Александра Манчић

Александра Манчић
Датум рођења1961.
Место рођењаБеоград, ФНРЈ
ПериодСавремена књижевност и Теорија превођења
Утицаји одМигел де Сервантес, Хулио Кортазар, Ђордано Бруно
Најважнија дела
Ђордано Бруно и комуникација, Превод и критика. Ствари које нас превазилазе

Александра Манчић Милић, рођена у Београду, је српска књижевница, преводилац, есејиста - теоретичар превођења и виши научни сарадник у Институту за књижевност и уметност у Београду.

БиографијаУреди

Рођена у Београду 1961. године, дипломирала је и магистрирала у групи за Шпански језик и књижевност, на Филолошком факултету у Београду, са темом магистарског рада „Југословенске књижевности српскохрватског језичког подручја у преводу на шпански (1930—1990)“. Докторску тезу „Una aproximación traductológica al problema de la cultura del extranjero“ („Традуктолошки приступ проблему културе странца“) одбранила је на Аутономном универзитету у Мадриду.

Радила је као предавач на Филолошком факултету у Београду (1988—1998) и као гостујући предавач на Аутономном универзитету у Мадриду (1989—1991). Учествовала је у оснивању Колегијума за европске језике (1988), огранка Центра за студије културе, удруженог у Алтернативну академску образовну мрежу (AAOM). Бави се проучавањем проблема превођења и наставе превођења. На AAOM, била је координатор курсева „Односи доминације између култура - Превођење и манипулација“, и „Превођење као процес интеркултурног означавања“ (1999—2000). Основала је и уређивала библиотеку Превођење и мишљење, у издању AAOM (2000—2005).

У Институту за књижевност и уметност ради од 2008. године. Била је ангажована на пројекту „Савремене књижевне теорије и њихова примена: нове дискурсивне праксе књижевнотеоријских проучавања“ (2008—2010). Од 2011. године, ради на пројекту „Културолошке књижевне теорије и српска књижевна критика“, којим руководи од септембра 2015.

У оквиру теорије превођења, њена интересовања усмерена су на превод и превођење у светлу идеологије књижевног текста; мисао о превођењу и њен однос према филозофији; међукултурну комуникацију; етику и поетику књижевног превода; развој превођења и мисли о превођењу у српској култури: превођење између српске и медитеранске књижевности (шпанске, француске, италијанске) у рано модерно доба.

Александра Манчић је аутор седам књига о теоријским проблемима превођења и међукултурне размене, као и стотинак стручних текстова. Превела је низ књига са шпанског, француског, италијанског и енглеског језика.

Познате су њене књиге Ветрењаче на језику, дневник превођења Дон Кихота, Ствари које нас превазилазе, Превод и критика као и више превода значајних дела књижевности.

За 2015. годину по одлуци жирија Радио Београд 2 добитник је награде "Никола Милошевић" за најбољу књигу у области филозофије, есејистике и теорије књижевности и уметности за дело: "Ђордано Бруно и комуникација (превођење идеја)".

Члан је удружења књижевних преводилаца Србије од 1994. године.

БиблиографијаУреди

Есеји, теорија превођења и критикаУреди

  • Ветрењаче на језику, дневник превођења Дон Кихота, Службени гласник, Београд,
  • Прстом анђела по снегу, Службени гласник, Београд,
  • Ствари које нас превазилазе, Трагом превођења корпуса Дионисија Ареопагите, Службени гласник, Београд,
  • Превод и критика, Службени гласник, Београд,

ДрамеУреди

  • Моје тело није обмана маште. Сервантесове вештице, Службени гласник, Београд,

Преведена проза и романиУреди

Историјско-филозофске студијеУреди

  • Ђордано Бруно и комуникација. Превођење идеја, Службени гласник. Београд: 2015. ISBN 978-86-519-1941-4..

Приређена издањаУреди

  • Biblioteka Prevođenje i mišljenje, u izdanju AAOM (2000—2005)
  • „Odnosi dominacije između kultura – Prevođenje i manipulacija“
  • „Prevođenje kao proces interkulturnog označavanja“

Спољашње везеУреди