Белоградчик

Белоградчик
Белоградчик;
	Поглед на Белоградчик
Административни подаци
Држава	Бугарска
Област	Видинска област
Општина	Белоградчик
Становништво
Становништво	‍
— 2007.	5.765
— густина	0,26 ст./km2
Географске карактеристике
Координате	43° 37′ 36″ С; 22° 41′ 00″ И / 43.626667° С; 22.683333° И
Апс. висина	522 m
Површина	22.234 km2
	Белоградчик Белоградчик на карти Бугарске
Остали подаци
Градоначелник	Бојан Минков

Белоградчик или Белограџик^[1]^[2] (у значењу: бели градић) град је у Републици Бугарској, у крајње северозападном делу земље, седиште истоимене општине Белоградчик у оквиру Видинске области.

Град Белоградчик се налази близу границе са Србијом, наспрам Књажевца, а код града се налазе остаци старе тврђаве.

Географија уреди

Положај: Белоградчик се налази у крајње северозападном делу Бугарске, близу границе са Србијом — 15 km западно. Од престонице Софије град је удаљен 180 km северозападно, а од обласног средишта, Видина град је удаљен 50 km јужно.

Рељеф: Област Белоградчика се налази на северним падинама Старе Планине. Град се сместио на високо постављеном превоју између двеју долина, на преко 500 m надморске висине.

Клима: Клима у Белоградчику је континентална.

Воде: У области Белоградчика има више мањих потока.

Историја уреди

Област Белоградчића је првобитно била насељена Трачанима, а после њих овом облашћу владају стари Рим и Византија. Јужни Словени ово подручје насељавају у 7. веку. Од 7. века до 1396. године област је била у саставу средњовековне Бугарске.

Крајем 14. века област Белоградчића је пала под власт Османлија, који владају облашћу 5 векова.

Белоградчић је 1809. године постао део Карађорђеве Србије, када га је ослободила српска војска предвођена Хајдук Вељком Петровићем.

Након поновног потпадања под турско ропство и стварања Кнежевине Србије за време владавине Милоша Обреновића, следи низ устанака у Белоградчићу од 1833. до 1850. године, од којих су најважнија Манчова буна из 1836. године и Белоградчићки устанак.

Радила је од 1860. до 1876. године српска народна школа у месту.^[3] И поред тога што је 1878. године у Белоградчићу живело значајно српско становништво, град је постао део савремене бугарске државе. Насеље постоје убрзо средиште окупљања за села у околини, са више јавних установа и трговиштем. Пописано је у месту 1894. године 1489 становника.

Године 1913, II старачки пук српске војске накратко окупирале Белоградчић, а њен командант, Тодор Станковић заводи привремену цивилну управу, као начелник градске управе.

Становништво уреди

По проценама из 2007. године Белоградчик је имао око 5.700 становника. Огромна већина градског становништва су етнички Бугари. Остатак су махом Роми. Последњих деценија град губи становништво због удаљености од главних токова развоја у земљи.

Претежан вероисповест месног становништва је православна.

Галерија уреди

Познато природно добро — Стење изнад града
Средишњи трг
Здање општине
Градско читалиште
Белоградчичка тврђава

Градови побратими уреди

Референце уреди

^ Ђорђевић 1908, стр. 1288.
^ Ивић 1926, стр. 3.
^ "Цариградски гласник", Цариград 1904. године

Литература уреди

Ђорђевић, Владан (1908). Историја Српско-бугарског рата 1885. Томови 1-2. Београд.
Ивић, Алекса (1926). Из доба Карађорђа и сина му кнеза Александра. Београд.

Спољашње везе уреди

[FOOTNOTEЂорђевић19081288-1] Ђорђевић 1908, стр. 1288.

[FOOTNOTEИвић19263-2] Ивић 1926, стр. 3.

[3] "Цариградски гласник", Цариград 1904. године

[1]

[2]

[3]