Атеље Уроша Предића
Атеље Уроша Предића[1] налази се у Светогорској улици бр. 27 у Београду. Кућа у коју се 1909. године уселио уметник, припадала је његовом рођеном брату, познатом трговцу Јосифу Предићу.
| Атеље Уроша Предића | |
|---|---|
 Атеље Уроша Предића | |
| Опште информације | |
| Место | Београд |
| Општина | Стари град |
| Држава |  Србија |
| Време настанка | 1908. |
| Тип културног добра | Споменик културе |
| Надлежна установа за заштиту | Завод за заштиту споменика културе |
| beogradskonasledje | |
Атеље уреди
Подигнута је 1908. године као спратна породична кућа, по пројекту истакнутог архитекте Николе Несторовића[2]. Богато декорисана улична фасада куће, са фризовима од винове лозе, флоралним венцима уплетеним око медаљона, једна је од занимљивих примера примене сецесије у београдској архитектури са почетка 20. века .[3] Атеље у ком је сликар стварао, дограђен је уз постојећи објекат са дворишне стране. Скромне величине са великим стакленим прозорима и омањим балконом, био је стециште сусрета најзначајних личности из света уметности тога времена. Након смрти Уроша Предића[4] , атеље су користили у различитим периодима прослављени уметници Миодраг Б. Протић[5] , сликари Стојан Ћелић[6] и Ђорђе Ивачковић[7] , након чије је смрти 2012. године, атеље прешао поново у власништво породице .
Атеље Уроша Предића као простор у коме је живео и стварао велики уметник, заједно са уметничком заоставштином, спада у посебне споменичке вредности меморијалног карактера у Београду.[8]
Образовање уреди
Занимљива и свестрана личност Уроша Предића, поред ванредно важне улоге у развоју наше ликовне уметности, остаће забележена кроз бројна писма, дневнике, преписке вођене са јавним личностима, младим уметницима, члановима породице, која су својеврсна хроника тадашњег друштва, али и материјал који сведочи о веома образованом и поштованом човеку какав је био. Урош Предић (1857 – 1953) је рођен у Орловату, у Банату, у патријахалној породици. Поред оца свештеног лица, најзначајнију улогу на даљем путу образовања имала је мајка Марија, чија ће смрт оставити видног трага у његовом животу. Након завршене сликарске Академије у Бечу, 1880. године на којој се издваја својим талентом, и убрзо убраја међу најбоље студенте, боравиће и стварати у родном Орловату, Новом Саду, Новом Бечеју и Београду, у ком ће остати до краја свог дугог животног и радног века.
Ликовно стваралаштво уреди
Поред Паје Јовановића[9] сликар Урош Предић је најзначајнији представник српског академског реализма. Аутор је бројних портрета, жанр сцена, историјских композиција и религиозних садржаја. Нека од његових најзначајнијих дела су: „Деца под дудом“, „Сироче на мајчином гробу“, „Косовка девојка“... Капела Богдана Дунђерског , највећег сликаревог пријатеља, правослвна црква у Бечеју, капела на Ловћену сведоче о ванредном сликарском умећу аутора у области сакралног сликарстава.
Урош Предић је стварао пуне 44 године у свом београдском атељеу, све до 11.02.1953. године, када је у дубокој старости умро. Сви сачувани предмети, писма, слике, штафелај, личне сликареве ствари, предате су на чување Народном музеју у Зрењанину, а један део је остао у поседу чланова ближе породице. Сахрањен је у родном Орловату.
Види још уреди
Референце уреди
- ^ Документација Завода за заштиту споменика културе града Београда, Досије споменика културе Атеље Уроша Предића; И. Сретеновић, Атеље Уроша Предића, Завод за заштиту споменика културе града Београда, 2015.
- ^ Б. Несторовић: Београдски архитекти Андра Стевановић и Никола Несторовић, Годишњак града Београда, књ. XXII, 1975.
- ^ Др Д. Ђурић – Замоло: Градитељи Београда 1815 – 1914, Музеј града Београда, 1981.
- ^ М. Јовановић: Урош Предић (1857 – 1953), Матица Српска, Нови Сад 1998.
- ^ М. М Пантић, Јеша Денегри: Миодраг Б. Протић, Clio, 2002.
- ^ И. Суботић, И. Симеоновић Ћелић: Стојан Ћелић, монографија, Clio, 1996; И. Симеоновић Ћелић: Стојан Ћелић, графике и цртежи, монографија, Zepter Book World, Београд, 2008.
- ^ Ј. Денегри, Н. Мартиновић: Ивачковић, Галерија Rima, 2014.
- ^ Вујовић, Бранко (2003). Београд у прошлости и садашњости. Београд: Издавачка кућа Драганић. стр. 317.
- ^ Н. Кусовац: Паја Јовановић, Музеј града Београда, 2010. год.
