Википедија

Бели терор (Русија)

Бели терор (руски: Белый Террор) у Русији се односи на насиље и масовна убиства која је спровела Бела армија током Руског грађанског рата (1917–1923). Бели терор је отпочео након што су бољшевици преузели власт у новембру 1917. године и наставио се до пораза Беле армије од стране Црвене армије. У исто време је спроведен и бољшевички црвени терор. Према неким руским историчарима, Бели терор је био низ смишљених акција које су режирале њихови вође,[1][2][3] што одбацују други руски историчари чије је становиште да је бели терор био спонтан и без планског организованог усмеравања.[4][5][6] Процене убијених у белом терору варирају од 20,000 до 100,000 људи.[7]

Погубљење чланова Александровско-гајског окружног совјета од стране козака под командом атамана Александра Дутова, 1918.

Поређење са Црвеним терором уреди

Један број историчара[8] верује да, за разлику од црвеног терора који су бољшевици прогласили средством за успостављање своје политичке доминације, термин „бели терор“ није имао ни законодавно ни пропагандно одобрење у Белом покрету током грађанског рата. Историчари признају да Белој армији није била страна окрутност која је својствена рату, али верују да су се „црне странице“ Белих армија суштински разликовале од политике бољшевика:

  • Бели нису стварали организације сличне бољшевичким комисијама за ванредне ситуације (Чека) и револуционарним трибуналима;
  • Вође Белог покрета никада нису позивали на масовни терор, на егзекуције на социјалној основи, на узимање и погубљење талаца ако непријатељи не испуне одређене услове;
  • Припадници Белог покрета нису видели ни идеолошку ни практичну неопходност у спровођењу масовног терора. Били су уверени да сврха војних акција Белих није рат против неких широких маса или друштвених слојева, већ рат са малом партијом која је преузела власт у Русији и искористила друштвено-економску и политичку ситуацију, као и тржишним условима, у сопственим интересима за постизање циља, као и манипулисање променама расположења нижих слојева руског друштва.[8]

Доктор историјских наука Г. А. Трукан примећује да су се совјетски аутори фокусирали углавном на бели терор, а многи савремени аутори који симпатишу беле чине обрнуто. Међутим, према Трукану, на територијама које су заузели Бели није било ништа мање зверстава и нереда него на територији под контролом бољшевика.[9]

 
Тела затвореника у Бахмуту отрована од Дењикинових трупа, 1919.
 
После погрома у Фасову (Украјина), 1919. г.

Након што је Лавр Корнилов убијен у априлу 1918. године, руководство Добровољачке војске прелази на Антона Дењикина. Током Дењикиновог режима, штампа је редовно позивала на насиље над Јеврејима. На пример, проглас једног од Дењикинових генерала подстакао је људе да се „наоружају“ како би истребили „злу силу која живи у срцима Јевреја-комуниста“. Само у малом граду Фастову, Дењикинова добровољачка армија је убила преко 1.500 Јевреја, углавном стараца, жена и деце. Процењује се да је 100.000 до 150.000 Јевреја у Украјини и јужној Русији убијено у погромима које су починиле Дењикинове снаге, као и украјински националисти Симона Петљуре.[10] Стотине хиљада Јевреја остало је без домова, а десетине хиљада су постале жртве тешке болести.[11]

У Донској губернији, совјетску владу је истиснуо козачки режим на челу са Петром Красновим. Приближно 25.000 до 40.000 људи погубили су Красновљеви Бели козаци, што је трајало све док Црвена армија није освојила област након победе код Царицина.[12]

Године 1918. када су Бели контролисали северну територију са око 400.000 становника, више од 38.000 је послато у затворе. Од тога је око 8.000 погубљено, док је више хиљада умрло од мучења и болести.[13]

Источна Русија уреди

У новембру 1918, након преузимања власти у Сибиру, адмирал Александар Колчак је водио политику прогона револуционара, као и социјалиста неколико фракција. Колчакова влада је 3. децембра 1918. издала декрет којим су ревидирани чланови кривичног законика царске Русије „како би се очували систем и владавина Врховног владара”. Чланови 99 и 100 утврђују смртну казну за покушај атентата на врховног владара и за покушај свргавања власти. Према члану 103, „увреде писане, штампане и усмене кажњавају се казном затвора“. Бирократска саботажа по члану 329 била је кажњива принудним радом од 15 до 20 година.[1] Уследиле су додатне уредбе, које су додавале више овлашћења. Колчакова влада је 11. априла 1919. усвојила Уредбу 428 „О опасностима јавног реда због веза са бољшевичком побуном“, која је објављена у омским новинама Омск Газетте (бр. 188 од јула 1919). Предвиђена је казна од 5 година затвора за „појединце који се сматрају претњом јавном поретку због њихових веза на било који начин са бољшевичком побуном“. У случају неовлашћеног повратка из избеглиштва, може доћи до принудног рада од 4 до 8 година. Чланови 99–101 дозвољавали су смртну казну, принудни рад и затвор, као и репресију војних судова, а такође нису постављали истражне комисије.[1]

На Уралу, у Сибиру и на Далеком истоку, изузетну окрутност је практиковало неколико козачких војсковођа: Б. Аненков, А. Дутов, Г. Семјонов и И. Калмиков. Током процеса против Аненкова, било је сведочење о пљачки сељака и зверствима под крилатицом: „Немамо ограничења! Бог је са нама и атаман Аненков: сеци десно и лево!“.[14] У септембру 1918, током гушења сељачких устанака у Славгородском округу, Аненков је мучио и убио до 500 људи. Село Црни Доле је спаљено, након чега су сељаци мучени и стрељани, укључујући жене и децу сељака. Девојке из Славгорода и околине довођене су у воз атамана Аненкова, силоване, а затим стрељане. Према речима очевидаца, Аненков и његова армија су се понашали брутално: жртвама су вађене очи, а одсецани језици и траке на леђима, живи су закопани или везани за коње. У Семеју, Аненков је запретио да ће стрељати сваког петог становника ако град одбије да плати одштету.[15]

Дана 9. маја 1918, након што је атаман Дутов заузео село Алекасандров-Гај, скоро 2.000 људи Црвене армије је живо сахрањено. Више од 700 људи из села је погубљено. Након заузимања Троицка, Оренбурга и других градова, успостављен је режим терора преко 6.000 људи, од којих је 500 убијено само током испитивања. У Чељабинску, Дутовци су погубили или депортовали у сибирске затворе преко 9.000 људи. У Тројцку су Дутовци у првим недељама након заузимања града стрељали око 700 људи. У Илеки су убили преко 400. Ова масовна погубљења била су типична за Дутовљеве козачке трупе.[16] Дутовљевом извршном наредбом од 4. августа 1918. изречена је смртна казна за избегавање служења војног рока, па чак и за пасиван отпор властима на њеној територији.[15] У једном округу Уралске области у јануару 1918. Дутовци су убили преко 1.000 људи.[16] Козачки војсковођа је 3. априла 1919. наредио својим трупама да пуцају и узму таоце због најмањег показивања противљења. У селу Сугар, Дутовци су запалили болницу са стотинама пацијената Црвене армије.[16]

Семеновљев режим у Забајкалији карактерисао је масовни терор и погубљења. Стрељано је више од 1.600 људи. Сам Семенов је на суду признао да су његове трупе палиле села. Постављено је 11 трајних кућа смрти, у којима су практиковани рафинирани облици мучења.[17] Семјонов је лично надгледао одаје за мучење, током којих је убијено око 6.500 људи.[18]

У књижевности уреди

Многи совјетски аутори су писали о херојству руског народа у борби против белог терора.. Многе од раних кратких прича и романа Шолохова, Леонова и Федина биле су посвећене овој теми.[19]

Аутобиографски роман Николаја Островског[20] Како је челик био каљен приказује епизоде белог терора у западној Украјини од стране антисовјетских јединица.

Током совјетског периода, значајан број споменика био је посвећен жртвама белог терора. Већина споменика изграђена је у Русији, углавном као спомен обележја или на видљивим местима градова и градова.[21]

Од 1920. године централни трг у Царицину носи назив „Трг палих бораца“, где су сахрањени посмртни остаци 55 жртава белог терора. Споменик постављен 1957. од црно-црвеног гранита има натпис: „Борце за слободу Црвеног Царицина. Овде су сахрањени херојски браниоци Црвеног Царицина који су зверски мучени од белогардејских кољача 1919. године.“[21]

Споменик жртвама белог терора стоји у Виборгу. Подигнута је 1961. у близини Лењинградског аутопута у знак сећања на 600 људи стрељаних из митраљеза.[22]

Споменик „У знак сећања на жртве белог терора“ у Вороњежу налази се у парку у близини регионалних библиотека Никитинске. Споменик је откривен 1920. године на месту јавних погубљења 1919. године од стране Мамантовљевих трупа.

У Севастопољу у улици 15. Бастиона налази се „Гробље комунара и жртава белог терора“. Гробље је добило име у част припадника комунистичког подземља које су Бели убили 1919–20.[23]

У граду Славгороду у Алтајском крају налази се споменик учесницима Чернодолског устанка и њиховим породицама који су страдали кроз бели терор атамана Анекова.[24]

Референце уреди

  1. ^ а б в Цветков В. Ж. Белый террор — преступление или наказание? Эволюция судебно-правовых норм ответственности за государственные преступления в законодательстве белых правительств в 1917—1922 гг.
  2. ^ Литвин А. Красный и белый террор в России 1918—1922 гг. — М.: Эксмо, 2004. — 448 с. — (Сов. секретно). — ISBN 5-87849-164-8.
  3. ^ „Террор белой армии. Подборка документов” [Terror of the White Army, a selection of documents]. ОБЩЕСТВО АТЕИСТОВ (Atheist Society). 
  4. ^ „Предисловие”. Красный террор в годы гражданской войны. По материалам Особой следственной комиссии по расследованию злодеяний большевиков. М.: ТЕРРА-Книжный клуб. Под ред. докторов исторических наук Ю. Г. Фельштинского и Г. И. Чернявского. 2004. ISBN 5-275-00971-2. 
  5. ^ Красный террор глазами очевидцев. Белая Россия (3000 экз изд.). М.: Айрис-пресс. Составл., предисл. и коммент. д. и. н. С. В. Волкова. 2009. стр. 5—21. ISBN 978-5-8112-3530-8. 
  6. ^ Зимина В. Д. Белое дело взбунтовавшейся России: Политические режимы Гражданской войны. 1917—1920 гг. — М.: Рос. гуманит. ун-т, 2006. — С. 38. — 467 с. — (История и память). — ISBN 5-7281-0806-7.
  7. ^ Rinke, Stefan; Wildt, Michael (2017). Revolutions and Counter-Revolutions: 1917 and Its Aftermath from a Global Perspective. Campus Verlag. стр. 58. ISBN 978-3593507057. 
  8. ^ а б „Предисловие”. Красный террор в годы гражданской войны. По материалам Особой следственной комиссии по расследованию злодеяний большевиков. М.: ТЕРРА-Книжный клуб. Под ред. докторов исторических наук Ю. Г. Фельштинского и Г. И. Чернявского. 2004. ISBN 5-275-00971-2. 
  9. ^ Верховный правитель России: Документы и материалы следственного дела адмирала А. В. Колчака. Предисловие Г. А. Трукана. ИРИ РАН, М. 2003. 722 с.
  10. ^ Florinsky, Michael T. (1961). Encyclopedia of Russia and the Soviet Union. McGraw-Hill. стр. 258. Приступљено 2009-07-22. 
  11. ^ Mayer, page unknown
  12. ^ Manaev, Georgy; RBTH (2014-03-29). „Between a rock and a hard place: The Cossacks' century of struggle”. Russia Beyond (на језику: енглески). Приступљено 2022-10-03. 
  13. ^ Litvin, стр. 154
  14. ^ Litvin, стр. 174
  15. ^ а б Litvin, стр. 175
  16. ^ а б в Ratkovsky, стр. 105
  17. ^ Семёновщина in the Great Soviet Encyclopedia, 1969–1978 (in Russian)
  18. ^ Litvin, стр. 176
  19. ^ R. N. Chakravarti & A. K. Basu. Soviet Union: Land and People. Northern Book Centre. 1987. p. 83
  20. ^ „Музей Николая Островского г. Москва” [Nikolai Ostrovsky Museum, Moscow]. Архивирано из оригинала 2017-07-16. г. Приступљено 2012-11-03. 
  21. ^ а б „Памятники и достопримечательности Волгограда” [Monuments and Landmarks of Volgograd]. МБУ "Городской информационный центр" (MBU "City Information Center"). 
  22. ^ „Скульптура Выборга” [Sculpture of Vyborg]. Выборга (Vyborg). 
  23. ^ „Кладбище Коммунаров” [Cemetery of Communards (5th St. Bastion)]. Памятники Севастополя (The Monuments of Sevastopol). 
  24. ^ Cherniavsky, Svetlana (2006-09-19). „Памятник борцам революции, ставшим жертвами белого террора, нуждается в серьёзной реконструкции” [The monument to the fighters of the revolution victims of the White Terror, in need of serious renovation]. Славгородские вести (Slavgorodskaya Leader). Архивирано из оригинала 2016-03-06. г. Приступљено 2013-10-02. 

Литература уреди

  • Bisher, Jamie. White Terror: Cossack Warlords of the Trans-Siberian (Routledge, 2006)[1][2]
  • Bortnevski, Viktor G. "White Administration and White Terror (The Denikin Period)." Russian Review (1993): 354–366. in JSTOR
  • Holquist, Peter. "Violent Russia, Deadly Marxism? Russia in the Epoch of Violence, 1905-21." Kritika: Explorations in Russian and Eurasian History (2003) 4#3 pp: 627–652. online
  • Lincoln, W. Bruce. Red victory: A history of the Russian Civil War (Da Capo Press, 1989)
  • Mawdsley, Evan. The Russian Civil War (Pegasus Books, 2007)
  • Mayer, Arno J. (2002). The Furies: Violence and Terror in the French and Russian Revolutions. Princeton, New Jersey: Princeton University Press. ISBN 0-691-09015-7. 
  • Novikova, Liudmila G. "Russia's Red Revolutionary and White Terror, 1917–1921: A Provincial Perspective." Europe-Asia Studies (2013) 65#9 pp: 1755–1770.
  • Sanborn, Joshua. "The genesis of Russian warlordism: Violence and governance during the First World War and the Civil War." Contemporary European History (2010) 19#3 pp: 195–213.
  • Werth, Nicolas; Bartosek, Karel; Panne, Jean-Louis; Margolin, Jean-Louis; Paczkowski, Andrzej; Courtois, Stephane (1999). Black Book of Communism: Crimes, Terror, Repression. Harvard University Press. ISBN 0-674-07608-7. 
  • А. Литвин. Красниј и белиј терор 1918–1922. — М.: Ексмо, 2004 [прерађено друго издање; прво издање објављено 1995. [А. Литвин. Црвено-бели терор 1918-1922 . Ексмо, 2004]
  • д. и. н. Цветков В. Ж. Белиј террор — преступление или наказание? Еволуциа судебно-правих норм ответственности за государственние преступлениа в законодательстве белих правительства в 1917—1922 гг. [Тсветков, Ј . Бели терор - злочин или казна? Еволуција судских и правних норми одговорности за злочине против државе у законодавству беле владе 1917-1922. ]
  • И. С. Ратьковскиј. Красниј терор и деательность ВЧК в 1918 году . СПб.: Изд-во С.-Петерб. ун-та, 2006. [Ратковски, ИС. Црвени терор и деловање Чеке 1918. Изд-во ц. Петерб. ун-та, 2006. .]
  • П. А. Голуб. Белиј терор в России (1918—1920 гг.). М.: Патриот, 2006. 479 с. . [Голуб, П. Бели терор у Русији (1918–1920) . Москва: Патриот, 2006. .5-7030-0951-0.]
  • Зимина В. Д. Белое дело взбунтовавшијса России: Политические режими Гражданској војни. 1917—1920 гг. М.: Рос. гуманит. ун-т, 2006. 467 с (Сер. Историа и памать) [Зимин, В.Д. Бели у Русији: Политички режими грађанског рата. 1917-1920 . Хуманитарна. Унив, 2006. ]
  • Viktor G. Bortnevski (јул 1993), „White Administration and White Terror (The Denikin Period)”, Russian Review, 52 (3): 354—366 
  1. ^ Bisher, Jamie (16. 1. 2006). White Terror: Cossack Warlords of the Trans-Siberian. Routledge. ISBN 978-1-135-76596-5. 
  2. ^ Bisher, Jamie (2005). White Terror: Cossack Warlords of the Trans-Siberian. Psychology Press. ISBN 978-0-7146-5690-8. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Бели_терор_(Русија)&oldid=26047271”