitaju Nobelovu nagradu (Iz arhive Svetlane Davidovac-Đurović)

Ivo Andrić je detinjstvo i ranu mladost proveo u Višegradu[3] i često je boravio u Lotikinom hotelu[4]. Na osnovu odnosa koji je razvio sa upravnicom hotela, Lotikom, napravio je građu za lik koji će se kasnije pojaviti u romanu „Na Drini ćuprija“.

Kada je osvojio Nobelovu nagradu 1961. godine, Lotikine sestričine Ina i Helena poslale su mu čestitku, na koju je on srdačno odgovorio.

Porodica

уреди

Lotikina sestra Debora bila je udata za Adolfa Calera, koji se takođe pominje u romanu Ive Andrića. Njihova ćerka Ina se udala za zagrebačkog lekara Dragu Marasa sa kojim je do kraja života živela u Montrealu, Kanada.

Treća sestra Adelaida bila je udata za višegradskog preduzetnika Lavoslava Šperlinga, sa kojim je imala petoro dece: sinove Samuila, bankara koga su nacisti ubili u Beču 1941, Benjamina, koji je bio vlasnik fabrike kože u Lajpcigu, takođe ubijen početkom Drugog svetskog rata, Ferdinanda, koji je ubijen na beogradskom Sajmištu, i ćerke Anu, koja je kao mala umrla od tuberkuloze i Serafinu, koja je jedina preživela rat. Pretpostavlja se da je razlog tome bila činjenica da se udala za Antona Škardu, Jevrejina koji je nosio češko prezime.

Potomci Serafine i Antona: Oto, Adela, Vladimir i Helena su jedini članovi višegradske loze Cilermajer. Serafinina praunuka Jelena Đurović[5] je potpredsednica Jevrejske zajednice Crne Gore.

Lotika danas

уреди

Reditelj Emir Kusturica u nacionalnom parku Mokra Gora drži restoran „Lotika“, a „Lotika d.o.o“ naziv je i njegovog privatnog preduzeća[6].

U saradnji sa Ministarstvom kulture Republike Srbije, Kusturica se sprema da snimi filmsku operu po romanu „Na Drini ćuprija“[7]. Za potrebe snimanja, na inicijativu Emira Kusturice i uz podršku Vlade Republike Srpske, u Višegradu se planira izgradnja[8] Kamengrada po uzoru na mokrogorski Drvengrad.

Vidi još

уреди

Reference

уреди

Spoljašnje veze

уреди