Једро (једрилица)

Једро је тканина разапета на броду и изложена ветру да би покретала брод. Може да се прави од пластичне материје, платна, плетера или коже.

Латинско једро

Бродска опрема уреди

Једрилица користи две врсте једара, четвртаста једра и предњу-и-задња једра.

Квадратна платформа носи примарна погонска једра на хоризонталним носачима, који су окомити или квадратни, до кобилице пловила и до јарбола. Ове шпаге се називају јарди, а њихови врхови, изван последњег потпорника, називају се реј.[1] Брод који је углавном тако монтиран назива се четвртасти ригер.[2] Четвртаста опрема је аеродинамички најефикаснија када се плови (плови низ ветар).[3]

Предња и задња опрема се састоји од једара која су постављена дуж линије кобилице, а не окомито на њу. Пловила која су тако конструисана описују се као напред-назад пловила.[4]

Историја уреди

Најстарије познате слике једара потичу из Египта око 3200. пре Н. Е.[5] Египћани су имали мале једрилице са једним крстастим једром које је израђивано од папируса.

Феничани су такође на својим бродовима разапињали једно крстасто једро. За разлику од Египћана, они су градили поморске бродове са крстастим једром велике површине. Једра су израђивали од ланеног платна. Најстарија слика брода са 2 једра потиче из 1009.[6] То је био велики феничански брод са 2 јарбола.

Византијски дормони су били први бродови са два велика крстаста једра, разапета на 2 јарбола. У 12. веку крстаста једра су достигла највећу површину и остала су до данас у употреби. Од 10. века почињу се израђивати и уздужна (латинска) једра. Латинско једро је троугластог облика и разапиње се на дугој косој латини. Сматра се да су га први употребљавали Арапи.

Томо Скалица је у својим путописима записао: ...разапевши јадра заједрисмо... и ...узвучена су на нашем броду јадра...[7], а Мијат Стојановић је записао: ...увукав јадро на веслих...неразвивши јадро веслајућ...[8]

Археолошка истраживања керамике кукутенско-трипилске културе показују употребу једрењака од шестог миленијума пре нове ере па надаље.[9] Ископавања из убаидског периода (око 6000–4300. п. н. е.) у Месопотамији пружају директне доказе о једрењацима.[10]

Квадратна једра уреди

Једра из старог Египта су приказана око 3200. године пре нове ере,[11][12] где су чамци од трске пловили узводно против струје реке Нил. Древни Сумерани су отприлике у исто време користили једрењаке са четвртастим једром, а верује се да су успоставили поморске трговачке руте чак до долине Инда. Грци и Феничани почели су са поморском трговином око 1200. године п. н. е.

Једра раковске канџе уреди

 
Фиџијски пловни чамац једром рачије канџе

Прве поморске једрењаке развили су аустронезијски народи из данашње јужне Кине и Тајвана. Њихов проналазак катамарана, носача и високоефикасних троугластих једара, омогућио је њиховим бродовима да плове на велике удаљености у отвореном океану. То је довело до аустронезијске експанзије око 3000. до 1500. године п. н. е. Са Тајвана су брзо населили острва поморске југоисточне Азије, а затим су пловили даље до Микронезије, острва Меланезије, Полинезије и Мадагаскара, и на крају населили територију која се протеже на пола земаљске кугле.[13][14][15]

Прото-аустронезијске речи за једро, лај(р) и друге делове опреме датирају из око 3000. године п. н. е. када је ова група започела своју пацифичку експанзију.[16] Аустронезијске платформе су биле карактеристичне по томе што су имале кракове који су подржавали и горњу и доњу ивицу једара (а понекад и између њих), за разлику од западних платформи које су имале крак само на горњој ивици.[13][14][15] Једра су такође била направљена од тканог лишћа отпорног на со, обично од биљака пандана.[17][18]

Једра облика ракових канџи која су се користила на бродовима са једним подупирачем у Микронезији, острвској Меланезији, Полинезији и Мадагаскару била су суштински нестабилна када су пловили у заветрини. Да би превладали овај проблем, Аустронежани у овим регионима развили су технику ранжирања у једрењу, у комбинацији са јединствено реверзибилним једноструким потпорницима. У остатку Аустронезије, једра са рачјим канџама су углавном била за чамце са двоструким подножјем (тримарани) и двоструким трупом (катамарани), који су остали стабилни чак и у заветрини.[15][19][14][20][21]

У западном острву Југоисточне Азије, каснија четвртаста једра су такође еволуирала од једра облика ракових канџи, танџе и џунке, од којих су оба задржала аустронезијску карактеристику да имају више од једног пречка који подржава једро.[22][23][24]

Кинеска династија Сонг је касније усвојила платформе у 10. веку нове ере из контакта са сривијајанским трговачким бродовима (познатим као „Кунлун бродови“ у кинеским записима).[25][26]

Латинско једро уреди

 
Традиционални малдивски Баглах са предњим и задњим латинским једром

На Медитерану, једнострука латинска једра су се појавила око 2. века.[27][28] Иако његово порекло остаје спорно, верује се да су се развила из раног контакта са аустронезијским трговачким бродовима југоисточне Азије у Индијском океану са једрима облика канџи рака.[22][23][24][13]

Предња и задња платформа почела је као конвенција јужне Европе и Средоземног мора: генерално блага клима је учинила њену употребу практичном, а у Италији је неколико векова пре ренесансе почела да замењује четвртасту платформу која је доминирала целом Европом од зоре поморских путовања. Северни Европљани су били отпорни на усвајање предњег и задњег једра, упркос томе што су видели његову употребу у току трговине и током крсташких ратова. Ренесанса је ово променила: почев од 1475. године, њихова употреба се повећала и у року од сто година предња и задња једра била су у широкој употреби на рекама и у естуаријима у Британији, северној Француској и ниским земљама, иако је квадратна платформа остала стандардна за оштрије услове отвореног Северног мора као и за трансатлантску пловидбу. Показало се да латинско једро има боље перформансе уз ветар за мања пловила.[29][30]

Врсте једара уреди

Свако једро има, према свом положају, облику и сврси, своје посебно име. Углавном се деле у две врсте:

  • Уздужна једра, разапета паралелно са уздужницом брода
  • Попречна (крстаста) једра, разапета попреко

На модерним једрилицама разликују се 3 основна типа једра:

  • Главно једро
  • Предње једро
  • Спинакер

Материјал уреди

Једра се могу правити од различитих материјала. Једра су некада била од најјачег платна - ланеног. Ланене стабљике дају чврста влакнва дуга до 10 cm. Од тих се влакана добије чврст конац и грубо ланено платно. Оваква једра имају добру чврстоћу, али је постојаност облика једра у ветру слаба.[31]

Модерна једра се углавном израђују од полиестера или најлона. Полиестерска влатна настала су 1941. у Енглеској. Она има скоро сва тражена својства за једра: не упијају влагу, врло су чврста мало еластична и неосетљива на гљивице. Осетљива су на сунчеву светлост. Најлон је јако еластичан. Од њега се углавном израђују само спинакери и друга лагана једра за крмене ветрове.

Референце уреди

  1. ^ Oxford English Dictionary
  2. ^ Keegan, John (1989). The Price of Admiralty. New York: Viking. стр. 280. ISBN 0-670-81416-4. 
  3. ^ Mclaughlan, Ian (2014). The Sloop of War: 1650-1763. Seaforth Publishing. стр. 288. ISBN 978-1-84832-187-8. Архивирано из оригинала 2017-11-11. г. 
  4. ^ Knight, Austin Melvin (1910). Modern seamanship. New York: D. Van Nostrand. стр. 507–532. 
  5. ^ The sea-craft of prehistory. pp. 76, by Paul Johnstone, Routledge, 1980
  6. ^ Pomorska enciklopedija. Jugoslovenski leksikografski zavod, Zagreb. 1975, tom 3, pp. 281
  7. ^ Скалица 2007, стр. 72, 73
  8. ^ Стојановић 2015, стр. 215.
  9. ^ Gimbutas, Marija (2007). „1”. The goddesses and gods of Old Europe, 6500–3500 BCE: myths and cult images (New and updated изд.). Berkeley: University of California Press. стр. 18. ISBN 978-0-520-25398-8. „The use of sailing-boats is attested from the sixth millennium onwards by their incised depiction on ceramics. 
  10. ^ Carter, Robert (2012). „19”. Ур.: Potts, D.T. A companion to the archaeology of the ancient Near East. Ch 19 Watercraft. Chichester, West Sussex: Wiley-Blackwell. стр. 347—354. ISBN 978-1-4051-8988-0. Архивирано из оригинала 28. 4. 2015. г. Приступљено 8. 2. 2014. 
  11. ^ Darnell, John Coleman (2006). „The Wadi of the Horus Qa-a: A Tableau of Royal Ritual Power in the Theban Western Desert”. Yale. Архивирано из оригинала 2011-02-01. г. Приступљено 2010-08-24. 
  12. ^ The sea-craft of prehistory, p76, by Paul Johnstone, Routledge, 1980
  13. ^ а б в Meacham, Steve (11. 12. 2008). „Austronesians were first to sail the seas”. The Sydney Morning Herald. Приступљено 28. 4. 2019. 
  14. ^ а б в Doran, Edwin, Jr. (1974). „Outrigger Ages”. The Journal of the Polynesian Society. 83 (2): 130—140. Архивирано из оригинала 08. 06. 2019. г. Приступљено 30. 04. 2022. 
  15. ^ а б в Mahdi, Waruno (1999). „The Dispersal of Austronesian boat forms in the Indian Ocean”. Ур.: Blench, Roger; Spriggs, Matthew. Archaeology and Language III: Artefacts languages, and texts. One World Archaeology. 34. Routledge. стр. 144—179. ISBN 978-0-415-10054-0. 
  16. ^ Lewis, David (1994). We, the Navigators : the ancient art of landfinding in the Pacific (2nd изд.). Honolulu: University of Hawaii Press. стр. 7. ISBN 0-8248-1582-3. 
  17. ^ Kirch, Patrick Vinton (2012). A Shark Going Inland Is My Chief: The Island Civilization of Ancient Hawai'i. University of California Press. стр. 25—26. ISBN 978-0-520-95383-3. 
  18. ^ Gallaher, Timothy (2014). „The Past and Future of Hala (Pandanus tectorius) in Hawaii”. Ур.: Keawe, Lia O'Neill M.A.; MacDowell, Marsha; Dewhurst, C. Kurt. ʻIke Ulana Lau Hala: The Vitality and Vibrancy of Lau Hala Weaving Traditions in Hawaiʻi. Hawai'inuiakea School of Hawaiian Knowledge ; University of Hawai'i Press. ISBN 978-0-8248-4093-8. doi:10.13140/RG.2.1.2571.4648. 
  19. ^ Doran, Edwin B. (1981). Wangka: Austronesian Canoe Origins. Texas A&M University Press. ISBN 978-0-89096-107-0. 
  20. ^ Beheim, B. A.; Bell, A. V. (23. 2. 2011). „Inheritance, ecology and the evolution of the canoes of east Oceania”. Proceedings of the Royal Society B: Biological Sciences. 278 (1721): 3089—3095. PMC 3158936 . PMID 21345865. doi:10.1098/rspb.2011.0060. 
  21. ^ Hornell, James (1932). „Was the Double-Outrigger Known in Polynesia and Micronesia? A Critical Study”. The Journal of the Polynesian Society. 41 (2 (162)): 131—143. 
  22. ^ а б Shaffer, Lynda Norene (1996). Maritime Southeast Asia to 1500. M.E. Sharpe.
  23. ^ а б Hourani, George Fadlo (1951). Arab Seafaring in the Indian Ocean in Ancient and Early Medieval Times. New Jersey: Princeton University Press. 
  24. ^ а б Johnstone, Paul (1980). The Seacraft of Prehistory. Cambridge: Harvard University Press. ISBN 978-0-674-79595-2. 
  25. ^ L. Pham, Charlotte Minh-Hà (2012). Asian Shipbuilding Technology. Bangkok: UNESCO Bangkok Asia and Pacific Regional Bureau for Education. стр. 20. ISBN 978-92-9223-413-3. 
  26. ^ Maguin, Pierre-Yves (септембар 1980). „The Southeast Asian Ship: An Historical Approach”. Journal of Southeast Asian Studies. 11 (2): 266—276. JSTOR 20070359. doi:10.1017/S002246340000446X. 
  27. ^ I. C. Campbell, "The Lateen Sail in World History" Архивирано 2016-08-04 на сајту Wayback Machine, Journal of World History (University of Hawaii), 6.1 (Spring 1995), p. 1–23
  28. ^ Marchaj, Czeslaw A. Sail Performance, Techniques to Maximize Sail Power, Revised Edition. London: Adlard Coles Nautical, 2003. Part 2 Aerodynamics of sails, Chapter 11 "The Sail Power of Various Rigs"
  29. ^ Chatterton, Edward Keble (1912). Fore and aft. London: J. B. Lippincott. стр. 203. OCLC 651733391. „fore and aft rig schooner. 
  30. ^ Castro, F.; Fonseca, N.; Vacas, T.; Ciciliot, F. (2008), „A Quantitative Look at Mediterranean Lateen- and Square-Rigged Ships (Part 1)”, The International Journal of Nautical Archaeology, 37 (2), стр. 347—359, S2CID 45072686, doi:10.1111/j.1095-9270.2008.00183.x 
  31. ^ Pomorska enciklopedija. Jugoslovenski leksikografski zavod, Zagreb. 1975, tom 3, pp. 288

Литература уреди

Спољашње везе уреди