Ђовани Лоренцо Бернини

италијански барокни уметник

Ђовани Лоренцо Бернини (итал. Giovanni Lorenzo Bernini;[1][2][3][4] Напуљ, 7. децембар 1598Рим, 28. новембар 1680) је био италијански барокни уметник, вајар и значајан представник барока у архитектури Рима.[5] Као архитекта, он је имао неколико супарника од којих је најзначајнији био Франческо Боромини. А као вајар Бернини је био без стварног супарника.

Ђовани Лоренцо Бернини
Gian Lorenzo Bernini, self-portrait, c1623.jpg
аутопортрет из 1623.
Датум рођења(1598-12-07)7. децембар 1598.
Место рођењаНапуљ
Напуљска краљевина
Датум смрти28. новембар 1680.(1680-11-28) (81 год.)
Место смртиРим
Папска држава

ПочециУреди

Ђовани Лоренцо Бернини се родио у Напуљу као син сликара и скулптора Пијетра Бернинија, пореклом Фирентинца, код кога је изучио скулпторски занат.[6] Бернини је већ у раној младости постао очев стварни сарадник.[7] Претпоставља се да је 1605. године, са својим оцем прешао у Рим где се за даровитог дечка нарочито заинтересовао Мафео Барберини, будући папа Урбан VIII.[8] И стварно, чим је ступио на папски престо, он је Бернинија узео у своју службу.[9] Бернини је већ са непуних 25 година, својим заслугама на папском двору био награђен орденом Христа и титулом витеза. Прва звања су му била директор ливнице Сант Анђела и инспектор фонтана на тргу Навоне, затим постаје главни архитекта цркве Св. Петра, дакле, централна фигура у уметничком свету Рима, а убрзо и најчувенији уметник у целој Европи.[10] Најмоћније личности обраћале су му се са највећим ласкањем и скоро понизно, кад су тражиле да им он изради портрет (Ришеље, енглески краљ Чарлс I).

Писмо које му Луј XIV шаље по специјалном изасланику позивајући га у Француску, такво је „као да се нека велика сила обраћа другој великој сили." Луј га је позвао 1665. године да пројектује Лувр. До остварења пројекта није дошло мада је Бернини примљен у Француској са најдубљим поштовањем.[11]

Архитектонска делаУреди

 
Црква Сант Андреја у Риму, Италија

Бернини је у Риму саградио низ грађевина које су знатно допринеле специфичном изгледу овог града. Најчувенија дела су му црква Сант Андреја на Квириналу, колонада пред црквом Св. Петра у Риму, Скала Ређа (краљевске степенице) у Ватикану.

Скулпторска делаУреди

Од његових скулпторских дела из младости чувени су комади које је радио по наруџбини кардинала Шипиона Боргезеа (итал. Scipione Borghese), а то су Давид, Еној носи свог оца Анхиза, Отмица Прозерпине и Аполон и Дафне. Давид намеће поређење са истименим скулптурама од Донатела, Верокија и Микеланђела, са којима спада у исти ранг и по обради и по снази и по оригиналности. Док су све три раније статуе третиране статично, Бернини, као прави барокни вајар, бира сам моменат када Давид потеже каменом из праћке.[12]

Нарочито је карактеристична за стил зрелог барока чувена група Екстаза Св. Терезе која украшава олтарску нишу у цркви Санта Марија дела Виторија у Риму.

Бернини је такође извео низ скулпторских и архитектонско-декоративних радова у унутрашњости Цркве Св. Петра. То су помпезна Столица Св. Петра, коју носе четири апостола, Статуа Св. Лонгина, као и један део статуа на колонади пред црквом.

У декор Цркве Св. Петра спадају и његови чувени надгробни споменици папа Урбана VIII и Александра VII.

ГалеријаУреди

РеференцеУреди

  1. ^ „Bernini, Gian Lorenzo”. Oxford Dictionaries. Oxford University Press. Приступљено 29. 7. 2019. 
  2. ^ „Bernini”. Merriam-Webster Dictionary. Приступљено 29. 7. 2019. 
  3. ^ „Bernini”. The American Heritage Dictionary of the English Language (5th изд.). Boston: Houghton Mifflin Harcourt. 2014. Приступљено 29. 7. 2019. 
  4. ^ „Bernini”. Collins English Dictionary. HarperCollins. Приступљено 29. 7. 2019. 
  5. ^ „Gian Lorenzo Bernini”. Encyclopædia Britannica Online. Encyclopædia Britannica. Приступљено 6. 12. 2012. 
  6. ^ Gallery.ca Архивирано 2010-03-31 на сајту Wayback Machine. Gale, Thomson (2004). „Gian Lorenzo Bernini”. Encyclopedia of World Biography.  For list of Bernini's siblings, see Franco Mormando, Bernini: His Life and His Rome (Chicago: University of Chicago Press, 2011), pp. 2–3.
  7. ^ Poséq, Avigdor W.G. „On Physiognomic Communication in Bernini”. Artibus et Historiae. 27.54 (2006).  More correctly and more specifically, it was Pope Paul V who after first attesting to the boy Bernini's talent, famously remarked: 'This child will be the Michelangelo of his age,' as reported by Domenico Bernini (see F. Mormando, Domenico Bernini's Life of Gian Lorenzo Bernini, 2011, pp. 98 and 100.
  8. ^ For the newly rediscovered bust of the Savior, see Pietro and Gian Lorenzo Bernini: Bust of the Savior. With an essay by Andrea Bacchi, New York: Andrew Butterfield Fine Arts, 2016. For the other collaborative works, see the 2017 Galleria Borghese exhibition catalogue, Bernini (eds. Andrea Bacchi and Anna Coliva [Milan: Officina Libraria, 2017), respectively pp. 38-41, 68-71, 48-53 and 28.
  9. ^ Schama, Simon (2006). Simon Schama's Power of Art. London: BBC. стр. 111—125 — преко Print.  Unfortunately Schama's popularizing version of Bernini's life, done for TV, is not always factually accurate, repeating old unsubstantiated legends.
  10. ^ For a more nuanced, cautious discussion of the traditional hagiographic view of Bernini as "fervent Catholic" and of his art as simply a direct manifestation of his personal faith, see Mormando, "Bernini's Religion: Myth and Reality," pp. 60–66 of the Introduction to his critical, annotated edition, Domenico Bernini, The Life of Gian Lorenzo Bernini, University Park, Penn State U Press, 2011.See also the same author's article, 'Breaking Through the Bernini Myth' in the online journal, Berfrois, 11 October 2012: [1]
  11. ^ Briggs, Martin S. „The Genius of Bernini”. The Burlington Magazine for Connoisseurs. 26.143 (1915): 197—202. 
  12. ^ Boucher, Bruce (1998). Italian Baroque Sculpture. Thames & Hudson (World of Art). стр. 134—42. ISBN 0500203075. 

ЛитератураУреди

  • Avery, Charles (1997). Bernini: Genius of the Baroque. London: Thames and Hudson. ISBN 978-0-500-28633-3. 
  • Bacchi, Andrea, ур. (2009). I marmi vivi: Bernini e la nascita del ritratto barocco. Firenze: Firenze musei. ISBN 978-8-809-74236-9. 
  • Bacchi, Andrea; Catherine Hess, Jennifer Montagu, ур. (2008). Bernini and the Birth of Baroque Portrait Sculpture. Los Angeles: J. Paul Getty Museum. ISBN 978-0-892-36932-4. 
  • Baldinucci, Filippo (2006) [1682]. The Life of Bernini. University Park: Pennsylvania State University Press. ISBN 978-0-271-73076-9. 
  • Bernini, Domenico (2011) [1713]. Franco Mormando, ур. The Life of Gian Lorenzo Bernini. University Park: Penn State University Press. ISBN 978-0-271-03748-6. 
  • Borsi, Franco (2005). Bernini. Milano: Rizzoli. ISBN 978-0-847-80509-9. 
  • Careri, Giovanni (1995). Bernini: Flights of Love, the Art of Devotion . Chicago: The University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-09273-7. 
  • Chantelou, Paul Fréart de (1985). Anthony Blunt, ур. Journal du voyage en France du cavalier Bernin. Princeton: Princeton University Press. ISBN 978-0-833-70531-0. 
  • Delbeke, Maarten; Evonne Levy; Steven F. Ostrow, ур. (2006). Bernini's Biographies: Critical Essays. University Park: Pennsylvania State University Press. ISBN 978-0-271-02901-6. 
  • Dickerson III, C. D.; Sigel, Anthony; Wardropper, Ian (2012). Bernini: Sculpting in Clay. New York: The Metropolitan Museum of Art. ISBN 978-0-300-18500-3. 
  • Fagiolo, Maurizio; Cipriani, Angela (1981). Bernini. Florence: Scala. ISBN 978-8-881-17223-8. 
  • Ferrari, Oreste (1991). Bernini. Firenze: Giunti Gruppo. ISBN 978-8-809-76153-7. 
  • Fraschetti, Stanislao (1900). Il Bernini: La sua vita, la sua opera, il suo tempo. Milano: U.Hoepli. ISBN 978-1-248-32889-7. 
  • Gould, Cecil (1981). Bernini in France: An Episode in Seventeenth Century History. London: Weidenfeld and Nicolson. ISBN 978-0-297-77944-5. 
  • Harris, Ann Sutherland (лето 2003). „Drawings by Sculptors”. Master Drawings. 41 (2): 119—127. JSTOR 1554582. 
  • Hibbard, Howard (1965). Bernini . London: Penguin. ISBN 978-0-140-13598-5. 
  • Lavin, Irving (1980). Bernini and the Unity of the Visual Arts. New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-195-20184-0. 
  • Lavin, Irving, ур. (1985). Gianlorenzo Bernini: New Aspects of his Art and Thought. University Park: Pennsylvania State University Press. ISBN 978-0-271-00387-0. 
  • Lavin, Irving (2007). Visible Spirit: The Art of Gianlorenzo Bernini. London: Pindar Press. ISBN 978-1-899-82839-5. 
  • Martinelli, Valentino, ур. (1996). L'ultimo Bernini (1665–1680): nuovi argomenti, documenti e immagini. Roma: Quasar. ISBN 978-8-871-40095-2. 
  • McPhee, Sarah (2012). Bernini's Beloved: A Portrait of Costanza Piccolomini. New Haven: Yale University Press. ISBN 978-0-300-17527-1. 
  • Mormando, Franco (2011). Bernini: His Life and His Rome. Chicago: University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-53852-5. 
  • Morrissey, Jake (2005). The Genius in the Design . New York: William Morrow. ISBN 978-0-060-52533-0. 
  • Perlove, Shelley Karen (1990). Bernini and the Idealization of Death. University Park: The Pennsylvania State University. ISBN 978-0-271-01477-7. 
  • Petersson, Robert T. (1970). The Art of Ecstasy: Teresa, Bernini, and Crashaw. London: Routledge & K. Paul. ISBN 978-0-689-70515-1. 
  • Petersson, Robert T. (2002). Bernini and the Excesses of Art. Florence: Maschietto editore. ISBN 978-8-887-70083-1. 
  • Petrucci, Francesco (2007). Bernini pittore / dal disegno al "maraviglioso composto". Ediz. Italiano. Rome: Ugo Bozzi Editore. ISBN 978-88-7003-042-6. 
  • Petrucci, Francesco; et al., ур. (2007). La Passione di Cristo secondo Bernini. Ediz. Italiano. Rome: Ugo Bozzi Editore. ISBN 978-88-7003-059-4. 
  • Pinton, Daniel (2009). Bernini. I Percorsi Nell'arte. Ediz. Inglese. ATS Italia Editrice. ISBN 978-8-875-71777-3. 
  • Scribner III, Charles (2014) [1991]. Gianlorenzo Bernini: Impresario of the Baroque (Revised изд.). New York: Carolus Editions. ISBN 978-1-503-01633-0. 
  • Warwick, Genevieve (2012). Bernini: Art as Theatre. New Haven: Yale University Press. ISBN 978-0-300-18706-9. 
  • Wittkower, Rudolf (1955). Gian Lorenzo Bernini: The Sculptor of the Roman Baroque. London: Phaidon Press. ISBN 978-0-801-41430-5. 

Спољашње везеУреди