Evropska integracija je proces industrijske, političke, pravne, ekonomske, društvene i kulturne integracije država u Evropi, potpunog ili delimičnog opsega. Evropska integracija se prevashodno ostvaruje putem Evropske unije i njenih regulacija.

IstorijaУреди

 
Evropska kovanica iz 1928 za hipotetične „Federativne države Evrope” (États fédérés d'Europe)

U antici je Rimsko carstvo dovelo do integracije više evropskih teritorija.

Nakon katastrofe Prvog svetskog rata, mislioci i vizionari iz niza političkih tradicija ponovo su počeli da razmatraju ideju o politički ujedinjenoj Evropi. Početkom 1920-ih osnovan je (ili ponovo osnovan) niz međunarodnih organizacija kako bi se pomoglo političkim strankama istomišljenika da koordiniraju svoje aktivnosti. One su se kretali u rasponu od Kominterne (1919), do Radničke i socijalističke internacionale (1921), do Radikalne i demokratske Antante naprednih levičarskih partija (1924), do Zelene internacionalne stranke poljoprivrednika (1923), do centralno-desničarskog Međunarodnog sekretarijata Demokratskih stranaka nadahnutih hrišćanstvom (1925). Iako su ciljevi ovih organizacija bili globalni, preovladavajuća zastupljenost političkih stranaka iz Evrope uslovila je da su omogućile interakcije između pristalica određene ideologije preko evropskih granica. Unutar svake političke tradicije pojavile su se struje koje su zagovarale ne samo saradnju različitih nacionalnih stranaka, već i potragu za političkim institucijama na evropskom nivou.

Jedan od prvih koji je artikulisao ovo gledište bio je Ričard fon Kudenhove-Kalergi, koji je u svom Panevropskom manifestu (1923) izložio konzervativnu viziju evropskog jedinstva.[1] Prvi paneuropski kongres je održan u Beču 1926. godine, a udruženje je do kraha na Vol Stritu imalo 8000 članova. Aktivnosti su bile specifično usredsređene na hrišćansku, i implicitno katoličku, Evropu. Britanski državni službenik i budući konzervativni ministar Artur Solter objavio je knjigu 1933. godine, u kojoj se zalaže za Sjedinjene Države Evrope.

Nasuprot tome, sovjetski komesar (ministar) Lav Trocki isticao je slogan „Za Sovjetske Sjedinjene Države Evrope” 1923. godine, zalažući se za Evropu ujedinjenu po komunističkim principima.

Među liberalno-demokratskim strankama, francuska centralno-levičarska stranka preduzela je nekoliko inicijativa za grupisanje stranaka istomišljenika iz evropskih država. Godine 1927., francuski političar Emil Borel, lider centralno-levičarska Radikalne stranke i osnivač Radikalne internacionale, osnovao je Francuski komitet za evropsku saradnju i još dvadeset država osnovalo je ekvivalentne komitete. Međutim, to je ostao elitni poduhvat: najveći odbor, francuski, imao je manje od šest stotina članova, od kojih su dve trećine bili parlamentarci.[2] Dva centralno-levičarska francuska premijera sa otišla dalje. Godine 1929, Aristid Briand održao je govor u prisustvu skupštine Lige naroda u kome je predložio ideju o federaciji evropskih naroda zasnovanoj na solidarnosti i težnji za ekonomskim prosperitetom, i političkom i društvenom saradnjom. Godine 1930, na zahtev Lige, Briand je predstavio Memorandum o organizaciji sistema Evropske savezne unije.[3] Naredne godine budući francuski premijer Eduar Erio objavio je svoju knjigu Sjedinjene Države Evrope. Zapravo je već postojao obrazac za takav sistem, u vidu Belgijske i luksemburške carinske i monetarne unije iz 1921. godine.

Podrška za francuske centralno-levičarske predloge pristigla od niza prestižnih ličnosti. Mnogi eminentni ekonomisti, svesni da ekonomska utrka do dna između država stvara sve veću nestabilnost, podržavali su gledište: među njima je bio i Džon Mejnard Kejns. Francuski politolog i ekonomista Bertran Žuvenel napominje široko rasprostranjeno stanovište nakon 1924. godine, kojim se pozivalo na „harmonizaciju nacionalnih interesa duž linija Evropske unije zarad zajedničkog prosperiteta”.[4] Španski filozof i političar, Ortega i Gaset, izrazio je stav koji su dilili mnogi u Republikanskoj Španiji: „Evropsko jedinstvo nije fantazija, već sama stvarnost; a fantazija je upravo suprotno: verovanje da su Francuska, Nemačka, Italija ili Španija suštinske i nezavisne stvarnosti.”[5] Elefterios Venizelos, grčki premijer, u govoru iz 1929. godine predstavio je podršku svoje vlade rekavši da će „Sjedinjene Države Evrope predstavljati, čak i bez Rusije, snagu koja je dovoljno jaka da napreduje, do zadovoljavajuće tačke blagostanja”.[6]

Između dva svetska rata, poljski državnik Jozef Pilsudski zamislio je ideju o Evropskoj federaciji koju je nazvao Međumorje („između mora”), na engleskom jeziku poznatu kao Intermarum, što je bila poljski-orijentisana verzija nemačkog termina Mitteleuropa.

Velika depresija, uspon fašizma i komunizma, a potom i Drugi svetski rat, sprečili su međuratne pokrete da dobiju dalju podršku: između 1933. i 1936. većina preostalih evropskih demokratija potisnuta je diktaturama, pa su čak i Ortegova Španija i Venizelosova Grčka otonule u građanski rat. Ali iako su pristalice evropskog jedinstva, bilo da su socijaldemokrate, liberali ili hrišćanski-demokrati, bile van vlasti tokom 1930-ih, te nisu bile u stanju da svoje ideje primene u praksi, mnogi od njih su se našli na vlasti tokom 1940-ih i 1950-ih, i u boljoj poziciji da primene svoje ranije formulisne pristupe protiv ekonomske i političke krize.

Na kraju Drugog svetskog rata, kontinentalna politička klima pogodovala je jedinstvu u demokratskim evropskim zemljama, koje mnogi doživljavaju kao bekstvo od ekstremnih oblika nacionalizma koji su opustošili kontinent.[7] U govoru održanom 19. septembra 1946. na Ciriškom univerzitetu u Švajcarskoj, Vinston Čerčil je postulirao Sjedinjene Države Evrope.[8] Isti govor, međutim, sadrži primedbe, ređe citirane, iz kojih se jasno vidi da Čerčil u početku nije Britaniju smatrao delom te Sjedinjene Države Evrope: Mi Britanci imamo svoj Komonvelt nacija ... I zašto ne bi postojala Evropska grupa koja bi mogla davati osećaj povećanog patriotizma i zajedničkog građanstva rastrojenim narodima ovog nemirnog i moćnog kontinenta i zašto ne bi zauzela svoje dostojno mesto sa drugim velikim grupama u oblikovanju sudbina ljudi? ... Francuska i Nemačka moraju voditi zajedno. Velika Britanija, Britanski komonvelt nacija, moćna Amerika i ja verujem Sovjetska Rusija - jer bi tada zaista sve bilo dobro - moraju biti prijatelji i sponzori nove Evrope i moraju se zalagati za njeno pravo na život i sjaj.

Teorije integracijeУреди

Pitanje kako izbeći ratove između nacionalnih država bilo je od suštinske važnosti za prve teorije. Federalistička i funkcionalizam|funkcionalistička stanovišta su se zalagala za obuzdavanje nacionalnih država, dok je transakcionalno gledište težilo teoretisanju o uslovima za stabilizaciju sistema nacija-država.

Jedna od najuticajnijih teorija evropske integracije je neofunkcionalizam, koji je razvio Ernst B. Has (1958) i dalje istražio Lion Lindberg (1963). Ta teorija stavlja fokus na prelivne vidove integracije, što vodi ka uvećanoj integraciji.[10] Suprotno tome, druga velika uticajna teorija integracionih studija, liberalna međudržavana saradnja, stavlja fokus na državne preferencije koje se ostvaruju pregovaranjem. Ovu teoriju je razvio Endru Moravčik tokom 1990-ih, putem nadograđivanja na rad o međudržavnoj saranji Stenlija Hofmana i drugih. Ona i dalje ostaje vrlo uticajna.[10] Važna rasprava između neofunkcionalizma i liberalnog međudržavno rada i dalje ostaje centralna u razumevanju razvoja i raznih neuspeha evropske integracije.

Kako se empirijski svet menja, tako se menjaju i teorije, a samim tim i razumevanje evropske integracije. Danas postoji relativno nov fokus na kompleksnom kreiranju politika u EU i upravljanju na više nivoa (MLG) kojim se pokušava da se proizvede teorija o radu i razvoju EU.

Prema jednoj studiji iz 2016. godine, Evropska integracija se produbljuje procesom „neuspelog napretka”, pri čemu[11]

Međuvladino pregovaranje dovodi do nepotpunosti jer prisiljava države sa različitim preferencijama da prihvate rešenja sa najnižim zajedničkim deliocem. Nepotpunost tada oslobađa sile koje vode u krizu. Države članice odgovaraju tako što ponovo usaglašavaju prilagođena rešenja najnižeg zajedničkog delioca, kojima se pokušava da se adresira kriza i koja vode ka dubljoj integraciji. Do danas je ovaj sekvencijalni ciklus delimične reforme, praćene neuspehom politike, čemu sledi dalja reforma, uspeo da održi evropski projekat i zajedničku valutu.

Evropska UnijaУреди

 
Učešće u Jedinstvenom evropskom tržištu zemalja EU:     Zemlje članice Evropske Unije i Ujedinjeno Kraljevstvo formiraju Evropsko jedinstveno tržište     Zemlje izvan EU koje učestvuju u jedinstvenom tržištu EU kao izuzeci: Island, Lihtenštajn, Norveška i Švajcarska (pogledajte takođe EFTA)     Zemlje izvan EU sa Sporazumom o stabilizaciji i pridruživanju EU kojima je dozvoljeno učešće u izabranim sektorima jedinstvenog tržišta: kandidati za pristupanje EU Albanija, Severna Makedonija, Crna Gora i Srbija; potencijalni kandidati za pristupanje EU: Bosna i Hercegovina i Kosovo     Zemlje izvan EU koje imaju bilateralne aranžmane Carinske unije sa EU: Andora, San Marino i kandidat za pristup EU Turska     Zemlje izvan EU sa ugovrom o Dubokoj i sveobuhvatnoj zoni slobodne trgovine sa EU, što im omogućava učešće u izabranim sektorima jedinstvenog tržišta: Gruzija, Moldavija i Ukrajina

Evropska Unija (EU) je udruženje 27 suverenih država članica koje su sporazumom prenele određeni deo svojih nadležnosti na zajedničke institucijama, kako bi koordinirale svoje politike u velikom broju područja, a da pritom ne čine novu državu povrh država članica. Zvanično uspostavljena Mastriškim ugovorom iz 1993. godine na osnovu postojeće Evropske ekonomske zajednice.

Postoji 12 osnivačkih država, a to su Belgija, Danska, Francuska, Nemačka, Grčka, Irska, Italija, Luksemburg, Holandija, Portugalija, Španija i Velika Britanija. Godine 1995. u EU su ušle Austrija, Finska i Švedska. Kipar, Češka, Estonija, Mađarska, Letonija, Litvanija, Malta, Poljska, Slovačka i Slovenija pridružile su se 2004. Bugarska i Rumunija su se pridružile 2007. Hrvatska je pristupila 2013. Velika Britanija se povukla 2020. godine nakon 47 godina članstva. Zvanične države kandidati su Albanija, Severna Makedonija,[12] Crna Gora, Srbija i Turska. Prijava Maroka je odbijena. Island i Švajcarska su povukli svoje prijave. Norveška je odbila članstvo na dva referenduma.

ReferenceУреди

  1. ^ Ben Rosamond, Theories of European Integration, Palgrave Macmillan, 2000, pp. 21–22.
  2. ^ Guieu, Jean-Michel (2003). „.Le Comité fédéral de coopération européenne”. Organisations internationales et architectures européennes (1929-1939): 73—91. 
  3. ^ D. Weigall and P. Stirk, editors, The Origins and Development of the European Community, Leicester: Leicester University Press, 1992, pp. 11–15.
  4. ^ Jouvenel, Bertrand (1980). Un Voyageur dans le Siècle. Paris. стр. 79. 
  5. ^ Ortega y Gasset, José (1998) [1929]. The Revolt of the Masses. Madrid: Editorial Castalia. 
  6. ^ Emm. Papadakis, Nikolaos (2006). Eleftherios K. Venizelos - A Biography. National Research Foundation "Eleftherios K. Venizelos". стр. 48—50. 
  7. ^ „The political consequences”. Cvce.eu. Приступљено 16. 1. 2015. 
  8. ^ „Ein britischer Patriot für Europa: Winston Churchills Europa-Rede, Universität Zürich, 19. September 1946” [A British Patriot for Europe: Winston Churchill's Speech on Europe University of Zurich, 19 September 1946]. Zeit Online. Приступљено 13. 1. 2010. 
  9. ^ Churchill, Winston (1946). Speech to the Academic Youth (Говор). Zürich, Switzerland. Архивирано из оригинала на датум 15. 05. 2016. Приступљено 06. 10. 2019. 
  10. 10,0 10,1 Policy-making in the European Union. Wallace, Helen (Helen S.), Wallace, William, 1941-, Pollack, Mark A., 1966- (5th изд.). Oxford: Oxford University Press. 2005. стр. 16—19. ISBN 0199276129. OCLC 58828845. 
  11. ^ Jones, Erik; Kelemen, R. Daniel; Meunier, Sophie (2016). „Failing Forward? The Euro Crisis and the Incomplete Nature of European Integration”. Comparative Political Studies. 49 (7): 1010—1034. doi:10.1177/0010414015617966. 
  12. ^ Until February 2019, officially referred to by the EU and most other European organisations by the provisional appellation "the former Yugoslav Republic of Macedonia", due to a naming dispute.

LiteraturaУреди