Нерон

Нерон
Нерон
	Неронова биста, Пушкинов музеј, Москва
Лични подаци
Пуно име	Луције Домиције Ахенобарб; (по рођењу); Нерон Клаудије Цезар Друз Германик; (усвојење); Нерон Клаудије Цезар Август Германик; (као цар);
Датум рођења	15. децембар 37. н. е.
Место рођења	Анцијум, Римско царство
Датум смрти	9. јун 68. н. е. (30 год.)
Место смрти	Рим, Римско царство
Породица
Супружник	(1) Клаудија Октавија; (2) Попеја Сабина; (3) Статилија Месалина
Потомство	Клаудија Августа
Родитељи	Гнеј Домиције Ахенобарб; Агрипина Млађа
Династија	Јулијевци-Клаудијевци
Римски цар
Период	13. октобар 54 — 9. јун 68. (13 год.)
Претходник	Клаудије
Наследник	Галба

Нерон, пуним именом Нерон Клаудије Цезар Август Германик (лат. Nero Claudius Caesar Augustus Germanĭcus; 15. децембар н.е. 37. – 9. јун н.е. 68.) је био римски цар и последњи цар из Јулијевско-клаудијевске династије, владао је од 54. н.е. до своје смрти, 68. године.

Нерон је рођен у Анцијуму 37. године нове ере, као син Гнеја Домиција Ахенобарба и Агрипине Млађе, праунуке цара Октавијана Августа. Када је Нерон имао две године, његов отац је умро. Његова мајка се удала за цара Клаудија, који је усвојио Нерона за свог наследника. Када је Клаудије умро 54. године нове ере, Нерон је постао цар уз подршку Преторијанске гарде и Сената. У првим годинама његове владавине, Нерона су саветовали и водили његова мајка Агрипина, његов учитељ Сенека Млађи и његов преторијански префект Секст Афраније Бур, али је убрзо покушао да влада независно и ослободи се спутавајућих утицаја. Његова борба за моћ са својом мајком на крају је решена када ју је убио. Римски извори наводе Нерона умешаним у смрт његове жене Клаудије Октавије – наводно да би се оженио Попејом Сабином – и његовог полубрата Британика.

Неронов практични допринос управљању Римом био је фокусиран на дипломатију, трговину и културу. Наредио је изградњу амфитеатара и промовисао атлетске игре и такмичења. Јавно се појављивао као глумац, песник, музичар и кочијаш, што је било скандалозно његовим аристократским савременицима јер су та занимања обично била домен робова, јавних забављача и злогласних личности. Пружање такве забаве учинило је Нерона популарним међу грађанима ниже класе, али су његови наступи подрили царско достојанство. Укључене трошкове сносиле су локалне елите, било директно или путем опорезивања, а римска аристократија их је много замерила.

Током Неронове владавине, генерал Корбуло је водио римско-партски рат 58–63. и склопио мир са непријатељским Партским царством. Римски генерал Светоније Паулин угушио је велику побуну у Британији коју је предводила краљица Будика. Босфорско краљевство је накратко припојено царству и почео је Први јеврејско-римски рат. Када се римски сенатор Виндек побунио, уз подршку евентуалног римског цара Галбе, Нерон је проглашен за јавног непријатеља и осуђен на смрт у одсуству. Побегао је из Рима и 9. јуна 68. године починио самоубиство. Његова смрт изазвала је кратак период грађанског рата познат као Година четири цара.

Већина римских извора нуди у великој мери негативне коментаре о његовој личности и владавини. Већина савремених извора описује га као тиранског, самозадовољног и развратног. Историчар Тацит тврди да су га римски људи сматрали компулзивним и поквареним. Светоније каже да су многи Римљани веровали да је Велики пожар у Риму подстакао Нерон да би очистио земљиште за његову планирану „Златну кућу“. Тацит тврди да је Нерон хватао хришћане као жртвене јарце за ватру и дао их живе спалити, наизглед мотивисан не јавном правдом, већ личном окрутношћу. Неки савремени историчари доводе у питање поузданост античких извора о Нероновим тиранским поступцима, с обзиром на његову популарност међу римским народом. У источним провинцијама Царства настала је популарна легенда да Нерон није умро и да ће се вратити. После његове смрти, најмање три вође краткотрајних, неуспешних побуна представили су се као „препорођени Нерон“ да би стекли подршку народа.

Биографија уреди

Рођење и породица уреди

Нерон је рођен 15. децембра 37. године нове ере, као Луције Домиције Ахенорарб, у месту Анцио, близу Рима.^[1]^[2] Био је једини син Гнеја Домиција Ахенобарба и Агрипине Млађе, сестре императора Калигуле.

Неронов отац, Гнеј, био је син Луција Домиција Ахенобарба (конзула за 16. годину) и Антоније Старије. Гнеј је са очеве стране био унук Гнеја Домиција Ахенобарба (конзула за 32. п. н. е.) и Емилије Лепиде. Са мајчине стране, Неронов отац био је унук Марка Антонија и Августове сестре Октавије Млађе.

Неронов отац био је претор и члан Калигулине пратње приликом његовог путовања на исток.

Светоније описује Нероновог оца као убицу и варалицу, кога је император Тиберије оптужио за издају, прељубу и инцест.^[3] Само је Тиберијева смрт, 37. н. е., спасила Нероновог оца оптужби. Неронов отац умро је 39. н. е., када је Нерону било две године.

Неронова мајка, Агрипина Млађа, била је Августова праунука. Њена мајка, Агрипина Старија била је кћер Августове једине кћери, Јулије Старије и генерала Агрипе.

Агрипинин отац, Германик, био је унук Августове треће жене, Ливије, са очеве стране, а са мајчине унук Марка Антонија и Октавије.

Младост уреди

Није се очекивало да Нерон постане цар, будући да је његов ујак, Калигула, отпочео владавину са двадесет четири године и имао довољно времена да добије сопственог наследника. Након неуспеле завере против Калигуле, Неронова мајка, Агрипина, прогнана је на острво у Тиренском мору, убрзо након смрти свог мужа.^[4]

Калигула је одузео Неронову имовину и послао га на одгајање код тетке, Домиције Лепиде, која је била мајка Валерије Месалине, треће жене будућег цара Клаудија.

Калигула, његова супруга Милонија Цезонија и њихова једногодишња черка, Јулија Друзила, убијени су 24. јануара 41. у завери коју је предводио преторијански префект Касије Хереја. Калигулин стриц, Клаудије, постао је нови император и опозвао Агрипину из њеног прогонства.^[5]

Клаудије је већ имао два брака пре него што се оженио Валеријом Месалином,^[6] Из претходних бракова, Клаудије је имао троје деце, укључујући и сина, Друза, који је умро у раној младости.^[7]

Клаудије је имао двоје деце са Месалином, Клаудију Октавију (рођена 40. н. е.) и сина Британика (рођен 41. н. е.). Након низа скандала и прељубе, Месалина је погубљена по Клаудијевом наређењу, 48. н. е..

Године 49. Клаудије се оженио по четврти пут, Нероновом мајком Агрипином, упркос томе што је била његова рођака. Из политичких разлога и могућих Агрипининих притисака, Клаудије је усвојио Нерона као свог сина, 50. године. По усвојењу, Нероново име промењено је у Нерон Клаудије Цезар Друз Германик.

Пошто је био старији од Клаудијевог биолошког сина, Британика, Нерон је постао Клаудијев наследник.^[8]

Нерон је достигао законско пунолетство 51. године, са четрнаест година.^[9] Постављен је за проконзула, ушао је у сенат и одржао свој први говор, појавио се заједно у јавности са Клаудијем а његов лик појавио се на новцу.

Године 53., Нерон се оженио Клаудијевом ћерком, Клаудијом Октавијом.^[10]

Клаудије је умро 13. октобра 54. године. Већина античких историчара слаже се да је Клаудија отровала Агрипина, послуживши му порцију отровних печурки. Као Агрипинин мотив помиње се жеља да што пре доведе свог сина на престо. Међутим, околности Клаудијеве смрти нису сасвим јасне, па постоји могућност да је Клаудије умро природном смрћу.

Иако Нерон није био умешан у Клаудијеву смрт, Нерон се, према Светонијевием тврдњама, односио према покојном Клаудију са презиром и опозвао многе од његових декрета.

Владавина уреди

Долазак на власт и борба за утицај са мајком уреди

Нерон Клаудије Цезар Август Германик, како је гласило његово пуно име као император, долази на чело царства са непуних седамнаест година, најмлађи цар до тада.^{[note 1]} Међутим, одмах је дошло до проблема између цареве мајке Агрипине и његових главних саветника Сенеке и Бура. Агрипинин утицај над сином био је велики, Нерон се на самом почетку своје владавине ослањао на њене савете а царичина моћ била је толика да је Агрипина покушала да седне поред Нерона док је примао посланство из Јерменије, што је Сенека спречио чиме је избегнут скандал^[11] (пошто је у то време било незамисливо да жена буде у истој одаји док се мушкарци баве јавним послом). Многи Неронови пријатељи саветовали су цара да се чува своје мајке.^[12]

Биста Неронове мајке, Агрипине Млађе, музеј у Варшави.

Нерон је, како извори тврде, био незадовољан својим браком са Октавијом и отпочео је ванбрачну везу са бившом робињом^[13], Клаудијом Акте. 55. године, Агрипина је покушала да интервенише у корист Октавије, захтевајући од сина да оконча везу са Акте. Помоћу Сенекине подршке, Нерон је издржао мајчин притисак и њено мешање у његов приватни живот. Како је Агрипинин утицај над сином био поткопан, она је наводно почела да подржава Клаудијевог сина Британика за новог императора. Четрнаестогодишњи Британик и даље је по закону био малолетан али се ближио пунолетству.^[14] Према Тациту, Агрипина се надала да ће уз њену подршку, Британик, као Клаудијев биолошки син, бити виђен као прави наследник престола, уместо Нерона. Међутим, младић је изненада - и под сумњивим околностима - умро, 12, фебруара 55., само дан пре проглашења пунолетства.^[15] Нерон је тврдио да је Британик умро услед напада епилепсије, али антички историчари су јединствени у ставу да га је сам Нерон отровао. Наводно, Нерон је ангажовао Локусту, жену која се бавила отровима (и која је претходно такође доведена у везу са Клаудијевом смрћу, јер је по неким изворима, Агрипина уз њену помоћ отровала Клаудија). После Британикове смрти, Агрипина је оптужена да је оклеветала Октавију те јој је Нерон наредио да напусти царску палату.

Временом, Неронова моћ је порасла, ослободио се саветника и ривала за престо а сам Сенека био је оптужен за проневеру и везу са Агрипином, али је успео да се ослободи оптужби. 58. године, Нерон је започео нову аферу са Попејом Сабином, женом свог пријатеља и будућег императора, Отона.^[16] Пошто његов развод од Октавије и брак са Попејом није био политички изводљив док је Агрипина жива, после неколико неуспелих покушаја, Нерон је 59. наредио њено убиство.^[17] Многи модерни историчари сумњају у овакав мотив, будући да се Нерон није оженио Попејом све до 62. Поред тога, према Светонију, Попеја се није развела од Отона све до после Агрипинине смрти, и према томе, мало је вероватно да је удата Попеја пожуривала Нерона да ступе у брак. Светоније наводи да је Нерон покушао да убије Агрипину шаљући је на брод који је требало да потоне, тада је погинула Агрипинина пријатељица, Акеронија Пола, али се сама Агрипина спасила допливавши до обале.^{[тражи се извор]} Овај инцидент је забележио и Тацит. Након што се Агрипина спасла смрти, Нерон је послао преторијанце да је убију, учинивши да њена смрт изгледа као самоубиство.

Нерон и Агрипина. Агрипина крунише свог младог сина Нерона ловоровим венцем. Она носи корнукопију, симбол изобиља и богатства, он носи оклоп и огртач римског генерала, са шлемом на тлу поред његових ногу. Ова сцена односи се на Неронов долазак на престо, 54. године и датира пре 59. када је Нерон наредио Агрипинино убиство.

Неронов саветник Бур је умро 62,^{[тражи се извор]} а Сенека се поново суочио са оптужбама за проневеру те је затражио од Нерона да се повуче из јавног живота.^[18] Нерон се ускоро развео од Октавије а потом је прогнао, под изговором да је неплодна, након чега је био слободан да се ожени трудном Попејом. Јавни протести приморали су Нерона да врати Октавију из прогонства, али она је погубљена убрзо након повратка.

Британија и ратови на истоку уреди

У Британији, коју су недавно освојили под Клаудијем, Римљани су се суочавали са великим тешкоћама. Крајем 59. н. е. Британијом је управљао Светоније Паулин. Он је организовао експедицију на острво Мон (данас Острво Мен), које је било центар друидизма, забрањеног под Клаудијем. У одсуству Светонија Паулина у Британији је избио устанак. Краљ племена Ицена оставио је за свог наследника римског цара и са њим две своје кћерке као савладарке. Али су земљу почели да пустоше центуриони, а у његовој кући свиме су управљали царски робови. Краљица Будика (Boudicca) била је подвргнута телесној казни, иценско племство изгубило је имања и претворено у робље, па је Будика је позвала своје саплеменике и друге Брите на освету. Користећи се одсуством главних војних снага, устаници су напали римске провинцијске центре, па и оне најзначајније ― Камулодунум и Лондиниј. Било је побијено око 70 хиљада Римљана, а устанак је био сурово угушен тек 61. н. е., по повратку Светонија Паулина у Британију.

У Јудеји је локални сукоб Јудејаца са Грцима довео 66. н. е. до устанка. У циљу његовог сузбијања послат је у Јудеју конзул Тит Флавије Веспазијан, који ће непуне три године касније постати римски цар.

Велики Римски Пожар (лат. Magnum Incendium Romae), почео је у ноћи између 18. и 19. јула 64. н.е. и уништио велики део града пре него што је заустављен, након што је беснео скоро шест дана. Поједини антички историчари криве Нерона за пожар, Касије Дион наводи да је Нерон одговоран за пожар који је након тога посматрао из своје палате на Палатину и свирао лиру. Светоније даје сличну теорију, по којој је Нерон такође одговоран за пожар који је изазвао због лудачког хира и жеље да изгради нови, лепши и грандиознији Рим на месту старог. И Тацит пише да је Нерон послао људе да подметну пожар након чега је свирао лиру. Највероватније је, међутим, да је пожар избио случајно, пошто пожари нису били ретки у Риму - иако ни приближно деструктивни као онај из 64. - а сам Нерон за то време налазио се ван Рима, у Анцијуму.

Неронове бакље, дело Хенрика Сјемирацког Музеј у Кракову. Према Тацитовим наводима, Нерон је окривио хришћане за велики пожар након чега су многи хришћани погубљени.

Из Мезије је против варвара који су опсели Херсонес предузет поход којим је руководио Светоније Паулин. У Нероново време Рим је заузео упоришта у Босфорској краљевини и на Тауриди; у тим областима распоређени су римски гарнизони, али северно црноморско приморје никада није претворено у римску провинцију, нити је римска власт вршила неки нарочит утицај на унутрашње уређење тих области. Нерон је Риму припојио вазалну краљевину Понт, тј. источни део понтијских поседа Митридата VI.

Упркос Нероновој контроверзној политици, Царство је у том периоду успешно ратовало против Парћана, захваљујући одличном команданту Луцију Домицију Корбулону. Парћани су се морали привремено одрећи Јерменије и препустити је Риму. Рат је поново избио 58. када је парћански краљ, Вологез одбио да уклони свог брата Тиридата из Јерменије. Парћани су отпочели инвазију на Јерменију. Корбулон је одбио готово све нападе, Тиридат се морао повући и Рим је тако контролисао читаву територију Јерменије.Тацит, Анали, 13, 55 На крају је склопљен мир који ће потрајати наредних педесет година све до Трајанове инвазије на Јерменију 114. године.

Мир је био значајна политичка победа за Нерона. Император постаје посебно популаран на истоку, што ће се наставити и дуго после његове смрти.

Скандали уреди

Према античким изворима, Нерон је претукао трудну Попеју 65., изазвавши њену смрт пре него што му је родила друго дете. Модерни историчари сумњичави су према оваквим наводима, пошто је веома вероватно да су Светоније, Тацит и Касије Дион били пристрасни према Нерону и да је мала вероватноћа да су располагали подацима које би дали сами очевици ових приватних догађаја. Сходно томе, изнесене су тврдње да је Попеја можда умрла због порођајних компликација или приликом побачаја.

Попејина смрт дубоко је ожалостила Нерона. Њено тело није кремирано, већ напуњено зачинима, балсамовано и положено у Августов маузолеј. Уприличена је државна сахрана. Нерон се поново оженио већ почетком 66., Статилијом Месалином која је била удата у време када је постала Неронова љубавница, 65. године. Њен супруг натеран је на самоубиство. 67. Нерон је наредио да млади ослобођеник, Спорус, буде кастриран а онда га је оженио. Према Диону, Спорус је веома личио на Попеју Сабину, а Нерон га је чак звао именом своје покојне супруге.

Током своје владавине, Нерон се бавио грандиозним грађевинским подухватима. Пошто се дивио грчкој култури, изградио је велики број театара и чак покушао да прокопа канал преко Коринтске превлаке. Неронова екстраваганција и огромно трошење финансијски су исцрпли Италију и довели до потешкоћа. Након великог пожара, 64. године, велики део Рима био је уништен, што је дало повода Нерону за амбициозни план обнове. Многе гласине кривиле су самог Нерона за пожар.

Нерон је уживао у вожњи кочија, свирао је лиру и био изузетно склон поезији. Чак је компоновао песме које су изводили забављачи широм царства. У почетку, Нерон је наступао само приватно али 64. почео је да пева јавно у Неаполису да би поправио своју популарност. Речено је да је Нерон жудео за пажњом али историчари такође наводе да га је сам сенат охрабривао да пева и наступа у јавности. Антички историчари критикују Неронове наступе називајући их срамним.

Нерона су убедили да наступа на Олимпијским играма 67. да би поправио односе са Грчком и демонстрирао римску супериорност.^{[тражи се извор]} Као такмичар, Нерон се тркао кочијама и умало умро након што је испао из њих. Такође је наступао као глумац и певач. Иако је био неуспешан у тркама и глуми, освојио је све три награде и јавно славио своје успехе при повратку у Рим. Разлог његових победа приписује се подмићивању судија и његовом царском статусу.

Нерон, приказан на новцу како дели помоћ грађанину.

Побуне и пад са власти уреди

Године 65., Гај Калпурније Пизон, римски државник, организовао је заверу против Нерона уз помоћ Субрија Флавија и Сулпиција Аспера, трибуна и центуриона Преторијанске гарде.^[19] Према Тациту, завереници су желели да спасу државу од императора и врате републику.^[20] Ослобођеник, Милих открио је заверу и пријавио је царевом секретару, Епафродиту. Завера је пропала а учесници су погубљени, укључујући и познатог песника, Лукана.^[21] Неронов бивши саветник, Сенека, натеран је на самоубиство након што је признао да је разговарао са завереницима.^[22]

Године 66. дошло је до побуне јевреја у Јудеји услед религијских тензија између јевреја и грка. 67. године, Нерон је послао Веспазијана да поново успостави ред у провинцији. Побуна је на крају угушена 70. године, тек након Неронове смрти.

Последња и по Нерона погубна побуна догодила се марта 68. Гај Јулије Виндекс, гувернер Лугдунске Галије, побунио се против Неронове пореске политике. Луције Вергиније Руф, гувернер Горње Германије, добио је наређење да угуши побуну. У покушају да придобије подршку ван своје провинције, Виндекс је позвао Сервија Сулпиција Галбу, гувернера Тараконске Хиспаније да се придружи побуни и прогласи себе за императора насупрот Нерону. У бици код Весонтија 68. Вергинијеве снаге лако су победиле Виндекса који је након тога ивршио самоубиство. Међутим, пошто су победиле побуњенике, Вергинијеве легије покушале су да прогласе свог команданта за императора. Вергиније је одбио да устане против Нерона али тиме ситуација није била решена. Иако је Нерон успео да делимично контролише ситуацију, подршка Галби је расла упркос томе што је проглашен за јавног непријатеља. Преторијански префект, Гај Нимфидије Сабин напустио је Нерона и подржао Галбу. Нерон је напустио Рим и кренуо према луци Остији, одакле је желео да се укрца на брод и оде у неку од лојалних источних провинција. Светоније говори да је Нерон морао да одустане од ове замисли када су војни официри одбили да слушају његова наређења, одговоривши му цитатом из Вергилијеве Енејиде: „Је ли тако страшно умрети?" Након што се поигравао идејом да побегне у Партију, препусти Галбиној милости или моли опроштај од народа, обесхрабрени Нерон вратио се у Рим где је провео ноћ у царској палати. Након сна, пробудио се у поноћ, откривши да су сви стражари напустили палату. Након што се нико није одазвао његовим порукама, Нерон је потражио гладијатора или било кога вештог са мачем да га убије, међутим нико се није појавио. Нерон је завапио: „Зар немам ни пријатеље ни душмане?" и истрчао из палате као да планира да се баци у Тибар. Вративши се, Нерон је потражио место где ће моћи да се сакрије. Царски ослобођеник, Фаон, понудио му је сопствену вилу, на неколико километара изван града. Путујући прерушен, Нерон и четири лојална ослобођеника, Епафродит, Фаон, Неофитије и Спорус дошли су до виле где је Нерон наредио да му ископају гроб. У том тренутку, гласник из Рима донео је вести да је сенат прогласио Нерона за јавног непријатеља и да намеравају да га погубе батинањем до смрти као и да су наоружани људи послати да га ухвате и одведу на Форум. Сенат је заправо још био неодлучан и расправљао о могућностима, будући да је Нерон био последњи члан Јулијевско-Клаудијевске династије. Већина сенатора служила је царској породици током читавог живота и осећала велику лојалност према династији божанског Августа, иако не и према самом Нерону. Многи у сенату заправо су намеравали да доведу Нерона у сенат где би се нашао компромис са побуњеним гувернерима са циљем да се Нерону сачува живот да би се у будућности бар обезбедио наследник који би продужио династију.^[23]

Самоубиство уреди

Мермерна биста цара Нерона.

Нерон о томе ништа није знао, и када је чуо вести које је донео гласник, припремио се за самоубиство, корачајући горе доле и мрмљајући: "Qualis artifex pereo", у преводу: „Какав уметник, а умирем!" Губећи присебност, молио је једног од својих ослобођеника да му да пример тако што ће се први убити. На крају, звуци коњаника како се приближавају вили натерали су Нерона да се суочи са својим крајем. Ипак, и даље није имао снаге да одузме себи живот стога је натерао свог секретара Епафродита да то уради. Након што је избоден, људи које је сенат послао безуспешно су покушали да зауставе крварење. Неронове последње речи биле су: „Прекасно, ово је верност." Након вести о његовој смрти, сенат је постхумно прогласио Нерона за јавног непријатеља да би задовољио Галбу (сенат је претходно и Галбу прогласио јавним непријатељем) који је именован за новог императора.

Нерон је последњи цар из династије Јулијеваца-Клаудијеваца и први римски цар који је претрпео damnatio memoriae^[24] ― његова је владавина по наређењу сената формално избрисана из списка владара.

После смрти уреди

Према Светонију и Касију Диону, народ Рима је прославио Неронову смрт, док Тацит говори да је ситуација била нешто компликованија, а да су Неронову смрт са радошћу дочекали сенатори, племство и највиши слојеви римског друштва. Припадници нижих друштвених слојева, робови, посетиоци арена и театара и сви они који су имали користи од Неронових екстравагантних навика, били су узнемирени његовом смрћу. Нерон је био популаран и међу војском, али многи војници примили су мито да би учествовали у његовом свргавању. Неронова смрт са жалошћу је дочена у источним провинцијама, којима је Нерон био посебно наклоњен и којима је вратио велики део њихових ранијих слобода. Модерни историчари верују да су римске масе остале верне успомени на Нерона, па су и каснији цареви били приморани да подилазе овој носталгији. Пошто је претрпео damnatio memoriae многе Неронове статуе, бисте и скулптуре прерађене су и коришћене од стране каснијих императора.

Након Неронове смрти 68. године, постојало је раширено веровање, поготово на истоку, да је он заправо жив и да ће се једног дана вратити. Овакве приче потрајале су вековима након Неронове смрти, па чак и један од најпознатијих Хришћанских теолога, Августин Хипонски поменуо је легенду о Нероновом повратку 422. године.

Појавило се и неколико лажних нерона, који су чак подигли побуне. Постојало их је најмање тројица, а први од њих, који је певао уз китару и лиру, и који је веома личио на покојног цара, појавио се 69. током владавине цара Вителија. Након што је убедио неколицину да га следе, убрзо је ухваћен и погубљен.

За време владавине цара Тита (79—81) још један од оних који су тврдили да су Нерон појавио се у Азији, али је и он убијен. Двадесет година након Неронове смрти, за време Домицијана, трећи претендент поново се појавио на истоку где је уживао подршку Парћана због чега је умало дошло до рата.

Физички изглед уреди

У својем делу, Живот Дванаест Цезара, Светоније описује Нерона као човека просечне висине, светлоплаве косе, не много атрактивног изгледа, плавих очију и дебелог врата, израженог стомака и витких ногу.

Историографија уреди

Уметнички приказ Нерона како посматра Рим у пламену, током великог пожара из 64. године н. е.

Историјат Неронове владавине је проблематичан, будући да не постоје преживели примарни извори. Ови извори су постојали, али су сматрани пристрасним и фантастичним, или превише критични, или превише наклоњени Нерону. Оригинални извори такође су били контрадикторни и непоуздани. Упркос томе, ови данас изгубљени примарни извори јесу основа каснијих секундарних и терцијалних извора о Нероновом животу и владавини. Мало историчара који су били Неронови савременици познати су нам по имену. Они чија су нам имена позната су Фабије Рустик, Клувије Руф и Плиније Старији, а сви су писали негативно о Нерону. Ова дела су данас изгубљена.

Такође су постала дела наклоњена Нерону, али није познато ко их је написао нити која су Неронова дела хваљена.

Највећи део онога што знамо о Нерону потиче од Тацита, Светонија и Касија Диона, а сви они припадали су сенатској класи, веома непријатељски настројеној према Нерону. Тацит и Светоније своја дела писали су педесет година после Неронове смрти, а Касије Дион чак век и по касније. Често су њихови наводи међусобно контрадикторни, по неколико важних догађаја у Нероновом животу, као што су смрт цара Клаудија и Неронове мајке, Агрипине Млађе, као и детаљима великог римског пожара из 64. Сви су, међутим, једногласни у осуди Нерона.

Веома је мало преосталих извора а само неколико њих приказује Нерона у позитивном светлу. По тим наводима, Нерон је био способан цар популаран међу римских народом, посебно на истоку.

Касије Дион

Касије Дион (око 155—229.) био је син Касија Апронијана, римског сенатора. Већину живота провео је заузимајући јавне функције. Био је сенатор за време владавине цара Комода и гувернер Смирне после смрти Септимија Севера, затим и конзул 205, као и проконзул Африке и Паноније.

Књиге 61 – 63 Дионове Историје Рима баве се Нероновом владавином. Ове књиге данас су сачуване само у фрагментима, а оно што је преостало је накнадно измењено у средњем веку.

Дион Хризостом

Дион Хризостом (око 40. н. е. – 120.) грчки филозоф и историчар, пише како је римски народ био веома срећан током Неронове владавине и да би му дозволио да влада до краја живота. Нерон је остао у њиховој успомени и након своје смрти а уљези који су се издавали за Нерона брзо би задобијали наклоност.

Епиктет

Епиктет (око 55. н. е. – 135) је био роб Нероновог писара, Епафродита. Даје само неколико узгредних негативних коментара о Нерону али не говори ништа о његовој владавини. Епиктет описује Нерона као размаженог, бесног и несрећног човека.

Флавије Јосиф

Флавије Јосиф (око 37. н. е. – 100.), иако карактерише Нерона као тиранина, први помиње пристрасност извора о Нерону. О другим историчарима пише:

"Али избегавам даљу расправу о овим питањима; јер било је многих који су састављали историјат Неронове владавине; неки од њих удаљили су се од истине и чињеница јер су имали корист од њега (Нерона); док су други, из мржње према њему и зловоље које су осећали према њему, безобразно беснели против њега својим лажима, тако да заслужују осуду..."

Лукан

Иако више песник него историчар, Лукан, (око 39—65.) даје једно од најнаклоњенијих сведочења о Нероновој владавини. Он пише о миру и просперитету за време Нерона. Иронично, Лукан је касније био умешан у заверу против Нерона након чега је погубљен.

Филострат

Филострат Атињанин (око 172—250.) помиње Нерона у свом делу "Живот Аполонија од Тијане". Иако даје генерално лош и магловит приказ Нерона, говори о позитивног пријему који је Нерон имао на истоку.

Плиније Старији

Историјат о Нерону Плинија Старијег није сачуван. Нерон је пак, поменут у најпознатијем Плинијевом делу "Природњачка историја". Плиније даје једно од најгорих приказа Нерона и назива га непријатељем човечанства.

Плутарх

Плутарх (око 46. н. е. – 127.) посредно помиње Нерона у својим делима о животу Галбе и Отона. Нерон је описан као тиранин, али ни они који су га наследили нису приказани у бољем светлу.

Сенека Млађи

Није изненађујуће да је Сенека, Неронов ментор и саветник, писао веома повољно о њему.

Светоније

Светоније (око 69—130.) био је члан витешког реда и налазио се на челу царског секретаријата за преписку. Док је обављао овај положај, Светоније је почео да пише царске биографије, махом се бавећи анегдотама и сензационалистичким аспектима њихових живота.

Тацит

Тацитови Анали глави су извор за Неронов живот и владавину, упркос томе што недостају делови који говори о догађајима након 66. године. Тацит описује владавине царева из Јулијевско-Клаудијевске династије као неправедне. Тацит такође описује постојеће изворе о владавинама Тиберија, Калигуле, Клаудија и Нерона неутемељенима.

Као син прокуратора, Тацит је својим браком био у родбинским везама са утицајном породицом Гнеја Јулија Агриколе. Политичку каријеру у сенату Тацит је отпочео после Неронове смрти, и, по сопственом признању, много је дуговао Нероновим непријатељима. Схватајући да је његова пристрасност очигледна, Тацит ипак инсистира на истинитости својих тврдњи.

Нерон у јеврејском и хришћанском предању уреди

За време Неронове владавине, 66. године, избио је сукоб између Јевреја и Грка у Јерусалиму и Цезареји. Талмуд приповеда да је том приликом Нерон дошао у Јерусалим и испалио стреле на све четири стране света. Све стреле пале су у граду. Нерон је тада питао дете које је туда пролазило који стих је научио тога дана. Дете је одговорило следећим речима: "И осветићу се Едомцима руком свога народа Израиља, и учиниће с Едомцима по гневу мом и јарости мојој, и познаће моју освету, говори Господ Господ."^[25] Престрашивши се, Нерон је поверовао да Бог жели да Јерусалимски храм буде уништен, али да ће казнити онога ко то учини. Нерон је том приликом рекао: "Он жели да уништи кућу своју и да кривицу свали на мене", након чега је побегао и прешао у jудаизам да би избегао божји гнев. Одмах потом, генерал Веспазијан је послат да угуши побуну. По јеврејској традицији, Нерон је оставио потомке који су живели у Јудеји чак у време цара Хадријанa.

Грчки и римски извори не помињу Нероново путовање у Јерусалим нити његов прелазак у јудаизам. Такође нема доказа да је Нерон оставио преживеле потомке. Његово једино дете, Клаудија Аугуста умрло је у раном детињству.

Нерон у Хришћанском предању уреди

Римски историчар Тацит помиње да је Нерон наредио мучења и погубљења хришћана након великог пожара 64. године. Светоније такође помиње да је Нерон прогањао хришћане али то не повезује са пожаром већ наводи да је разлог био тај што су хришћани сматрани за нови и опасни култ.

Први значајнији Хришћански писац, Тертулијан, Нерона је означио као првог прогонитеља хришћана. За време Неронове владавине извесно је да су се у самом Риму и Италији појавиле прве Хришћанске заједнице, мада су их римске власти ретко разликовале од Јевреја. Ранохришћански аутор Лактанције бележи да је Нерон "први прогонио Божје слуге" а исто тврди и Сулпиције Север.

Мучеништво Петра и Павла уреди

Папа Климент у својој Посланици Коринћанима пише да је за време Нерона у Риму пострадао један од апостола. Хришћански списи из другог века такође наговештавају да је под Нероном дошло до прогона апостола, али је тек Јевсевије Кесаријски први навео да је за време Нерона Апостол Павле погубљен мачем у Риму.