Берингија такође познатa и као Берингов копнени мост или земљоуз, назив је за данас непостојећу или потопљену копнену везу или „мост”, који је постојао за време последњег (плеистоценског) леденог доба. Он је у овом периоду омогућавао копнену везу између Северне Америке и Азије.[1]

Скужавање Беринговог копненог моста

Поред Беринговог, у истом историјском периоду постојали су слични копнени мостови који су спајали Аустралију, Тасманију и Нову Гвинеју, односно азијско копно са Суматром, Јавом и Борнеом, као и Британско острва са остатком европског континента.

Берингов копнени мост био је важан за живи свет, јер је преко њега у Северну Америку пре 10.000 година, емигирала наше врста (Хомо сапиенс), са простора Азије у Северну Америку све до Аљаске али и Сибира. Тачна рута којом су се кретали није јасна, јер су археолошки и други трагови потопљени након завршетка леденог доба и дизања нивоа мора.

Беринговим копненим мостом у Северну Америку дошли су и мамута високи три метра и тешки пет до осам тона, пре око 100.000 година, који су се прво појавили у Европи и Азији око 250.000 година п. н. е.

Историја Уреди

 
Миграциона кретања преко Беринговог копненог моста

Током геолошког раздобља цели континенти Земље су лутали по Земљиној кугли међусобно се сударајући или удаљавајући се један од другог. Пре 200 милиона година они су се спојили у јединствени суперконтинент који је назван Пангеа. Атлантски океан није постојао, а Северна и Јужна Америка биле су сабијене уз Африку и Европу. После тога неки делови су се раздвојили или судаили један са другим.

Током последњег, леденог доба, ниво мора се смањио на 120 са више од 150 метара, због мобилизације залеђене воде у велики лед и ледене плоче, први пут између 50.000 и 40.000. годинеа п. н. е. и опет између 25.000 и 14.000 година пре наше ере.

Након пада водостаја, формирала се простор попут превлаке или копненог моста између пољопривредних крајева Азијског и Америчког континента. Ова копнени мост назван је Берингиа.

Берингија је због обиља влаге, била покривена бујном вегетацијом, која се састојала углавном од траве и ниског жбуња, што је представљало не само идеалну храну за мамуте, дивље коње, ирвасе и бизоне, већ је пружало идеалан услов за живот и кретањек великих животиња (мегафауне). Како су ове животиње непрестано биле предмет лова од стране група ловаца из Азије, бежећи од истребљења оне су преко овог моста ушле у мање насељену и за безбедан живот повољнију Америку.

Многи научници мисле да су овај земљани мост користили и рани досељеници Америке,[2] који су се кретали до Сибира и Аљаске, а одатле ка осталим деловима Северна и Јужна Америке.

Како је клима постајала све топлија, након леденог доба, глечери су почела да се топе а ниво мора широм Земљине кугле почео је да расте. Сматра се да је око 11.600 година, земљани мост Берингиа коначно нестао испод данашњег Беринговог мореуза.

Остали копнени мостове појавили су се у исто време. Тако је у том геолошком раздобљу: Аустралија била повезна са Тасманијом, док су Нова Гвинеја и острво Тимор образовали један континент који се зове Сахул. Слично томе, Филипински архипелаг био је повезан са Индонезијом, а Јапан је континтинентално био повезан са Корејом.

Види још Уреди

Извори Уреди

  1. ^ Dr Barbara Winter (2005). „A Journey to a New Land”. www.sfu.museum. virtualmuseum.ca. Архивирано из оригинала 28. 04. 2015. г. Приступљено 19. 5. 2015. 
  2. ^ Vialou, D. (2004) - La Préhistoire - Histoire et dictionnaire, Robert Laffont, Bouquins, 1637 p.

Литература Уреди

  • Андрей Каменев, Берингия: National Geographic Россия, Февраль 2009, с. 106-121.
  • Кожевников Ю. П., Железное-Чукотский Н. К. Берингия: история и эволюция — М.: Наука, 1995
  • Кондратов А. М. Была земля Берингия — Магадан: Магаданское кн. изд-во, 1981

Спољашње везе Уреди