Википедија

Андрис Нелсонс

Andris Nelsons (1978), летонски диригент

Андрис Нелсонс (лет. Andris Nelsons; рођен 18. новембра 1978) је летонски диригент који је тренутно музички директор Бостонског симфонијског оркестра и Лајпцишког Гевандхаус оркестра. Претходно је био музички директор Симфонијског оркестра Бирмингема, главни-диригент Филхармоније Северозападне Немачке и музички директор Летонске националне опере.

Андрис Нелсонс
Андрис Нелсонс снимљен у Лајпцигу 9. септембра 2015. године
Име по рођењуAndris Nelsons
Датум рођења(1978-11-18)18. новембар 1978. (45 год.)
Место рођењаРига, Латвија, Совјетски Савез
ЗанимањеДиригент
Веб-сајтwww.andrisnelsons.com

Рани живот уреди

Нелсонс је рођен у Риги. Његова мајка је основала први ансамбл за рану музику у Латвији, а отац му је био хорски диригент, виолончелиста и учитељ.[1] Са пет година, његова мајка и очух (хорски диригент) одвели су га на извођење Вагнеровог Танхојзера, што Нелсонс описује као дубоко формативно искуство: „...имало је хипнотички ефекат на мене. Био сам преплављена музиком. Плакао сам када је Танхојзер умро. И даље мислим да је ово била највећа ствар која се десила у мом детињству.“[2]

Као младић, Нелсонс је учио клавир, а са 12 година почео је да свира трубу[3] Певао је и бас-баритон, са посебним интересовањем за стару музику и музику ансамбла своје мајке.[4] Једно лето је студирао на Међународној летњој школи Дартингтон код Евелин Таб. Свирао је као трубач у оркестру Летонске националне опере.

Каријера диригента уреди

Нелсонс је студирао дириговање код Александра Титова у Санкт Петербургу у Русији и похађао је у магистарске курсева дириговања код Неме Јарвија, Роберта Карневалеа и Јорме Пануле. Привукао је пажњу Мариса Јансонса када је напречац заменио трубача у Филхармонији Осла током турнеје овог оркестра. Нелсонс сматра Јансонса својим ментором и код њега је студирао дириговање од 2002.[5]

Године 2003. Нелсонс је постао главни диригент Летонске националне опере.[6] Године 2006. Нелсонс је постао главни-диригент Филхармоније Северозападне Немачке из Херфорда, где је остао до краја сезоне 2008/09. Његов први диригентски наступ у Метрополитен опери био је у октобру 2009, у продукцији Турандот.[7] У јулу 2010. Нелсонс је дебитовао на Фестивалу у Бајројту, диригујући новом продукцијом Вагнеровог Лоенгрина на отварању овог фестивала.[8]

Симфонијски оркестар града Бирмингема уреди

У Великој Британији, Нелсонсов рани рад укључивао је студијске концерте са Би-Би-Си Филхармонијом у Манчестеру, а његов први са њима био је у Бриџвотер холу новембра 2007.[9] У октобру 2007. Симфонијски оркестар града Бирмингема именовао је Нелсонса за свог главног диригента и музичког директора. Именовање је било необично по томе што је Нелсонс водио оркестар само на приватном концерту и на сесији снимања, без јавног концертног ангажмана.[10] Његов први јавни диригентски наступ са овим оркестром био је 11. новембра 2007. на матине концерту,[11] а његов први концертни наступ са њима био је у марту 2008.[12] У октобру 2013. године, Симфонијски оркестар града Бирмингема је објавио завршетак Нелсонсовог мандата на месту музичког директора након завршетка сезоне 2014/15.[13]

Бостонски симфонијски оркестар уреди

У САД, Нелсонс је имао свој први наступ као гост-диригент са Бостонским симфонијским оркестром (БСО) у марту 2011, као хитна замена за Џејмса Левина у Карнеги холу.[14] Потом је као гост дириговао БСО на музичком Фестивалу у Тенглвуду у јулу 2012,[15] и први пут се појавио са БСО у Сифонијској дворани Бостона, јануара 2013. У мају 2013, БСО је именовао Нелсонса за свог музичког директора у сезони 2014/15. Његов првобитни уговор је био на 5 година и предвиђао је 8 до 10 недеља заказаних наступа у првој години уговора и 12 недеља у наредним годинама.[16] [17] У октобру 2020., БСО је најавио даље продужење Нелсонсовог уговора као музичког директора до августа 2025. године, уз клаузулу за аутоматско обнављање уговора.[18]

Сцена из документарног филма Нелсонсови бр. 5 са Краљевским оркестром Концертгебау

Гевандхаус оркестар из Лајпцига уреди

Нелсонс је први пут дириговао Оркестром Гевандхаус у Лајпцигу 2011. У септембру 2015, оркестар је објавио именовање Нелсона за свог следећег Капелмајстера, који ће ступити на снагу од сезоне 2017–2018, са почетним уговором од 5 сезона.[19] У октобру 2020. оркестар је најавио најновије продужење његовог уговора до 31. јула 2027.[20]

Лични живот уреди

Нелсонс је прво био ожењен Летонком, сопраном Кристином Ополаис. Упознали су се током Нелсонсовог мандата у Летонској националној опери, када је Кристина била члан хора Летонске националне опере, да би касније постала соло певачица. Пар се венчао 2011.[21] Њихова ћерка Адријана Ана рођена је 28. децембра 2011. Пар је објавио развод 27. марта 2018.[22] Нелсонс се поново оженио у априлу 2019. за Алис Хајдлер.[23] Нелсонс је дугогодишњи теквондаш; црни појас је стекао у новембру 2022.

Референце уреди

  1. ^ Mark Kanny (8. 10. 2008). „Conductor savors ties with Jansons”. Pittsburgh Tribune-Review. Архивирано из оригинала 9. 10. 2008. г. Приступљено 9. 10. 2008. 
  2. ^ Richard Morrison (18. 12. 2009). „Andris Nelsons's rapid rise to the top”. The Times. Архивирано из оригинала 19. 5. 2012. г. Приступљено 25. 12. 2009. 
  3. ^ Richard Morrison (18. 12. 2009). „Andris Nelsons's rapid rise to the top”. The Times. Архивирано из оригинала 19. 5. 2012. г. Приступљено 25. 12. 2009. 
  4. ^ Geoffrey Norris (13. 9. 2008). „Andris Nelsons: 'I've wanted to conduct since I was five'”. The Daily Telegraph. Приступљено 21. 2. 2009. 
  5. ^ Charlotte Higgins (9. 10. 2007). „Young Latvian steps up to lead City of Birmingham orchestra”. The Guardian. Приступљено 1. 12. 2007. 
  6. ^ Geoffrey Norris (26. 11. 2007). „The young ones seize the baton”. Telegraph. Приступљено 1. 12. 2007. 
  7. ^ Anthony Tommasini (29. 10. 2009). „He's Come to Melt the Heart of an Ice Princess”. The New York Times. Приступљено 28. 9. 2010. 
  8. ^ George Loomis (21. 4. 2010). „Young Conductor at the Forefront of His Field”. The New York Times. Приступљено 28. 9. 2010. 
  9. ^ Tim Ashley (13. 11. 2007). „BBCPO/Nelsons”. The Guardian. Приступљено 1. 12. 2007. 
  10. ^ Charlotte Higgins (9. 10. 2007). „Young Latvian steps up to lead City of Birmingham orchestra”. The Guardian. Приступљено 1. 12. 2007. 
  11. ^ Rian Evans (13. 11. 2007). „CBSO/Nelsons”. The Guardian. Приступљено 1. 12. 2007. 
  12. ^ Andrew Clements (7. 3. 2008). „CBSO/Nelsons, Symphony Hall, Birmingham”. The Guardian. Приступљено 12. 7. 2008. 
  13. ^ Graeme Brown (2. 10. 2013). „CBSO music director Andris Nelsons to stand down at end of contract”. Birmingham Post. Приступљено 3. 10. 2013. 
  14. ^ James R. Oestreich (19. 3. 2011). „A Fresh Face Confronts a Seasoned Mahler”. The New York Times. Приступљено 19. 5. 2013. 
  15. ^ James R. Oestreich (16. 7. 2012). „Tanglewood Tries Out a New Face: Andris Nelsons Conducts Boston Symphony at Tanglewood”. The New York Times. Приступљено 19. 5. 2013. 
  16. ^ „Boston Symphony Orchestra Appoints Andris Nelsons As Its 15th Music Director Since Its Founding in 1881” (Саопштење). Boston Symphony Orchestra. 16. 5. 2013. Архивирано из оригинала 16. 6. 2013. г. Приступљено 19. 5. 2013. 
  17. ^ Geoff Edgers (16. 5. 2013). „Andris Nelsons named new music director of BSO”. The Boston Globe. Приступљено 16. 5. 2013. 
  18. ^ „Boston Symphony Orchestra And Andris Nelsons Announce Three-Year Extension of Mr. Nelsons' Contract As BSO Music Director Through August 2025, With An Evergreen Clause In Place Reflecting A Mutual Intent For A Long-Term Commitment Well Beyond The Years Of The New Contract Extension” (PDF) (Саопштење). Boston Symphony Orchestra. 5. 10. 2020. Архивирано из оригинала (PDF) 31. 07. 2023. г. Приступљено 6. 10. 2020. 
  19. ^ Michael Cooper (9. 9. 2015). „Andris Nelsons Named Music Director of Leipzig Gewandhaus Orchestra”. The New York Times. Приступљено 10. 9. 2015. 
  20. ^ „Boston Symphony Orchestra And Andris Nelsons Announce Three-Year Extension of Mr. Nelsons' Contract As BSO Music Director Through August 2025, With An Evergreen Clause In Place Reflecting A Mutual Intent For A Long-Term Commitment Well Beyond The Years Of The New Contract Extension” (PDF) (Саопштење). Boston Symphony Orchestra. 5. 10. 2020. Архивирано из оригинала (PDF) 31. 07. 2023. г. Приступљено 6. 10. 2020. 
  21. ^ Christopher Morley (17. 6. 2011). „Orchestral manoeuvres for Andris Nelsons”. Birmingham Post. Архивирано из оригинала 13. 4. 2016. г. Приступљено 16. 10. 2011. 
  22. ^ Gay, Malcolm; Shanahan, Mark (27. 3. 2018). „BSO music director Andris Nelsons and Kristine Opolais have divorced”. Boston Globe. Приступљено 28. 3. 2018. 
  23. ^ Zoë Madonna (6. 11. 2019). „BSO music director Andris Nelsons remarried in Germany this spring”. Boston Globe. Приступљено 6. 10. 2020. 

Спољашње везе уреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Андрис_Нелсонс&oldid=26422571”