Википедија

Ђорђи Зографски

Ђорђи Јаков Зографски (мак. Ѓорѓи Зографски, Папрадиште, 1871 – 1945) један је од утемељивача профаног сликарства у македонској уметности, и један од најдоследнијих следбеника дела Димитра Андонова-Папрадишког (1859–1954),3 са којим почиње нови период у развоју ликовне уметности у Македонији. Свој уметнички израз Зографски је развијао и формирао у друштвено-политичким и културно-уметичке приликама у Македонији, Русији, Бугарској и Србији, срединма у којима се он кретао или дуже време живео и стварао.[1]

Ђорђи Зографски
Ђорђи Зографски
Лични подаци
Датум рођења(1871-00-00)1871.
Место рођењаПапрадиште, Отоманска империја
Датум смрти1945.(1945-Недостаје неопходни параметар 1, месец!-00) (73/74 год.)
Место смртиВелес, ФНР Југославија
Уметнички рад
Пољесликарство

Живот и каријера уреди

Рођен је 1871. године у селу Папрадишту, у непосредној близини Велеса, од оца Јакова Зографског мајка Ката, домаћица. Отац му је пореклом из Рензовско-Зографског рода,[2] који је дао бројне способне и талентоване мајсторе свог заната, један од њих је био у оно време признати зограф Дамјан Јанкулов (1770–1830), мајстор-градитељ, резбар и живописац.

Основну школу је завршио у Папрадишту, учећи и читајући „старе старосло-венске књиге“, од којих је већина била црквеног карактера. Почев од раног детињства помагао је оцу, а када је одрастао, пратио га је и на путовањима, и учио од њега зографски занат. У тринаестој години живота Ђорђи Зографски је био сведок Један крвави догађај који се десио Папрадишту, у време када је Ђорђи Зографски имао тринаестој години, и коме је он био сведок снажно је утицао на то да се у свом сликарском опусу бави историјским темама и сликању тог трагичног догађаја.[3][4][а]

  • Ђорђи Зографски: реконструкција догађаја у Папрадишту из 1884. године.
  •  
    Истинити догађај 1884. у селу Папрадиште (1907).
  •  
    Истинит случај (Разбојништво арнаутско у Папрадишту 1884. год.) (1907).
  •  
    Македонско страдање под турским ропством. 1884. у селу Папрадиште (1940).
Према наводима проф. др Каменка Марковића...Ђорђи Зографски је дуго радио на реконструкцији овог догађаја, и од 1907. до 1940, насликао га је три пута под различитим називима.[5]
Прва верзија је настала у Нишу, и носи назив: Истинити догађај 1884 у селу Папрадиште, уље на платну, 139,5 x 99 cm. Дело је сигнирано и чува се у Даут-пашином амаму у Скопљу, а власништво је Националне галерије Македоније. Припремајући се да наслика ову композицију, Зографски је проучавао литературу, како би могао да што реалистичније наслика албанску ношњу, фотографисао је лица у различитим позама за потребе слике, а његова друга жена Роса Вецова позирала му је за лик младе жене Досте, коју су албанци насилно одвели.
Друга верзија носи назив: Истинит случај (Разбојништво арнаутско у Папрадишту 1884. год.), уље на хамеру, 84 x 57cm., збирка Данча Зографског, Скопље.
Трећа верзија овог догађаја носи назив: Македонско страдање под турским ропством 1884. у селу Папрадишту, уље на платну, 84,5 x 57cm. Дело је сигнирано, а настало је 1940. по поруџбини једне докторске породице из Велеса. У односу на прву верзију из 1907, овде постоје неке разлике у детаљима и квалитету израде, што је резултат сликарвог настојања да што истинитије реконструише овај догађај. Композиција је у највећој мери идентична са првом верзијом, са малим изменама у елементима које видимо и на другој верзији (један Албанац носи котао у руци, на тавану куће има мање греда). На основу сведочења Ђорђи Поп-Стефанова из Велеса, платно је наручио његов стриц Коце Поп-Стефанов, лекар-физиолог. Слика је власништво породице Ђорђи Поп-Стефанова из Велеса.[6]

Боравак у Русији уреди

Захваљујући свом сликарском таленту, који је уочио руски конзул у Призрену Иван Јастребов, , боравећи у Велесу у сликарским радовима Ђорђија Зографског и помого му да оде на школовање у Русију на стручно усавршавање у Москву и Санкт Петербург, на коме је млади уметник провео десет месеци.[7]

Повратак из Русије уреди

По одласку из Русије заједно са пријатељем Иваном Димитриевим, академским сликарем из Бугарске, радио је у Софији, све док Димитриев није постао професор, 1888. године.[8] Ђорђи је, потом, једно време сам радио фрескодекорације по кућама богатих македонаца који су живели и радили у Софији.12 У том периоду је изучио и фотографски занат, јер су наручиоци портрета тражили да најпре виде своју увећану фотографију, по којој би им Зографски насликао портрет. Из овог периода потиче Женски портрет,13 у духу академског реализма (можда прва уметникова љубав). [9]

Током боравка у Бугарској, Ђорђи је живео немирним и неуредним животом и доста путовао кроз Самоков, Ђустендил и друга места.[10]

 
Ђорђи Зографски са породицом: супруга Роса, син Јордан, кћи Јелена син Јован и најмлађи син Данчо (снимљено у Велесу 1928. године)

Зографски је 1894. године ступио у брак са Савом Мичајковом и са њом добио сина Тодор. После четири године брака, Сава је умрла (1898), а Зографски је следеће године заједно са оцем Јаковом отишао у Србију у којој је 1899. године радио на иконостасу обновљене цркве Светог Великомученика Георгија у Сурдулици и фрескама украшавао цркву у селу Сапранце, код Врања.

Подстакнут првим резултатима, по повратку у Велес, у кући у којој живи, уређује сопствену радионицу за извођење припремних радова на изради икона (дрвене греде, постављање основе и наношење цртежа).

Поново се жени 1903. године овога пута супругом Росом Вециновом из Велеса, са којом је добио три сина Јована, Јордана и Данча.[11]

Према наводима његовог сина Тодор Зографског, сазнајемо да је са оцем Јаковом радио у Македонији и Софији, и да се њихова сарадња наставила и касније у Србији, све до смрти Јакова, 1907. године.

Боравак у Нишу (1907−1912) уреди

После смрти оца Јакова 1907. године, Зографски са женом Росом и троје деце напушта Велес и одлази у Нишу, са намером да у овом граду остане дуже време.

Породица је у Нишу живела у непосредној близини Саборне цркве у Нишу, у чијој порти је једна од просторија претворена у његов сликарски атеље. Ту је насликао иконе за цркву Архангела Михајла у селу Балајнац, цркву Светог Јована у Орљану, цркву Светог Прокопија у селу Шумане, Лесковац, цркву Светог Илијее у селу Печењевац, цркву Сабор Светих Апостола у селу Турековац и др.

У овом периоду Зографски је у нишком атељеу поред црквеног сликарства (као примарног у његовој стваралачкој активности), бавио се и сликањем историјских тема, мртвих природа, ретких пејзажа, али и портрета високих црквених достојанственика, свештеника, пријатеља и познаника.[12]

Повратак у Велес уреди

После објаве Првог балканског рата 1912. Зографски напушта Ниш и наставља да живи и ради у Велесу. У овом периоду сликао је иконе за цркву „Светог Никола“ у селу Мој, цркву Вазнесење Христово у селу Еловец и манастир Свети Великомученик Димитрија“ у Велесу.

Током 1918. отворио је фото-атеље код Сахат-куле у Велесу, где је прво фотографисао познате личности а потом им сликао портрете.

По завршетку Великог рата изабран је за градоначелника Велеса, али је после кратког времена напустио ову функцију да би са синовима Јованом и Јорданом који су припремали подлоге за сликање могао да настави да слика иконе у Велесу и Велешком крају, Штипу и Кратову.

Период од 1927. до 1929. године сматра се једним од његових најплоднијих периода, током кога је поред икона и фресака, насликао и многе портрете познатих личности, трговаца, занатлија и његових пријатеља из Велеса.

Поново у Србији (1930−1932) уреди

Између 1930. и 1932. Зографски је по трећи пут отишао у Србију где је 1930. године сликао иконе и фреске. У овом периоду осликао је цркву Светог Константина и Јелене у Пожеги. Потом је за исту цркву насликао још неколико икона (1931).[13]

Зографски је наредне 1932. фрескодекорисао цркву (капелу) Светог Николе, на Новом гробљу у Београду.[14]

Године 1932. по налогу Милана Стојмировића - Јованова, власника и уредника листа "Вардар" у Скопљу, Зографски је израдио више дела, портрета историјских и других личности. Ова дела израдио је на основу фотографија и гравура објављених у делима путописаца Аменског, Пуквила и других.

Повратак у Велес (1933−1945) уреди

Од 1935. до краја живота живео је Велесу, углавном сликајући иконе за сеоске цркве у околини Велеса.

За време Другог светског рата, већ у осмој деценији живота, Зографски је у свом атељеу радио иконе и слике профаног садржаја – портрете Јакова Зографског, Данча Зографског, пано са ликовима градитеља, сликара и резбара. породица Рензовски.

До своје смрти активно је живео и радио за свој град, осликавајући фреске у цркви Успења Свете Богородице (1943) и цркви Светог Пантелејмона (1944 и 1945). Општа војна и политичка ситуација, његове године нису га спречавали га да стално слика иконе и слике.

Преминуо је од прехладе децембра 1945. године у 74. години у скопској болници, где је послат на операцију ока (катаракта) .[14]

Уметничко стваралаштво уреди

Сликарски ангажман Зографског био је интензиван и обиман током његове дугогодишње стваралачке каријере. У иконографији и фрескопису Зографски је остварио низ самосталних радова, ангажујући се у првом периоду више на простору Србије, а касније, око 1914/15. године, и у свом завичају у коме је фрескодекорисао неколико цркава у Велешком крају.

 
Допојасни портрет двогодишњег Јована Зографског, најстаријег сина из другог брака, насликан 1907, спада у боље портрете.[15]

Поред обимног рада у области црквеног сликарства,[16][17] Зографски је дао значајан допринос и на пољу профаног сликарства (стварању портрета истакнутих грађана, затим историјске композиције, пејзаже и мртве природе).[18][19] Његовј ангажман на пољу световног сликарства издигао је Зографског на виши уметнички ниво и ставио га на пиједестал македонских сликара, који на прелазу из 19. у 20. век, заједно са Димитром Андоновим Папрадиским, чине прве значајне кораке ка придруживању савремени уметнички токови у македонском сликарству.[20]

Занимљив је начин на који је Заографски радио портрет. Најпре је фотографисао модел, па га потом сликао у настојању да постигне што већу физичку сличност. У велесу је Зографски насликао неколико портрета, од којих се извдвајају: Портрет сељака, 22 и превише идеализован Портрет Тодора Зографског, 23 најстаријег Ђорђијевог сина из првог брака, насликаног као дечак између 4 и 5 година, око 1900. Овај портрет за разлику од других портрета, није сликан по фотографији.[21]

Велики ауторитет Зографски је стекао као сликар који је, поред црквеног, неговао и профано сликарство. Његов ауторитет и слава достигли су врхунац 1932. године, када је у дневној штампи објављено неколико текстова о његовом животу и раду.

Признања уреди

За допринос црквеном сликарству Зографски је одликован Орденом Светог Саве.

Напомене уреди

  1. ^ Опис трагичног догађаја коме је био сведок Ђорђи Зографски: једна албанска дружина предвођена Фазлијом из села Црнилиште (околина Преспе), опљачкала је породицу Дела Тримчевског, и том приликом побила бројне чланове поменуте породице, поштедевши само најстаријег сина Нацета и његову породицу. Један број младих жена насилно је био одведен, а кућа запаљена.

Извори уреди

  1. ^ Каменко Марковић: О портретном стваралаштву Ђорђи Зографског – уопште и о једном непознатом групном портрету - посебно. Универзитет у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици, Филозофски факултет, Катедра за историју уметности. Зборник радова Филозофског факултета XLI/2011
  2. ^ Антоние Николовски, Македонските зографи од крајот на XIX и почетокот на XX век, Републички завод за заштита на спомениците на културата –Скопје, Скопје, 1984, стр. 167
  3. ^ Анонимус, Једна слика Ђ. Зографског у Музеју Јужне Србије – сећања на један разбојнички напад, који су извршили арнаути у с. Папрадишту 1884 године на кућу Дела Тримчевског, „Вардар“, 18 јануар 1934, бр. 171
  4. ^ Б. Антић, Велешки сликар и зограф Ђ. Зографски, овековечио је једну трагичну епизоду из живота нашег народа на Југу – Истинит догађај у Папрадишту 1884 године, „Политика“, Београд, 7. јуни 1938.
  5. ^ Каменко Марковић: О портретном стваралаштву Ђорђи Зографског – уопште и о једном непознатом групном портрету - посебно. Универзитет у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици, Филозофски факултет, Катедра за историју уметности. Зборник радова Филозофског факултета XLI/2011 стр.
  6. ^ Дарко Николовски, Дела од приватни колекции во р. Македонија, у: „Патримониум. мк“, Центар за културу и духовно наследтво, бр. 7–8, Скопје 2010, стр. 389–390.
  7. ^ А. Николовски, Македонаките зографи од крајот на XIX и почеткокот на XX век, Републички завод за заштита на спомениците на културата – Скопје, Скопје, 1984, стр.168.
  8. ^ В. И. Михалчева, Портретъ в българската живопис, София, 1968, стр. 17.
  9. ^ Николовски, Антоние (1984). „Уметноста од времето на XIX век“. Уметничкото богатство на Македонија. Скопје: Македонска книга. стр.282  
  10. ^ А. Николовски, Македонските зографи од крајот на XIX и почетокот на XX век, Републички завод за заштита на спомениците на културата – Скопје, Скопје, 1984, стр. 169
  11. ^ „Повардарска епархија - Животот и црковното сликарство на Ѓорѓи Зографски”. web.archive.org. 2020-09-28. Архивирано из оригинала 28. 09. 2020. г. Приступљено 2022-01-13. 
  12. ^ А. Николовски: Македонските зографи на крајот на XIX и почетокот на XX век, Републички завод за заштита на спомениците на културата – Скопје, Скопје, 1984, стр. 223.
  13. ^ Александар (2021-06-04). „Слава Храма цара Константина и Јелене у Пожеги”. Епархија жичка (на језику: српски). Приступљено 2023-03-01. 
  14. ^ а б Николовски, Антоние (2020). Македонските зографи од крајот на ХIX и почетокот на XX век: Андонов, Зографски и Ванѓеловиќ. Скопје: Каламус. стр.178
  15. ^ Уље на картону, 41,6 x 29,5 cm. Око 1904. Без сигнатуре. Збирка Данча Зографског, Скопље
  16. ^ А. Николовски, Македонски зографи од крајот на XIX и почетокот на XX век, Андонов, Зографски, Ванѓеловиќ, Републички завод за заштита на спомениците на културата, XXI, Скопје 1984, стр. 178-207
  17. ^ А. Николовски,Творештвото на Димитар Андонов Папрадишки и Ѓорѓи Зографски во Штип, Зборник на штипскиот Народен музеј, бр. 4-5, 1964-1974, Штип 1975, 141-154;
  18. ^ А. Николовски, Македонски зографи од крајот на XIX и почетокот на XX век, 208-228
  19. ^ А. Николовски, Појава и развој на профаното сликарство во Македонија, Зборник на трудови од II Конгрес на Сојузот на друштвата на историчарите на уметноста од СФРЈ, Цеље 1978, 93-97
  20. ^ А. Николовски, Уметноста од времето на XIX век, Уметничко богатство на Македонија, Македонска книга, Скопје 1984, 269-283
  21. ^ Уље на картону, 25,4 x 21,2 cm. Без сигнатуре. Збирка Тодора Зографског, Скопље.

Спољашње везе уреди

  Медији везани за чланак Ђорђи Зографски на Викимедијиној остави

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ђорђи_Зографски&oldid=26794294”