Отворите главни мени

Битка код острва Ренел је вођена од 29. јануара до 30. јануара 1943. године и била је то последња битка између морнарице САД и јапанске морнаричке авијације за време дуге Гвадалканалске кампање током Другог светског рата. битка се одиграла на јужном Пацифику између оства Рендел и острва Гвадалканал, која се налазе у саставу јужних Соломонових острва.

Други светски рат
Torpedoed cruiser USS Chicago (CA-29) low in the water on 30 January 1943.jpg
Крстарица Чикаго тоне након торпедних погодака, 30. јануара 1943.
Време:29. јануар 194330. јануар 1943.
Место:Острво Ренел - Соломонова острва
Резултат: Јапанска победа
Сукобљене стране
Flag of the United States (1912-1959).svg САД
Аустралија Аустралија
Naval Ensign of Japan.svg Јапан
Команданти и вође
Flag of the United States (1912-1959).svg Вилијам Хелси
Flag of the United States (1912-1959).svg Роберт Гифен
Naval Ensign of Japan.svg Исороку Јамамото
Naval Ensign of Japan.svg Џиничи Кусака[1]
Јачина
1 носач авиона
2 ескортна носача авиона
3 тешке крстрице
3 лаке крстарице
8 разарача
14 ловачких авиона[2]
32 бомбардера[3]
Жртве и губици
1 тешка крстрица потопљена
1 разарач тешко оштећен
85 погинулих[4]
12 уништених авиона
60-84 погинулих[5]

У бици, јапански морнарички торпедни бомбардери базирани на аеродромима, требало је да обезбеде заштиту предстојеће евакуације јапанских снага са Гвадалканала и да изврше неколико напада током два дана на ратне бродове Сједињених Америчких Држава који су оперисали јужно од Гвадалканала. Осим што су имали задатак да нападну било који јапански брод који им се нађе у домету, амерички бродови су штитили савезнички конвој транспортних бродова, који је превозио замену за уморне војнике на Гвадалканалу. Резултат јапанског ваздушног напада; једна америчка тешка крстарица потопљена, а један разарач тешко оштећен. Остали амерички ратни бродови су били присиљени да одступе ка јужној области Соломонових острва. Делом због тог успеха, и враћања америчких ратних бродова назад, Јапанци су успели да изврше успелу евакуацију својих преосталих снага са Гвадалканала (Операција Ке), остављајући у савезничке руке Гвадалканал и то је уједно крај борбе за ово острво.

ПозадинаУреди

Савезничке снаге (првенствено америчке) су се 7. августа 1942. године искрцале на острва; Гвадалканал, Тулаги, Гавуту и Танамбога, сва из састава Соломонових острва. Искрцавање савезника на ова острва изведено је да би се спречило њихово коришћење од стране Јапанаца као базе за пресецање снабдевачких путева из САД за Аустралију и уједно обезбедили острва као стартне тачке за поход, чији би евентуални циљ био: изолација главне јапанске базе на том делу Пацифику - лука Рабаул, а у исто време, подршка савезничкој кампањи на Новој Гвинеји. Ова искрцавања су подстакла шестомесечну Гвадалканалску кампању.[6]

Последњи велики покушај Јапанаца да одбаце савезничке снаге са Гвадалканала и Тулагија је пропао током одлучујуће морнаричке битке за Гвадалканал у новембру 1942. године. Од тада јапанска морнарица је била у стању да испоручи само основне залихе и мало нових војника за попуну својих снага на Гвадалканалу. Због сталне претње од савезничких авиона базираних на Гвадалканалском аеродрому „Хендерсенова поља“, плус оближњи амерички носачи авиона, Јапанци су испоручивали ове залихе ноћу, обично разарачима и подморницама, у операцији коју су савезници назвали „Токио експрес“.[7] Међутим те залихе и попуне нису биле довољне за одржавање јапанских трупа на острву, на коме су почевши од 7. децембра 1942. године губиле око 50 војника сваког дана због неухрањености, болести и напада савезничких авиона.[8] Дана, 12. децембра јапанска морнарица предлаже да се Гвадалканал напусти. Упркос противљењу вођа у јапанској армији, који су се још надали да би Гвадалканал могао да се преузме од савезника, јапански империјални генералштаб са дозволом цара, се 31. децембра 1942. године сагласио да се евакуишу све јапанске снаге са острва и успостави нова линија одбране Соломонових острва на острву Нова Џорџија.[9]

Јапанци су намеравали да спроведу евакуацију њихових снага са Гвадалканала - Операција Ке, и планирају да извршење операције почне 14. јануара 1943. године..[10] Значајни елемент у том операцијском плану је извесна ваздушна надмоћ у кампањи која је требало да почне 28. јануара, са задатком спречавања савезничких авиона и ратних бродова да ометају финални стадијум операције Ке, који је био, стварна евакуација свих јапанских снага са Гвадалканала..[11]

Савезничке снаге погрешно тумаче, да је операција Ке припрема за почетак још једне јапанске офанзиве, и покушај да поврате Гвадалканал.[12] У исто време, адмирал Вијам Хелси, општи командант свих савезничких снага ангажованих у бици за Гвадалканал, је био под притиском својих претпостављених да комплетно замени америчку 1. дивизију морнаричке пешадије (маринци), која је била ангажована у тој бици од кад је почело искрцавање у августу 1942. године, свежим америчким трупама.[13] Хелси се надао да ће стећи предност у, како је веровао, предстојећој јапанској офанзиви, увлачећи јапанске морнаричке снаге у битку, и у исто време, он ће испоручити замену за снаге на Гвадалканалу.[14] Адмирал Хелси 29. јануара спрема и шаље према јужној области Соломонових острва пет група ратних бродова са задатком да заштите конвој са трупама и увуку у борбу било које јапанске морнаричке снаге које би дошле у њихов домет. У ових пет група се налазило: 2 носача авиона, 2 ескортна носача авиона, 3 бојна брода, 12 крстарица и 25 разарача.[15]

У фронталном делу ове флоте бродова, налазио се конвој са трупама ТГ 62.8 (Task Group-TG 62.8), састављен од 4 транспортна брода и 4 разарача.[16] Испред овог конвоја, између острва Ренел и Гвадалканала, ближу заштиту је пружала оперативна ескадра ТФ 18 (Task Force 18-TF 18), под командом контраадмирала Роберта Гифена, састављена од тешких крстарица Вичита, Чикаго и Луисвил; лаких крстарица Монпеље, Кливленд и Колумбија; ескортних носача авиона Ченанго и Суван; и 8 разарача. Адмирал Гифен је командовао групом ТФ 18 са крстарице Вичита.[17] Група у којој је био носач авиона Ентерпрајз, налазила се 250 наутичких миља иза ТГ 62.8 и ТФ 18. Групе у којима се налазио други носач авиона и бојни бродови биле су још 150 наутичких миља иза групе у којој се налазио Ентерпрајз. Адмирал Гифен, заједно са крстарицом Вичита и два ескортна носача авиона, управо је приспео на Пацифик, после учествовања у операцији бакља, у склопу северно афричке кампање.[18] Такође, крстарица Чикаго се управо вратила на јужни Пацифик, након комплетног ремонта оштећења задобијених током битке код острва Саво, скоро шест месеци раније..[17]

БиткаУреди

УводУреди

 
Америчке крстарице из ТФ 18 на путу ка Гвадалканалу 29. јануара 1943. године, пар сати пре првог јапанског ноћног напада код острва Ренел. Фотографија је начињена са крстарице Вичита и у првом плану се види крстарица Чикаго, а иза ње крстарица Лујсвил.

Да би заштитио конвој са трупама, ТФ 18 је задужен за сусрет са групом од 4 америчка разарача, стационираних код Тулагија, у 21:00 29. јануара да би извршили операцију чишћење „Рупе“, северно од Гвадалканала следећег дана, и заштитили искрцавање трупа на Гвадаканал.[3] Међутим, пратећи ескортни носачи авиона, под командом комодора Бена Вајта, били су сувише спори (18 чвора) и онемогућавали Гифенове снаге да се састану у одређено време, зато Гифен оставља ескортне носаче авиона са два разарача у 14:00 и наставља даље брзином од 24 чвора.[19] Свесни опасности од јапанских подморница, које је обавештајна служба пријавила у овој области, Гифен је наредио својим бродовима да се поставе одбрамбено, против-подморнички, не очекујући ваздушни напад. Крстарице су биле поређане у две колоне, међусобно одвојене 2.500 јарди. Вичита, Чикаго и Луисвил, тим редоследом, у старборду (гледано од задњег брода, сваки испред њега се налази у десно) и Монтпеље, Кливленд и Колумбија у порту (гледано од задњег брода, сваки испред њега се налази у лево). Шест разарача је било раширено у полукругу 2 наутичке миље исред колоне са крстарицама.[3]

Гифенове снаге биле су праћене од стране јапанских подморница, које су јављале Гифенову локацију и покрете свом морнаричком штабу.[19] Око поднева, на основу подморничких извештаја, 32 бомбардера Мицубиши Г4М - „Бети“ стационираних на аеродромима код Мунде[14] и на острво Бука[20] на Соломоновим острвима, а вероватно, и са аеродрома у Рабаулу, узлетела су носећи торпеда како би напали Гифенове снаге. Један бомбардер „Бети“ се вратио због проблема са мотором, док су осталих 31 наставили напад.[3]

Напад 29. јануараУреди

 
Поморска карта јапанског ваздушног напада (црвена линија) на америчку оперативну ескадру ТФ 18 (црна линија) између острва Ренел и Гвадалканала током вечери 29. јануара.

У сутон, из оперативне ескадре ТФ 18, која се кретала у правцу северозапада и налазила 50 наутичких миља северно од острва Ренел и 100 наутичких миља јужно од Гвадалканала, неколико бродова открива на својим радарима непознати авион 60 наутичких миља западно од њихове формације. Држећи се ранијег инсистирања на потпуној радио тишини, Гифен није имао никакво наређење у погледу сусрета са непознатим авионима, или било које наређење у опште, по том питању.[17] По заласку сунца ловачка заштита оперативне ескадре ТФ 18 се вратила на два ескортна носача авиона због ноћи, остављајући Гифенове бродове без ваздушне заштите.[21]

Остварени радарски контакт је био, у ствари, приближавање 31 јапанских „Бети“ торпедних бомбардера, који су кружили на југу од оперативне ескадре ТФ 18 и могли су да нападну са истока, јер их је штитила тамна позадина источног небеског свода иза њих. Бомбардери „Бети“ се деле у две групе, и прва, коју је чинило 16 авиона, врши напада на ТФ 18 у 19:19. У овом нападу сва торпеда избачена из прве групе бомбардера су промашила, а један авион је оборен дејством против-авионских топова са Гифенових бродова.[22]

Верујући да је напад готов, Гифен наређује бродовима да прекину цик цак пловидбу и да наставе ка Гвадалканалу, истим курсем и истом брзином. У међувремену, други јапански авиони су бацали осветљавајуће пројектиле и светлеће плутаче, како би означили курс и брзину оперативне ескадре ТФ 18 и на тај начин помогли нападу који ће уследити од друге групе „Бети“ бомбардера.[23]

У 19:38, друга група торпедних бомбардера „Бети“ напада; два торпеда погађају крстрарицу Чикаго, изазивајући велика оштећења, која доводе до заустављања брода. Једно торпедо је погодило крстарицу Вичита али није експлодирало, два авиона „Бети“ су оборена дејством против-авионске артиљерије. У 20:08, Гифен наређује својим бродовима да окрену смер кретања, успоре на 15 чвора и да престану паљбу из против-авионских топова, што је довело до маскирања бродова. Јапански авиони напуштају подручје тек у 23:35.[22] По великом мраку, Луисвил је успела да прикачи на шлеповање оштећену крстарицу Чикаго и полако су кренуле на југ, удаљавајући се од бојног поља, праћене осталим бродовима оперативне ескадре ТФ 18.[24]

Напад 30. јануараУреди

 
Америчка крстрица Луисвил (десно) тегли крстарицу Чикаго, јутро 30. јануар.

Адмирал Хелси је одмах предузео кораке да заштити оштећену крстарицу Чикаго, обавештавајући ескортне носаче авиона да имају осигурану ловачку заштиту на месту са првим зрацима сунца, дајући задатак оперативној ескадри Енерпрајза да се приближи и повећа ловачку заштиту ескортних носача авиона, и шаље трупни тегљач Навајо да преузме вучу Чикага од Луисвила, што је и завршено до 08:00.[23] Између зоре и 14:00, бројни јапански извиђачки авиони су се приближили оперативној ескадри ТФ 18. Иако их је све разјурила ловачка заштита, они су имали времена да виде и пријаве позицију Чикага. У 12:15, група од 11 бомбардера „Бети“ је кренула у напад на оштећену крстарицу. Амерички бродови су знали да долазе „Бети“ бомбардери, јер су их на то упозорили аустралијски обални посматрачи на Соломоновим острвима, са проценом времена њиховог доласка око 16:00. Међутим, Хелси наређује остатку крстарица да оставе крстарицу Чикаго и иду ка острву Ефату на Новим Хебридима, што су оне и учиниле у 15:00, остављајући 6 разарача да штите крстарицу Чикаго и тегљач Навајо.[25]

У 15:40, Ентерпрајз се налазио 43 наутичке миље удаљен од крстарице Чикаго, а 10 његових ловаца су формиралу ваздушну патролу изнад оштећеног брода. У то време, 4 ловаца ваздушне патроле су гонили и оборили извиђачки бомбардер „Бети“. У 15:54, радар на Ентерпрајзу је открио долазак „Бети“ бомбардера и са носача авиона узлећу нових 10 ловаца да нападну долазеће јапанске авионе. Ескортни носачи авиона, међутим, су имали потешкоћа са узлетањем својих авиона, и то их је спречило да се прикључе нападу на јапанску формацију, све док се напад није завршио.[26]

 
Јапански ваздушни напад (испрекидана црвена линији) на Чикаго (жути круг) 30. јануара. Црне стрелице означавају правац дејства америчких ловачких авиона са носача авиона.

Први авион из јапанске формације се трудио да се приближи и нападне Ентерпрајз али се окренуо ка Чикагу након што се 6 ловаца укључило у борбу са њим. Четири друга ловца су јурили јапанске бомбардере и упали у против-авионску ватру са Чикага и пратећих разарача. Све у свему, 8 од 10 бомбардера „Бети“ је оборено дејством ловачких авиона и против-авионске артиљерије, али је већина њих избацила торпеда пре него што су уништени.[27]

Једно торпедо је погодило разарач Ла Валета у предње погонско одељење, убивши 22 члана посаде и узрокујући тешко оштећење. Чикаго је погођен са 4 торпеда; једно у предњи део и три у задњи део брода. Капетан Чикага, Ралф Дејвис, наређује да се брод напусти и крстарица тоне након 20 минута. Навајо и пратећи разарачи су спасили 1049 чланова посаде,[28] док је 62 члана посаде погинуло.[29] Финални напад јапанских бомбардера није успео да пронађе преостале америчке бродове. Навајо је узео да вуче разарач Ла Валета, а сви остали бродови из оперативне ескадре ТФ 18, били су способни да наставе пловидбу ка луци на острву Еспирити Санто, без даљих инцидената..[30]

ПоследицеУреди

Јапанци су нашироко објавили резултат свог ангажовања, наводећи како су потопили „један бојни брод“ и „три крстарице“."[31] Американци, са друге стране, су покушали да сакрију губитак Чикага од јавности за неко време, сам адмирал Честер Нимиц, главни командант савезничких пацифичких снага је претио да ће да „упуца“ било ког из његовог штаба, ко дозволи да процури информација о губитку Чикага до новинара. Хелси и Нимиц су кривили Гифена за пораз и оптужили га у званичним извештајима за тај период.[32] Пораз и резултат међусобних оптужби, нису се показали за каријеру Гифена превише неповољни; он наставља да води оперативне ескадре са бојним бродовима и крстарицама до 1944. године и касније је унапређен у вицеадмирала.[33]

Због јапанских ваздушних напада само на бродове ескадре ТФ 18, савезнички транспорт је био способан да доврши своју мисију довожења америчке 2. дивизије морнаричке пешадије на Гвадалканал, током задња два дана у јануару. За то време остале савезничке морнаричке снаге, укључујући и два флотна носача авиона, биле су стациониране у Коралном мору, исчекујући извесну јапанску офанзиву у подручју Соломонових острва.

У стварности, међутим, јапански план је био, довршити тајно евакуацију њихових постојећих снага са Гвадалканала, током три ноћи између 2. фебруара и 7. фебруара. Након што је ескадра ТФ 18 била принуђена да се врати, веома мало савезничких морнаричких снага је остало у непосредној области Гвадалканала, допуштајући Јапанцима да успешно спасу све њихове копнене снаге. Савезници нису схватили да се евакуација дешава, све док се није завршила.[10] Ове евакуисане копнене снаге ће представљати важан део у будућим биткама између Јапана и савезника у критичној Соломонској кампањи.

РеференцеУреди

  1. ^ Френк, Guadalcanal. pp. 288. Кусака је командовао 11. ваздушном флотом, са штабом у Рабаулу, у којој су биле 701. и 705. авио група коју су учествовале у тој бици
  2. ^ Морисон, Struggle for Guadalcanal. pp. 353 и 361. На три америчка носача авиона налазило се више од 14 ловачких авиона, али ово је број који је активно учествивао у овој бици.
  3. 3,0 3,1 3,2 3,3 Френк, Guadalcanal. pp. 578.
  4. ^ Френк, Guadalcanal. pp. 581 и 641. Извештај о погинулим на бродовима: Чикаго: 62, Ла Валета: 22, и Монтпеље: 1. Бомбардери Мицубиши Г4М су митраљирали америчке бродове током напа 29. и 30. јануара што је довело до једног погинулог на крстарици Монтпеље (Морисон, Борба за Гвадалканал. pp. 355.)
  5. ^ Френк, Guadalcanal. pp. 581. Јапански губици летачког особља су процењени на основу множења 12 уништених авиона и 5 до 7 члана посаде бомбардера Мицубиши Г4М, колико су их обично имали.
  6. ^ Хог, Pearl Harbor to Guadalcanal. pp. 235–236.
  7. ^ Френк, Guadalcanal. pp. 526.
  8. ^ Френк, Guadalcanal. pp. 527.
  9. ^ Дул, Imperial Japanese Navy. pp. 261.
  10. 10,0 10,1 Дул, Imperial Japanese Navy. pp. 268.
  11. ^ Френк, Guadalcanal. pp. 541.
  12. ^ Морисон, Struggle for Guadalcanal. pp. 351.
  13. ^ Френк, Guadalcanal. pp. 577.
  14. 14,0 14,1 Макги, The Solomons Campaigns. pp. 216.
  15. ^ Морисон, Struggle for Guadalcanal. pp. 352.
  16. ^ Френк, Guadalcanal. pp. 577–578.
  17. 17,0 17,1 17,2 Креншо, South Pacific Destroyer. pp. 62.
  18. ^ Морисон, Struggle for Guadalcanal. pp. 352–353.
  19. 19,0 19,1 Морисон, Struggle for Guadalcanal. pp. 354.
  20. ^ Морисон, Struggle for Guadalcanal. pp. 354–355.
  21. ^ Морисон, Struggle for Guadalcanal. pp. 355.
  22. 22,0 22,1 Френк, Guadalcanal. pp. 579.
  23. 23,0 23,1 Креншо, South Pacific Destroyer, с. 63.
  24. ^ Морисон, Struggle for Guadalcanal. pp. 358–359.
  25. ^ Френк, Guadalcanal. pp. 579–580.
  26. ^ Морисон, Struggle for Guadalcanal. pp. 360.
  27. ^ Френк, Guadalcanal. pp. 580–581.
  28. ^ Креншо, South Pacific Destroyer. pp. 64–65.
  29. ^ Френк, Guadalcanal. pp. 581.
  30. ^ Морисон, Struggle for Guadalcanal. pp. 363. Ла Валета је била на поправци у Америци до 6. августа, 1943. Dictionary of American Fighting Ships, [1], Приступљено 17. 4. 2013.
  31. ^ Морисон, Struggle for Guadalcanal. pp. 363.
  32. ^ Вуковић, Setback in the Solomons. pp. 3.
  33. ^ Морнарички историјски центар, [2], Приступљено 17. 4. 2013.

ЛитератураУреди

  • Браун, Дејвид (1990). 'Warship Losses of World War Two'. Naval Institute Press. ISBN 978-1-55750-914-7. 
  • Креншо, Расел Сиднор (1998). 'South Pacific Destroyer: The Battle for the Solomons from Savo Island to Vella Gulf'. Naval Institute Press. ISBN 978-1-55750-136-3. 
  • Дул, Пол С. (1978). 'A Battle History of the Imperial Japanese Navy, 1941–1945'. Naval Institute Press. ISBN 978-0-87021-097-6. 
  • Френк, Ричард Б. (1990). 'Guadalcanal: The Definitive Account of the Landmark Battle'. Њујорк: Penguin Group. ISBN 978-0-14-016561-6. 
  • Макги, Вилијам Л. (2002). „The Six-Month Struggle for Guadalcanal”. 'The Solomons Campaigns, 1942–1943: From Guadalcanal to Bougainville—Pacific War Turning Point, Volume 2 (Amphibious Operations in the South Pacific in WWII)'. BMC Publications. ISBN 978-0-9701678-7-3. 
  • Морисон, Семјуел Елиот (1958). „Поглавље 15”. 'The Struggle for Guadalcanal, August 1942 – February 1943, vol. 5 of History of United States Naval Operations in World War II'. Бостон: Little, Brown and Company. ISBN 978-0-316-58305-3. 
  • Стафорд, Едвард П. (2002ново издање). 'The Big E: The Story of the USS Enterprise'. Пол Стилвел (увод). Naval Institute Press. ISBN 978-1-55750-998-7.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)

Спољашње везеУреди