Антон Хајлер
Антон Хајлер (нем. Anton Heiller; Беч, 15. септембар 1923 — Беч, 25. март 1979) био је аустријски оргуљаш, чембалист, композитор и диригент.
Антон Хајлер | |
|---|---|
| Датум рођења | 15. септембар 1923. |
| Место рођења | Беч |
| Датум смрти | 25. март 1979. (55 год.) |
| Место смрти | Беч |
Биографија
уредиРођен у Бечу, прво га је обучавао у црквеној музици Вилхелм Мук, оргуљаш бечког Штефансдома (катедрале Светог Стефана). Затим је комбиновао рад као кореограф и хоровођа у Бечкој Фолксопери са даљим студирањем на Бечкој музичкој академији код Бруна Зајдлхофера (клавир, оргуље, чембало) и Фридриха Рајдингера (теорија музике и композиција), све то док је служио у војсци, углавном као лекарски помоћник. Године 1945. завршио је Академију и био тамо постављен за наставника оргуља. У звање професора унапређен је 1957. године.
Хајлерова каријера после Другог светског рата је непрекидна листа концерата, предавања, плоча, учествовања у жиријима на такмичењима и церемонијама. Године 1952. победио је на Међународном такмичењу оргуља у Харлему, у Холандији, и био на турнеји по Европи и Сједињеним Државама, где су његови оргуљашки рецитали на Универзитету Харвард били посебно добро примљени. Неколико година пре тога, издао је сет снимака многих Бахових већих оргуљашких дела у Шведској. Његова две плоче за Хајдново Друштво раних 1950-их: Симфоније 26 ("Ламентација") и 36, као и Симфоније 52 и 56 Јозефа Хајдна, одликују се искреном концизношћу и директношћу, без непотребних промена ритма и темпа.[1]
Више аустријских влада доделиле су Хајлеру све уметничке награде које су могле, укључујући Бечку награду за културу (1963), Бечки крст части за уметност и науку (1968) и Велику аустријску државну награду (1969). Понуђено му је дириговање у Бечкој државној опери, али је Хајлер то одбио да би се посветио свирању клавијатура.
Хајлер је снимио већину свог репертоара, који се кретао од Ђованија Габријелија и Дитериха Букстехуда преко Баха до Макса Регера и Хајлеровог доброг пријатеља Пола Хиндемита. Романтична дела су га много мање интересовала од барокне и грађе 20. века. У свим радовима показао је застрашујућу технику, огромну ритмичку снагу и редак таленат за разјашњавање и одржавање замаха најсложенијих полифоних пасуса који су звучали као да их је изводио без напора.
Његове композиције биле су под утицајем Хиндемита и Френка Мартина. Хајлерове композиције су често биле додекафонична, и никада нису тако добро примљене од публике и критичара као његово свирање на инструментима. Ипак, компоновао је много музике за своје инструменте, укључујући концерт за оргуље (1963) и оно што би могло бити једини концерт икада написан за оргуље и чембало (1972).
Умро је неочекивано и прерано у Бечу у 55. години, срушивши се након гушења храном, од, како се сматрало, срчаног удара.
Његови значајни ученици су Моник Гендрон, Волфганг Кариус, Јан Клајнбусинк, Даглас Лоренс, Брет Лејтон, Питер Плањавски,[2] Мајкл Радулеску, Дејвид Рамзи, Дејвид Сенгер, Сибил Урбанчић, Жан-Клод Зендер и Миријам Клап Данкан.
Списак композиција
уредиЗа детаљан списак наслова Хајлерових композиција (у оригиналлу на немачком језику) погледајте страницу посвећену њему на енглеском језику.
Извори
уреди- ^ Planyavsky, Peter (2014). Anton Heiller: Organist, Composer, Conductor. University of Rochester Press. ISBN 978-1580464970.
- ^ Anton Heiller. Alle Register eines Lebens, Klosterneuburg: Edition VAbENE & Vienna: Doblinger, 2009).
