Вавилон

Вавилон
	Амерички војници код остатака Вавилона
	Приказ на мапи Ирака
Место	Ирак
Област	Месопотамија
Историја
Градитељ	Саргон

32° 32′ 31″ N 44° 25′ 07″ E / 32.54194° С; 44.41861° И / 32.54194; 44.41861

Вавилон је древни, уништени град^[1] у Месопотамији у своје време, између 18. и 6. века п. н. е, највећи на свету. Налазио се близу данашњег града Ал Хилаха у Ираку, односно око 88 km јужно од Багдада. Вавилон је био главни град Вавилонског царства и један од најстаријих и најпознатијих културних, политичких и трговачких центара у античком свету. Име у преводу са акадског језика значи капија богова. По неким веровањима, име му потиче од хебрејске речи Бабел, што значи „збрка” или „пометња”. Настало је језичком пометњом коју је Бог изазвао у току изградње куле, која је имала за циљ да достигне Бога. Он је био изграђен уз десну обалу реке Еуфрат са стрмим насипима за обуздавање сезонских поплава реке. Половина града је била на једној, а друга половина на другој обали реке, а изградио га је акадски владар Саргон.^[2] Вавилон је првобитно био мали акадски град који потиче из периода Акадског царства око 2300. године п. н. е.

Варош је постала део малог независног града-државе са успоном Прве вавилонске династије у 19. веку п. н. е. Аморитски краљ Хамураби створио је краткотрајно царство у 18. веку п. н. е. Он је изградио Вавилон у велики град и прогласио се краљем. Јужна Месопотамија постала је позната као Вавилонија и Вавилон је надмашио Нипур као свети град. Царство је ослабило под Хамурабијевим сином Шамсу-Илуном и Вавилон је провео дуг период под доминацијом Асирије, Касите и Еламита. Након што су га Асирци уништили, и затим поново изградили, Вавилон је постао престоница краткотрајног Неовавилонског царства од 609. до 539. године п. н. е. Вавилонско царство на челу са Аморитском династијом након борби против планинских племена успева да поврати контролу и уједини целу Месопотамију.^[3] Висећи вртови из Вавилона били су једно од седам чуда древног света. Након пада Неовавилонског царства, град је прешао под власт Ахеменидске, Селеукидске, Партске, Римске и Сасанидске империје.

Процењено је да је Вавилон био највећи град на свету, од око 1770. до око 1670. године пре нове ере, и опет од око 612. до око 320. п. н. е. Он је вероватно био први град који је надмашио популацију од 200.000 становника.^[4] Процене за максимални опсег његове површине крећу се од 890^[5] до 900 хектара.^[6] Остаци града налазе се у данашњем Хилаху у Бабилској области у Ираку, око 85 км јужно од Багдада, и састоје се од бројних срушених објеката од блатне цигле и других рушевина.

Главни извори информација о Вавилону - екскавација самог налазишта, референце у текстовима клинастим писмом који су нађени на другим местима у Месопотамији, референце у Библији, описи у класичном текстовима (нарочито Херодотовим), и описи из друге руке (који цитирају дело Ктезије и Бероса) - представљају непотпуну и понекад опречну слику древног града, чак и на његовом врхунцу у шестом веку пре нове ере.^[7]

Историја

Иштарина капија у музеју Пергамон у Берлину

Град су основали Сумерани у четвртом миленијуму п. н. е., а први пут се помиње на плочици Саргона Акадског из 24. века п. н. е. када је Саргон Акадски прогласио Вавилон престоницом своје државе. Током наредних неколико векова важност града и број становника били су мањи. Град добија опет важност у 18. веку п. н. е. када постаје главни град Хамурабијевог царства. Од тог тренутка град Вавилон постаје главни град Вавилоније, мада су га Касити, током своје 440 година дуге владавине, преименовали у Карандунијаш.

Град је био смештен на обема обалама реке Еуфрат тако да су морали бити саграђени насипи који су га штитили од сезонских поплава.^[8] Био је опкољен са три висока бедема правоугаоне основе, чија је укупна дужина премашила 8 km; два су била дебљине 7,80 и 7, а један 3,30 m. У наредним годинама Вавилон је постајао све већи и раскошнији, али су га ускоро освојили Асирци. Становништво града у два наврата се побунило против асирске власти (први пут у доба Мушезуб-Мардука, а други пут за време Шамаш-шум-укина), али су га Асирци оба пута поново освојили (први пут Сенахериб, а други пут Асурбанипал).

За време Сенахерибове власти становништво Вавилона се стално бунило, тако да је Сенахериб, да би угушио устанке, 689. п. н. е. наредио поптуно уништење града. Сви зидови, палате и храмови били су уништени, а остаци бачени у канал Арахту. Овај чин је тако распламсао верску свест Месопотамије да недуго затим Сенахериба убијају непознати нападачи. Његов наследник Есархадон одмах је обновио град, у њему се крунисао и изградио палату у којој је проводио један део године. Након његове смрти владар Вавилоније постаје његов најстарији син Шамаш-шум-укин који је касније водио побуну против свог брата Асурбанипала Асирског.

Још једном се Вавилон нашао под опсадом Асираца. Краљ Асурбанипал је брзо освојио град и разорио га, али кад је 612. п. н. е. пала Нинива, Вавилон се ослободио асирске власти и постао главни град новог Вавилонског царства. Године 605. п. н. е. Вавилонци су победили Египћане у бици код Каркемиша и уклонили их са светске позорнице. Током периода независности под Набополасаром започело је ново раздобље архитектонских радова, а Набополасаров син Набукодоносор је од града направио чудо античког света. Набукодоносор је изградио Иштарину капију, обновио Етаменански храм и изградио Семирамидине висеће вртове (једно од седам светских чуда).

Године 538. п. н. е. Вавилон осваја персијски краљ Кир Велики који допушта поробљеним Јеврејима из Вавилона да се врате својим кућама. Под владавином Кира и његова сина Дарија, Вавилон је постао центар учења и научног напретка. Вавилонски научници су направили звездане мапе и успоставили темеље савремене астрономије и математике. Међутим, за време владавине Дарија III Вавилон почиње стагнирати.

Године 331. п. н. е. Александар Велики поразио је Дарија III у бици код Гаугамеле. У октобру исте године, Александар са својом војском улази у Вавилон. Под његовом владавином, Вавилон је поново процветао као средиште учења и трговине. Али, након Александрове тајанствене болести и смрти у Вавилону 323. п. н. е., његово царство је подељено између његових генерала и следе деценије ратовања. Због тога је Вавилон у потпуности опустео већ 275. п. н. е. Докази о постојању Вавилона проналазе се у ископинама, Херодотовим описима, текстовима писаним клинастим писмом. Већина пронађених остатака припада граду који је саградио Набукодоносор. Тада је то био највећи град на свету са мноштвом храмова, великим храмом Мардук, са Зигуратом који је вероватно инспирисао причу о Вавилонској кули. Висећи вртови са терасастом бујном вегетацијом били су једно од Седам светских чуда.

Реч Вавилон данас се користи и као општи симбол за мултикултурну и мултиетничку метрополу у којој истовремено заједнички живи више народа, вера и језика. Понекад означава и велику градску целину искварену пороцима и неморалом.

Види још

Референце

^ Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. В-Ђ. Београд: Народна књига : Политика. стр. 7. ISBN 86-331-2112-3.
^ Капија богова
^ Древна писма
^ Tertius Chandler (1987). Four Thousand Years of Urban Growth: An Historical Census. , St. David's University Press („etext.org”. Архивирано из оригинала 2008-02-11. г. Приступљено 2010-04-18. ). ISBN 0-88946-207-0. See Historical urban community sizes.
^ Mieroop, Marc van de (1997). The Ancient Mesopotamian City. Oxford: Oxford University Press. стр. 95. ISBN 9780191588457.
^ Boiy, T. (2004). Late Achaemenid and Hellenistic Babylon. Orientalia Lovaniensia Analecta. 136. Leuven: Peeters Publishers. стр. 233. ISBN 9789042914490.
^ Seymour 2006, стр. 140–142.
^ „Вавилон : Древна врата богова”. b92. 7. 1. 2013. Приступљено 23. 01. 2018.

Литература

Edwards, I. E. S.; Gadd, C. J.; Hammond, N. L. (1981). Prolegomena and Prehistory. The Cambridge Ancient History. Vol 1 Part 1. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-29821-6.
Cancik-Kirschbaum, Eva, Margarete van Ess, & Joachim Marzahn, eds. Babylon: Wissenskultur in Orient und Okzident. Berlin/Boston: De Gruyter. Cancik-Kirschbaum, Eva; Ess, Margarete van; Marzahn, Joachim (2011). Babylon: Wissenskultur in Orient und Okzident. Walter de Gruyter. ISBN 978-3-11-022212-8. .
Finkel, I. L.; M. J. Seymour (2009). Babylon. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-538540-3. . Exhibition organized by British Museum, Musée du Louvre & Réunion des Musées Nationaux, and Staatliche Museen zu Berlin.
Liverani, Mario. Imagining Babylon: The Modern Story of an Ancient City. Translated from Italian to English by Ailsa Campbell. Imagining Babylon: The Modern Story of an Ancient City. Boston: De Gruyter. 2016. ISBN 978-1-61451-602-6. . Originally published as Immaginare Babele in 2013.
Sayce, Archibald Henry (1875—1889). „Babel”. Ур.: Baynes, T.S. Encyclopaedia Britannica. III (9th изд.). стр. 178.
Sayce, Archibald Henry (1911). „Babylon”. Ур.: Chisholm, Hugh. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). 3 (11 изд.). Cambridge University Press. стр. 98—99.
Seymour, Michael John. The Idea of Babylon: Archaeology and Representation in Mesopotamia. Volume I: Text. PhD dissertation accepted at University College, London, 2006.
Vedeler, Harold Torger. A Social and Economic Survey of the Reign of Samsuiluna of Babylon (1794–1712 BC). PhD dissertation accepted at Yale, May 2006.
„Babel”. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). 3 (11 изд.). 1911. стр. 91.
Oates, Joan (1986). Babylon. Thames and Hudson. ISBN 978-0-500-02095-1. and. Oates, Joan (1986). Babylon. Thames and Hudson. ISBN 978-0-500-27384-5. (paperback)
Maul, Stefan (1997). „The Ancient Middle Eastern Capital City – Reflection and Navel of the World”. Stanford Presidential Lectures and Symposia in the Humanities and Arts. – originally published in German „Die altorientalische Hauptstadt – Abbild und Nabel der Wel”. Die Orientalische Stadt: Kontinuitat. Wandel. Bruch. 1 Internationale Colloquium der Deutschen Orient-Gesellschaft. 9–10. Mai 1996 in Halle/Saale. Saarbrücker Druckerei und Verlag: 109—124. 1997.
Rich, Claudius:
- 1815. Memoir on the Ruins of Babylon. Third Edition, 1818.
- 1818. Second Memoir on Babylon.
- 1839. Narrative of a journey to the site of Babylon in 1811. Posthumous compilation.
„UNESCO: Iraq invasion harmed historic Babylon”. Associated Press. 10. 07. 2009.
Budge, Ernest A. (1880). The history of Esarhaddon (son of Sennacherib) King of Assyria, B.C. 681-668;. Trübner & Co. стр. 135—136. OCLC 977799662.
Sayce, Archibald Henry (1872). The Origin of Semitic Civilisation, Chiefly Upon Philological Evidence. Harrison and Sons. стр. 5. OCLC 459000074.
Liane Jakob-Rost, Joachim Marzahn: Babylon, ed. Staatliche Museen zu Berlin. Vorderasiatisches Museum, (Kleine Schriften 4), 2. Auflage, Putbus 1990, p. 2
Gelb, I. J. (1994). „The Name of Babylon”. Ур.: Hess, Richard S.; Tsumura, David Toshio. I studied inscriptions from before the flood : ancient Near Eastern, literary, and linguistic approaches to Genesis 1–11. Winona Lake, Ind.: Eisenbrauns. стр. 266—269. ISBN 9780931464881. OCLC 31239619.