Википедија

Берингија

(преусмерено са Берингов копнени мост)

Берингија, такође познатa и као Берингов копнени мост или земљоуз, назив је за данас непостојећу или потопљену копнену везу или „мост”, који је постојао за време последњег (плеистоценског) леденог доба. Он је у овом периоду омогућавао копнену везу између Северне Америке и Азије.[1]

Скужавање Беринговог копненог моста

Поред Беринговог, у истом историјском периоду постојали су слични копнени мостови који су спајали Аустралију, Тасманију и Нову Гвинеју, односно азијско копно са Суматром, Јавом и Борнеом, као и Британско острва са остатком европског континента.

Берингов копнени мост био је важан за живи свет, јер је преко њега у Северну Америку пре 10.000 година, емигирала наше врста (хомо сапијенс), са простора Азије у Северну Америку све до Аљаске али и Сибира. Тачна рута којом су се кретали није јасна, јер су археолошки и други трагови потопљени након завршетка леденог доба и дизања нивоа мора.

Беринговим копненим мостом у Северну Америку дошли су и мамута високи три метра и тешки пет до осам тона, пре око 100.000 година, који су се прво појавили у Европи и Азији око 250.000 година п. н. е.

Етимологија

уреди
 
Витус Беринг по коме је названа Берингија

Термин Берингија је сковао шведски ботаничар Ерик Хултен 1937. године у част Витуса Беринга данског истраживача и картографа у руској служби, познатог као вођа Прве и Друге камчатске експедиције током којих је истраживао североисточне азијске и северозападне северноамеричке обале.[2]

Током ледених доба, Берингија, као и већи део Сибира и цела северна и североисточна Кина, није била залеђена јер је снег падао веома мало.[3]

Историја

уреди
 
Миграциона кретања преко Беринговог копненог моста

Током геолошког раздобља цели континенти Земље су лутали по Земљиној кугли међусобно се сударајући или удаљавајући се један од другог. Пре 200 милиона година они су се спојили у јединствени суперконтинент који је назван Пангеа. Атлантски океан није постојао, а Северна и Јужна Америка биле су сабијене уз Африку и Европу. После тога неки делови су се раздвојили или судаили један са другим.

Током последњег, леденог доба, ниво мора се смањио на 120 са више од 150 метара, због мобилизације залеђене воде у велики лед и ледене плоче, први пут између 50.000 и 40.000. годинеа п. н. е. и опет између 25.000 и 14.000 година пре наше ере.

Након пада водостаја, формирала се простор попут превлаке или копненог моста између пољопривредних крајева Азијског и Америчког континента. Ова копнени мост назван је Берингиа.

Берингија је због обиља влаге, била покривена бујном вегетацијом, која се састојала углавном од траве и ниског жбуња, што је представљало не само идеалну храну за мамуте, дивље коње, ирвасе и бизоне, већ је пружало идеалан услов за живот и кретањек великих животиња (мегафауне). Како су ове животиње непрестано биле предмет лова од стране група ловаца из Азије, бежећи од истребљења оне су преко овог моста ушле у мање насељену и за безбедан живот повољнију Америку.

Многи научници мисле да су овај земљани мост користили и рани досељеници Америке,[4] који су се кретали до Сибира и Аљаске, а одатле ка осталим деловима Северна и Јужна Америке.

Како је клима постајала све топлија, након леденог доба, глечери су почела да се топе а ниво мора широм Земљине кугле почео је да расте. Сматра се да је око 11.600 година, земљани мост Берингиа коначно нестао испод данашњег Беринговог мореуза.

Остали копнени мостове појавили су се у исто време. Тако је у том геолошком раздобљу: Аустралија била повезна са Тасманијом, док су Нова Гвинеја и острво Тимор образовали један континент који се зове Сахул. Слично томе, Филипински архипелаг био је повезан са Индонезијом, а Јапан је континтинентално био повезан са Корејом.

 
Падавине у Берингији пре 22.000 година

Рефугиум

уреди

Последњи глацијални период, који се обично назива „ледено доба“, обухватао је 125.000[5] –14.500. године п. н. е.[6] и био је најновији глацијални период у оквиру тренутног леденог доба, који се десио током последњих година ере плеистоцена.[5] Ледено доба је достигло свој врхунац током последњег глацијалног максимума, када су ледени покривачи почели да напредују око 33.000. године п. н. е. и достигли своје максималне границе од 26.500. године п. н. е.

Деглацијација је почела на северној хемисфери око 19.000. године п. н. е., а на Антарктику око 14.500 године п. н. е., што је у складу са доказима да је глацијална отопљена вода била примарни извор за нагли пораст нивоа мора за 14.500. године п. н. е.[6] и да је мост коначно био подигнут око 11.000. године п. н. е.[7] Фосилни докази са многих континената указују на изумирање великих животиња, названих плеистоценска мегафауна, пред крај последње глацијације.

Током леденог доба огромна, хладна и сува мамутска степа протезала се од арктичких острва на југ до Кине, и од Шпаније на исток преко Евроазије и преко Беринговог копненог моста до Аљаске и Јукона где је била блокирана глацијацијом у Висконсину. Стога су флора и фауна Берингије били више повезани са онима у Евроазији, а не Северној Америци. Берингија је примила више влаге и повременог покривач од морских облака са северног Тихог океана од остатка мамутске степе, укључујући суво окружење са обе стране. Ова влага је подржавала станиште грмља и тундре које је представљало еколошко уточиште за биљке и животиње.[8] У источној Берингији 35.000 године п. н. е., северне арктичке области су имале температуре 1,5 °С степени топлије него данас, али су јужне субарктичке области биле 2°С степена хладније. Током 22.000. године п. н. е. просечна летња температура била је 3–5°С хладнија него данас, са варијацијама од 2,9°С хладније на полуострву Сјуард до 7,5°С ( хладније у Јукону. У најсушнијим и најхладнијим периодима касног плеистоцена, а вероватно и током целог плеистоцена, влага се јављала дуж градијента север-југ, док је југ добијао највише облака и влаге због струјања ваздуха из северног Пацифика.[8]

 
Трајање снежног покривача у данима, Источна Берингија, пре 20.000 година.

У касном плеистоцену, Берингија је била мозаик биолошких заједница.[7] Почевши од 57.000 године п. н. е., вегетација степе и тундре доминирала је великим деловима Берингије са богатом разноврсношћу трава и биља.[9] Постојали су делови тундре жбуна са изолованим рефугијама шума ариша (Ларик) и смрче (Пицеа) са стаблима брезе (Бетула) и јохе (Алнус).[9] Предложено је да се највећа и најразноврснија заједница мегафауне која живи у Берингији у овом тренутку могла одржати само у веома разноликом и продуктивном окружењу.

Анализа на Чукотки на сибирској ивици копненог моста показала је да је од ц. 57.000 – око 15.000. године п. н. е. окружење било влажније и хладније од степе-тундре на истоку и западу, са загревањем у деловима Берингије од око 15.000. године п. н. е.[10] Ове промене су дале највероватније објашњење за миграције сисара након око 15.000. године п. н. е., пошто је загревање обезбедило повећану количину хране за претраживаче и мешане хранилиоце.[11]Берингија није блокирала кретање већине великих врста прилагођених сувим степама као што су антилопа саига, вунасти мамут и коњи кабалид. Међутим, са запада вунасти носорог није ишао даље на исток од реке Анадир, а са истока нису путовале северноамеричке камиле, амерички копитара налик киангу, кратколики медвед, мошус са капом и амерички јазавац. На почетку холоцена, неке врсте прилагођене мезичком станишту напустиле су рефугијум и прошириле се на запад у оно што је постало тундра у северној Азији и на исток у северну Северну Америку.[8]

Берингија, пре 8000 година

уреди
 
Амерички мамут (амерички мастодонт) који је изумро пре око 12.000–9.000. година због активности повезаних са људима или климатских промена или због комбинације оба чиниоца.

Најновија појава копненог моста била јепре 70.000 година. Међутим, од 24.000 –/ 13.000 године п. н. е. ледени покривач Лаурентиде спојио се са леденим покривачем Кордиљера, који је блокирао проток гена између Берингије (и Евроазије) и континенталне Северне Америке.[12]

Јуконски коридор се отворио између опадајућих ледених покривача 13.000. године п. н. е., и ово је још једном омогућило проток гена између Евроазије и континенталне Северне Америке све док копнени мост није коначно затворен порастом нивоа мора око 10.000. године п. н. е.[13] Током холоцена, многе врсте прилагођене мезицима напустиле су уточиште и прошириле се на исток и запад, док су се у исто време врсте прилагођене шуми шириле са шумама са југа. Врсте прилагођене суши су сведене на мања станишта или су изумрле.[8]

Види још

уреди

Извори

уреди
  1. ^ Dr Barbara Winter (2005). „A Journey to a New Land”. www.sfu.museum. virtualmuseum.ca. Архивирано из оригинала 28. 04. 2015. г. Приступљено 19. 5. 2015. 
  2. ^ John F. Hoffecker; Scott A. Elias (2007). Human Ecology of Beringia. Columbia University Press. стр. 3. ISBN 978-0-231-13060-8. Приступљено 2016-04-10. 
  3. ^ Karel Hendrik Voous (1973). Proceedings of the 15th International Ornithological Congress, The Hague, The Netherlands 30 August–5 September 1970. Brill Archive. стр. 33. ISBN 978-90-04-03551-5. Приступљено 2016-04-10. 
  4. ^ Vialou, D. (2004) - La Préhistoire - Histoire et dictionnaire, Robert Laffont, Bouquins, 1637 p.
  5. ^ а б Intergovernmental Panel on Climate Change (IPCC), ур. (2023-07-21). Climate Change 2022 - Mitigation of Climate Change. Cambridge University Press. ISBN 978-1-009-15792-6. 
  6. ^ а б Clark, Peter U.; Dyke, Arthur S.; Shakun, Jeremy D.; Carlson, Anders E.; Clark, Jorie; Wohlfarth, Barbara; Mitrovica, Jerry X.; Hostetler, Steven W.; McCabe, A. Marshall (2009-08-07). „The Last Glacial Maximum”. Science (на језику: енглески). 325 (5941): 710—714. ISSN 0036-8075. doi:10.1126/science.1172873. 
  7. ^ а б Jakobsson, Martin; Pearce, Christof; Cronin, Thomas M.; Backman, Jan; Anderson, Leif G.; Barrientos, Natalia; Björk, Göran; Coxall, Helen; De Boer, Agatha (2017-02-13). Post-glacial flooding of the Beringia Land Bridge dated to 11,000 cal yrs BP based on new geophysical and sediment records (PDF) (Извештај). Ocean Dynamics/Marine Archives/Holocene. 
  8. ^ а б в г Dale Guthrie, R (2001). „Origin and causes of the mammoth steppe: a story of cloud cover, woolly mammal tooth pits, buckles, and inside-out Beringia”. Quaternary Science Reviews. 20 (1-3): 549—574. ISSN 0277-3791. doi:10.1016/s0277-3791(00)00099-8. 
  9. ^ а б Madsen, David B. (2008). „Human Ecology of Beringia.John F. Hoffecker and Scott A. Elias, 2007, Columbia University Press, New York, NY, xi + 290 pp., $45 (hardcover)”. Geoarchaeology. 23 (6): 866—868. ISSN 0883-6353. doi:10.1002/gea.20246. 
  10. ^ Burns, James A. (2010). „Mammalian faunal dynamics in Late Pleistocene Alberta, Canada”. Quaternary International. 217 (1-2): 37—42. ISSN 1040-6182. doi:10.1016/j.quaint.2009.08.003. 
  11. ^ Meiri, Meirav; Lister, Adrian M.; Collins, Matthew J.; Tuross, Noreen; Goebel, Ted; Blockley, Simon; Zazula, Grant D.; van Doorn, Nienke; Dale Guthrie, R. (2014-02-07). „Faunal record identifies Bering isthmus conditions as constraint to end-Pleistocene migration to the New World”. Proceedings of the Royal Society B: Biological Sciences. 281 (1776): 20132167. ISSN 0962-8452. doi:10.1098/rspb.2013.2167. 
  12. ^ Burns, James A. (2010). „Mammalian faunal dynamics in Late Pleistocene Alberta, Canada”. Quaternary International. 217 (1-2): 37—42. ISSN 1040-6182. doi:10.1016/j.quaint.2009.08.003. 
  13. ^ Koblmüller, Stephan; Vilà, Carles; Lorente‐Galdos, Belen; Dabad, Marc; Ramirez, Oscar; Marques‐Bonet, Tomas; Wayne, Robert K.; Leonard, Jennifer A. (2016). „Whole mitochondrial genomes illuminate ancient intercontinental dispersals of grey wolves ( Canis lupus )”. Journal of Biogeography (на језику: енглески). 43 (9): 1728—1738. ISSN 0305-0270. doi:10.1111/jbi.12765. 

Литература

уреди
  • Андрей Каменев, Берингия: National Geographic Россия, Февраль 2009, с. 106-121.
  • Кожевников Ю. П., Железное-Чукотский Н. К. Берингия: история и эволюция — М.: Наука, 1995
  • Кондратов А. М. Была земля Берингия — Магадан: Магаданское кн. изд-во, 1981

Спољашње везе

уреди

  Медији везани за чланак Берингија на Викимедијиној остави

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Берингија&oldid=27755086”