Алчиде Де Гаспери

шеф владе Италије (1945—53)
(преусмерено са Алчиде де Гаспери)

Алчиде Амедео Де Гаспери (итал. Alcide De Gasperi; Пјеве Тезино, 3. април 1881Борго Васугана, 19. август 1954) био је италијански политичар и оснивач Хришћанске демократије, једне од најутицајнијих политичких партија у Италији до почетка 1990-их. Био је председник владе Италије од 1945. до 1953. године, што је био један од најдужих премијерских мандата у политичкој историји модерне Италије. Био је један од оснивача Европске уније уз Робера Шумана и немачког канцелара Конрада Аденауера.

Алчиде Де Гаспери
Де Гаспери око 1953. године
Лични подаци
Датум рођења(1881-04-03)3. април 1881.
Место рођењаПјеве Тезино, Аустроугарска
Датум смрти19. август 1954.(1954-08-19) (73 год.)
Место смртиБорго Васугана, Италија
РелигијаРимокатоличанство
УниверзитетУниверзитет у Бечу
Професијаполитичар
Породица
СупружникФранческа Романи
Деца4
Политичка каријера
Политичка
странка
Хришћанска демократија
10. децембар 1945 — 17. август 1953.
ПретходникФеручо Пари
НаследникЂузепе Пела

Потпис

Биографија уреди

Младост уреди

Рођен је у месту Пјеве Тезино, Тирол (Трентино), тада део Аустроугарске монархије. Отац му је био локални полицајац. Де Гаспери је од 1896. године био активан у социјално-хришћанском покрету. Године 1900, уписао је Факултет књижевности и филозофије у Бечу, где је одиграо важну улогу у покретању хришћанског студентског покрета. Године 1904, учествовао је у демонстрацијама на којима је захтевана већа заступљеност италијанског језика на универзитету, након чега је био затворен на 20 дана. Дипломирао је филологију 1905. године.

Од 1905. године уређивао је лист „Ла Воче Католика“, којег је 1906. заменио лист „Ил Трентино“. Залагао се за културну посебност италијанског дела Тирола, али никад није подржавао његово издвајање из Аустроугарске у корист Италије. Од 1911. до 1917. године био је посланик Народног политичког савеза Тирола у аустријском Царевинском већу. Током Првог светског рата, био је политички неутралан и живео је у Бечу. Када је део Тирола с италијанским већинским становништвом прикључен Италији, прихватио је италијанско држављанство.

Отпор фашизму уреди

Године 1919, био је један од оснивача Италијанске народне партије (ППИ), а од 1921. до 1924. посланик у италијанском парламенту, период обележен успоном фашизма. Првобитно је подупирао учешће ППИ у првој Мусолинијевој влади 1922. године. Како је растао Мусолинијев утицај, напослетку се сукобио с фашистима око уставних промена и њиховог вршења насиља над опозицијом; кулминација свега било је убиство социјалистичког политичара Ђакома Матеотија. ППИ се поделила 1924, а Де Гаспери је био вођа антифашистичке фракције. Ухапшен је 1927. године и осуђен на четири године робије. Здравље му се погоршало, па је пуштен из затвора у јулу 1928. године. Био је незапослен и животарио је све док преко познанстава није добио посао као каталогизатор у Ватиканској библиотеци; тамо је радио све до слома фашизма јула 1943. године.

Током Другог светског рата, основао је прву, тада илегалну, хришћанско-демократску партију, Хришћанску демократију. Јануара 1943, објавио је програм партије, а 1944. изабран је за првог секретара Хришћанске демократије.

Премијер Италије уреди

Након ослобођења Рима јуна 1944, био је министар без портфеља, а затим министар спољних послова. Од 1945. до 1953. године био је председник осам стабилних влада у којима је доминирала Хришћанска демократија, заједно у коалицији с Италијанском комунистичком партијом и Италијанском социјалистичком партијом. Током његовог мандата, Италија је проглашена Републиком 1946; 54% гласачког тела определило се за републиканско уређење. Био је председник италијанске делегације на париској мировној конференцији, где је успео да добије јамства за суверенитет Италије. Потписивањем мировног споразума са Савезницима 1947, Италија је међу осталим остала без пограничних подручја на истоку у корист Југославије, а Слободна територија Трста напослетку је била подељена између две државе. Остварено је чланство у НАТО-у и савезништво с САД 1949. године, што је помогло обнови италијанске привреде преко Маршаловог плана. Исте је године Италија постала чланица Европске заједнице за угаљ и челик, претече Европске уније.

Избори 1948. уреди

Италијански паралментарни избори 1948. године увелико су одредили изглед политичке сцене и Италији, те односе између САД и Совјетског Савеза током Хладног рата. Након комунистичког пуча у Чехословачкој фебруара 1948, администрација САД забринуила се да би Италија на исти начин могла да потпадне под утицај Совјетског Савеза, јер су италијански комунисти имали снажну потпору међу народом. Избори су остали познати по жестокој и прљавој кампањи с обе стране, дотад невиђеној у Италији. Хришћанско-демократска пропаганда остала је позната по изјавама да у комунистичким земљама деца шаљу своје родитеље у затвор, држава је власник деце, људи једу своју децу, те да ће Италија генерално пропасти ако комунисти дођу на власт[1] Итало-Американце су позивани да пишу својим рођацима у Италији, славни певач Френк Синатра (пореклом Италијан) охрабривао је Италијане преко радија, ЦИА је кроз црне фондове уложила 2 милиона долара у кампању Хришћанске демократије.[2] Хришћанска демократија је наполсетку победила са 48% гласова (њен најбољи резултат икад), а комунисти су освојили упола мање од резултата избора из 1946. године. Де Гаспери је успешно формирао нову владу десног центра и био њен председник следећих пет година.

Силазак с власти и смрт уреди

Иако је до 1952. обезбедио велику потпору унутар партије и у влади, Де Гаспери је био критикован од стране левог крила Хришћанске демократије. Његови припадници оптуживали су га да се није довољно заложио за социјалну и економску реформу и интересе партије подредио интересима владе. Пошто Хришћанска демократија на изборима 1953. није успела да освоји већину, Де Гаспери није успео да формира већину, те је дао оставку на место премијера.[3][4] Наредне године напустио је и место председника партије. Два месеца касније, умро је у Боргу Васугани, у свом родном Трентину. Сахрањен је у базилици Сан Лоренцо ван Зидина у Риму. Процес његове беатификације покренут је 1993. године.[5]

„Де Гаспери је био против заоштравања сукоба”, рекао је његов бивши секретар и бивши премијер Ђулио Андреоти. „Он нас је учио да тражимо компромис, да посредујемо.“[6]

Сматра се једним од оснивача Европске уније. Од самог почетка европских интеграција, Де Гаспери, Роберт Шуман и Конрад Аденауер су се редовно састајали.[7] Помогао је у организовању Савета Европе и подржао Шуманову декларацију, која је 1951. године довела до оснивања Европске заједнице за угаљ и челик – претече у процесу европских интеграција. Године 1954, изабран је за председника претече Европског парламента, Заједничке скупштине. Иако је на крају то трансформисано у садашњи пројекат Европске уније, Де Гаспери је помогао да се развије идеја о заједничкој европској одбрамбеној политици.[8] Године 1952, добио је Карлспрајс (Међународну награду Карла Великог града Ахена), награду немачког града Ахена људима који су допринели европској идеји и европском миру. У његову част именована је школска година 1954–1955 на Европском колеџу.

Референце уреди

  1. ^ How to Hang On[мртва веза], Time Magazine, 19 April 1948
  2. ^ The Cold War Begins, Frank Eugene Smitha
  3. ^ Cabinet Maker Архивирано 2012-09-15 на сајту Archive.today, Time, 27 July 1953
  4. ^ De Gasperi's Fall Архивирано на сајту Wayback Machine (2. децембар 2008), Time, 10 August 1953
  5. ^ (језик: италијански) Servo di Dio Alcide De Gasperi, Santi beati
  6. ^ All the prime minister's men, by Alexander Stille, The Independent, 24 September 1995
  7. ^ Alcide De Gasperi's humanist and European message Архивирано на сајту Wayback Machine (3. март 2016), European People's Party
  8. ^ In the beginning was De Gasperi Архивирано 12 јун 2012 на сајту Wayback Machine, The Florentine, 4 October 2007

Литература уреди

  • Bigaran, Mariapia. "Alcide De Gasperi: the apprenticeship of a political leader", Modern Italy Nov 2009, Vol. 14 Issue 4, pp. 415–30
  • Carrillo, Elisa. Alcide De Gasperi: The Long Apprenticeship. University of Notre Dame Press, 1965.
  • Cau, Maurizio. "Alcide De Gasperi: a political thinker or a thinking politician?" Modern Italy Nov 2009, Vol. 14 Issue 4, pp. 431–45
  • Duggan, Christopher. Force of Destiny: A History of Italy Since 1796 (2008) ch 27–28
  • Ginsborg, Paul. A history of contemporary Italy: society and politics, 1943–1988 (Palgrave Macmillan, 2003).
  • Lorenzini, Sara. "The roots of a 'statesman': De Gasperi's foreign policy", Modern Italy Nov 2009, Vol. 14 Issue 4, pp. 473–84
  • Pombeni, Paolo, and Giuliana Nobili Schiera. "Alcide de Gasperi: 1881–1954-a political life in a troubled century", Modern Italy Nov2009, Vol. 14 Issue 4, pp. 379–401.
  • White, Steven. "In search of Alcide De Gasperi: innovations in Italian scholarship since 2003". Journal of Modern Italian Studies 15#3 (2010): 462–470. Historiography
  • Wilsford, David, ed. Political leaders of contemporary Western Europe: a biographical dictionary (Greenwood, 1995) pp. 77–83.
  • Pietro Scoppola, La proposta politica di De Gasperi, Bologna, Il Mulino, 1977.
  • Giulio Andreotti, Intervista su De Gasperi; a cura di Antonio Gambino, Roma-Bari, Laterza, 1977.
  • Giulio Andreotti, De Gasperi visto da vicino, Milano, Rizzoli, 1986.
  • Nico Perrone, De Gasperi e l'America, Palermo, Sellerio, 1995.
  • Alcide De Gasperi: un percorso europeo, a cura di Eckart Conze, Gustavo Corni, Paolo Pombeni, Bologna, Il mulino, 2004.
  • Piero Craveri, De Gasperi, Bologna, Il Mulino. 2006. ISBN 978-8815-25946-2.
  • Nico Perrone, La svolta occidentale. De Gasperi e il nuovo ruolo internazionale dell'Italia, Roma, Castelvecchi. 2017. ISBN 978-88-6944-810-2.
  • Blum, William (2000). Killing Hope. Common Courage Press. ISBN 978-1-56751-053-9.  Chapter 2 Italy 1947–1948: Free elections: Hollywood style
  • Brogi, Alessandro (2011). Confronting America: The Cold War Between the United States and the Communists in France and Italy. Chapel Hill: University of North Carolina Press. ISBN 978-0-8078-3473-2. 
  • Callanan, James (30. 11. 2009). Covert Action in the Cold War: US Policy, Intelligence and CIA Operations. London/New York: I.B.Tauris. ISBN 978-1-84511-882-2. 
  • Del Pero, Mario. "The United States and 'psychological warfare' in Italy, 1948–1955". Journal of American History 87.4 (2001): 1304–1334.
  • Luconi, Stefano. "Anticommunism, Americanization, and ethnic identity: Italian Americans and the 1948 parliamentary elections in Italy." Historian 62.2 (1999): 285–302. online
  • Lundestad, Geir. "Empire by Invitation? The United States and Western Europe, 1945–1952." Journal of peace research 23.3 (1986): 263–277.
  • Miller, James E. "Taking off the gloves: The United States and the Italian elections of 1948." Diplomatic History 7.1 (1983): 35–56. Online
  • Mistry, Kaeten. "The case for political warfare: Strategy, organization and US involvement in the 1948 Italian election." Cold War History 6.3 (2006): 301–329.
  • Mistry, Kaeten. The United States, Italy and the origins of cold War: Waging political warfare, 1945–1950 (Cambridge UP, 2014).
  • Pedaliu, Effie G. H. "The 18 April 1948 Italian election: seventy years on." LSE European Politics and Policy (EUROPP) Blog (2018) online.
  • Pedaliu, Effie G. H. "The 'British Way to Socialism': British Intervention in the Italian Election of April 1948 and its Aftermath." in Pedaliu, Britain, Italy and the Origins of the Cold War (Palgrave Macmillan, London, 2003) pp. 58–95.
  • Pons, Silvio. "Stalin, Togliatti, and the origins of the cold war in Europe." Journal of Cold War Studies 3.2 (2001): 3–27.
  • Ventresca, Robert A. (2004). From Fascism to Democracy: Culture and Politics in the Italian Election of 1948. Toronto: University of Toronto Press. ISBN 0-8020-8768-X. 

Спољашње везе уреди