Брана Цветковић
Брана Цветковић (Књажевац, 20. новембар 1874 — Београд, 20. новембар 1942) био је српски глумац, редитељ, управник позоришта, сценограф, карикатуриста, илустратор, преводилац, дечји песник, приповедач и водећи српски сатиричар у првој деценији 20. века. Оснивач је позоришта „Орфеум“.[1]
| Пуно име | Брана Цветковић |
|---|---|
| Датум рођења | 11. новембар 1874. |
| Место рођења | Књажевац Кнежевина Србија |
| Датум смрти | 11. новембар 1942. (68 год.) |
| Место смрти | Београд Србија |
| Занимање | глумац, редитељ, сценограф, карикатуриста, илустратор, писац, сатиричар |
| Веза до IMDb-а | |
БиографијаУреди
Брана Цветковић је рођен 20. новембра 1874. године у Књажевцу. У Београду завршава гимназију. Након тога, као државни питомац на Академији уметности у Минхену студирао је сликарство,[1] сценографију и глуму. Већ за време студија показао је изразити таленат за сценографију, карикатуру, хумористичку прозу и глуму. Каријеру започиње у Народном позоришту као сценограф. Одлучио је да се окуша и у глуми кроз путујуће трупе Ђуре Протића, Николе Бате Симића и другх познатих глумаца. Свој „Орфеум“ основао је 1899. године, који је деловао у Београду у салама Пашиног Булевара и Коларцу, са прекидима од 1929. године.[2]
За време Првог светског рата био је инспектор војничких позоришта, а затим је извесно време обављао дужности управника позоришта у Скопљу и Новом Саду. Покретач је часописа „Глума“, а уређивао је сатиричне часописе „Сатир”, „Ђаво“, „Церекало“, „Сатирац“, „Виц“. Хумореске је објављивао у свим водећим листовима тог доба[2] и био је водећи српски сатиричар у првој деценији 20. века.[3]
Написао је десетине орфеумсих програма и у њима бравурозно учествовао и тиме постао зачетник једног новог жанра у српском глумишту. Након све жешћих насртаја цензуре и забрана надолазеће диктатуре 1929. године, Брана прекида рад „Орфеума и повлачи се у миран живот у својој кући у Хиландарској бр. 34 и посвећује се стваралаштву и превођењу. Сарађивао је са низом београдских листова, а неупоредиво највише на дечјој страни „Политике“, објављујући песме и приче које је сам илустровао. Сматра се да је уз чика Јову Змаја, Брана Цветковић деценијама био "највреднији и најдостојнији хвале дечји писац".[2]
Овај чувени „смејач и засмејач“, како га је називао Винавер, умро је за време окупације 20. новембра 1942. године, у 68. години.[4][5] У Београду је, неколико месеци по смрти добио улицу, која је после ослобођења преименована. Његово име данас носи једна мања улица у насељу Жарково.[2]
ДелаУреди
- Бранине приче, I и II, 1907;
- Истра, сцена са нашег приморја, 1920;
- Тамо далеко, 1925;
- Брана за децу у слици и речи, 1934;
- Врло ретке приповетке, 1951;
- Зунзарина палача, 1957;
Види јошУреди
РеференцеУреди
- ^ а б Југословенски књижевни лексикон (2. изд.). Нови Сад: Матица српска. 1984. стр. 107.
- ^ а б в г Сајт Музеја позоришне уметности
- ^ Рошуљ, Жарко (2014). Час описа часописа. 6, Жанрови у српској шаљивој периодици : (1830-1918). Нови Сад ; Београд: Матица српска ; Институт за књижевност и уметност. стр. 165-170. ISBN 978-86-7946-128-5.COBISS.SR 286149895
- ^ "Коло", 28. новембар 1942, стр. 4
- ^ "Коло", 2. јануар 1943, стр. 10
Спољне везеУреди
- Бранина "Артилерија Рустикана". "Политика", 13. нов. 1935