Јулија Друзила
Јулија Друзила (лат. Iulia Drusilla)[1] (16. септембар 16.-10. јун 38.) била је римска племкиња из Јулијевско-Клаудијевске династије, ћерка војковође Германика и Агрипине Старије. Имала је две сестре (Јулију Ливилу и царицу Агрипину Млађу) и три брата (Нерона Цезара, Друза Цезара и цара Калигулу). Била је и праунука цара Августа, братаница у другом колену цара Тиберија, братаница цара Клаудија и тетка цара Нерона.
Јулија Друзила | |
---|---|
Лични подаци | |
Датум рођења | 16. септембар 16. н. е. |
Место рођења | Абитарвијум (данашњи Кобленц, Немачка), Германија, Римско царство |
Датум смрти | 10. јун 38. н. е. (21 год.) |
Место смрти | Рим, Римско царство |
Гроб | Августов маузолеј |
Породица | |
Супружник | Луције Касије Лонгин Марко Емилије Лепид |
Родитељи | Германик Агрипина Старија |
Династија | Јулијевци-Клаудијевци |
Биографија
уредиДрузила је рођена у Абвитарвијуму (данашњи Коленц, у Немачкој). Након смрти оца Германика, заједно са браћом и сестрама преселила се у Рим, где их је одгајила мајка Агрипина Старија и баба по оцу Антонија Млађа. Године 33. Друзила је удата за Луција Касија Лонгина, пријатеља цара Тиберија.[2] Њен брат Калигула постао је цар 37. године. Током првих година своје владавине својим сестрама Друзили, Ливили и Агрипини Млађој доделио је низ почасти.[3] Добиле су нека од права, које су имале само весталке, као нпр. да гледају игре са предњих седишта.[4] Њихова имена су постала саставни део годишње здравице цару,[4] као и део заклетве лојалности цару.[3] Након Сејановог пада 31. године, сенат је изричито забранио да се у заклетви лојалности цару помиње било ко други сем самога цара, тако да тај Калигулин потез представља кључни корак успона жена царске династије и јачања њихове симболичке улоге.[3] Њихови ликови су се нашли и на новцу.[3]Калигула је такође наредио Касију да се разведе од Друзиле, и удао је за Марка Емилија Лепида, свог пријатеља.[5] Калигула је исте године разболео и Друзилу именовао својим наследником[6], што је био први случај да је жена именована за наследника по вољи цара. Ово је највероватније био покушај да су очува Јулијевско-Клаудијевска династија. Поруком је предвиђено да муж служи као регент.[7] Калигула је опоравио, али је Друзила умрла следеће године.[5][8] Брат ју је деификовао и прогласио је свебогињом (лат. Panthea). Организовао јој је и величанствен погреб и туговао за њом на такав начин да је оставио утисак уцвељеног удовца, а не нечијег брата.[9][10] Тада је, наводно, почео да луди.
Репутација
уредиДрузила је имала углед омиљене сестре свог брата. Такође су постојале гласине да му је била љубавница.[11] Међутим, поред низа других оптужби против Калигуле његови непријатељи Филон и Сенека Млађи не помињу инцест.[11] Највероватније је у питању погрешно разумевање тадашњих обичаја за столом.[7] У патрицијским породицама било је уобичајено да домаћин и домаћица (тј. муж и жена) седели на почасним местима за време обеда. Пошто је Калигула тада био нежења, на почасном месту наизменично би седеле његове сестре, али на том месту је седела само Друзила.[12] На тај начин, Калигула је представио Друзилу као своју супругу и mater familialis, чак и када се оженио Лолијом Паулином.
Након смрти
уредиНакон што је оженио Милонију Цезонију и добио ћерку, назвао ју је Јулија Друзила, по својој преминулој сестри. Њен удовац, Лепид, постао је љубавник њених сестара, Ливиле и Агрипине Млађе.[13] Године 39. склопили су заверу против Калигуле која је била позната као Завера три бодежа. Циљ завереника био је да се Лепид доведе на римски престо.[13] О самој завери и њеним узроцима готово да ништа није познато. Међутим, завера је откривена и Лепид је ухапшен и изведен пред суд на коме га је Калигула оптужио за прељубу, а Ливила и Агрипина су протеране и одузета им је имовина.[14] Цар је као доказни материјал показао писма у којима су завереници писали о начину на који планирају да га смакну.
У популарној култури
уредиЛик Друзиле се релативно често појављује у делима са радњом смештеном у доба Калигулине владавине, с тим да се наводи о инцесту узимају као чињеница, односно као илустрација Калигулиног лудила.
У роману „Ја, Клаудије“ Роберта Гревса, Друзила носи Калигулино дете, али умире након што јој је њен брат, желећи да реконструише рођење Атине, изрезао утробу.
Породично стабло
уреди16. Друз Клаудије Нерон | ||||||||||||||||
8. Тиберије Клаудије Нерон | ||||||||||||||||
17. Клаудија | ||||||||||||||||
4. Друз Старији | ||||||||||||||||
18. Марко Ливије Друз Клаудијан | ||||||||||||||||
9. Ливија Друзила | ||||||||||||||||
19. Ауфидија | ||||||||||||||||
2. Германик | ||||||||||||||||
20. Марко Антоније Кретик | ||||||||||||||||
10. Марко Антоније | ||||||||||||||||
21. Јулија Антонија | ||||||||||||||||
5. Антонија Млађа | ||||||||||||||||
22. =28. Гај Октавије | ||||||||||||||||
11. Октавија Млађа | ||||||||||||||||
23. =29. Ација Балба Цезонија | ||||||||||||||||
1. Јулија Друзила | ||||||||||||||||
12. Луције Випсаније Агрипа | ||||||||||||||||
6. Марко Випсаније Агрипа | ||||||||||||||||
3. Агрипина Старија | ||||||||||||||||
28. =22. Гај Октавије | ||||||||||||||||
14. Октавијан Август | ||||||||||||||||
29. =23. Ација Балба Цезонија | ||||||||||||||||
7. Јулија Старија | ||||||||||||||||
30. Луције Скрибоније Либон | ||||||||||||||||
15. Скрибонија | ||||||||||||||||
31. Сенција | ||||||||||||||||
Референце
уреди- ^ E. Groag, A. Stein, L. Petersen - e.a. (edd.), Prosopographia Imperii Romani saeculi I, II et III (PIR), Berlin, 1933 - I 664
- ^ Светоније, „Животи дванаест Цезара“, Живот Калигулин, 21
- ^ а б в г Barrett, "Agrippina" pp. 53
- ^ а б Barrett, "Agrippina", pp. 52
- ^ а б Касије Дион, 59.11.1
- ^ Светоније, „Животи дванаест Цезара“, Живот Калигулин, 24
- ^ а б Susan Wood, Diva Drusilla Panthea and the Sisters of Caligula, American Journal of Archaeology, Vol. 99, No. 3 (July , 1995), pp. 457-482
- ^ Светоније, „Животи дванаест Цезара“, Живот Калигулин, 24.2
- ^ Светоније, „Животи дванаест Цезара“, Живот Калигулин, 24.
- ^ Касије Дион, 59.11.1-5
- ^ а б ^ Barrett, "Agrippina", pp. 54
- ^ Susan Wood, Diva Drusilla Panthea and the Sisters of Caligula, American Journal of Archaeology, Vol. 99, No. 3 (Jul., 1995), pp. 457-482
- ^ а б Barrett, "Agrippina", pp. 63
- ^ Barrett, "Agrippina", pp. 69