Брана Цветковић
Брана Цветковић (Књажевац, 20. новембар 1874 - Београд, 20. новембар 1942) био је српски глумац, редитељ, управник позоришта, сценограф, карикатуриста, илустратор, дечји песник, приповедач и преводилац. Оснивач је позоришта „Орфеум“.
| Пуно име | Брана Цветковић |
|---|---|
| Датум рођења | 11. новембар 1874. |
| Место рођења | Књажевац Кнежевина Србија |
| Датум смрти | 11. новембар 1942. (68 год.) |
| Место смрти | Београд Србија |
| Занимање | глумац |
| IMDb веза | |
БиографијаУреди
Брана Цветковић је рођен 20. новембра 1874. године у Књажевцу. У Београду завршава гимназију. Након тога, као државни питомац на Академији уметности у Минхену студирао је сликарство, сценографију и глуму. Већ за време студија показао је изразити таленат за сценографију, карикатуру, хумористичку прозу и глуму. Каријеру започиње у Народном позоришту као сценограф. Одлучио је да се окуша и у глуми кроз путујуће трупе Ђуре Протића, Николе Бате Симића и другх познатих глумаца. Свој „Орфеум“ основао је 1899. године, који је деловао у Београду у салама Пашиног Булевара и Коларцу, са прекидима од 1929. године.[1]
За време Првог светског рата био је инспектор војничких позоришта, а затим је извесно време обављао дужности управника позоришта у Скопљу и Новом Саду. Покретач је часописа „Глума“, а уређивао је сатиричне часописе „Ђаво“, „Церекало“, „Сатирац“, „Виц“. Хумореске је објављивао у свим водећим листовима тог доба.[1]
Написао је десетине орфеумсих програма и у њима бравурозно учествовао и тиме постао зачетник једног новог жанра у српском глумишту. Након све жешћих насртаја цензуре и забрана надолазеће диктатуре 1929. године, Брана прекида рад „Орфеума и повлачи се у миран живот у својој кући у Хиландарској бр. 34 и посвећује се стваралаштву и превођењу. Сарађивао је са низом београдских листова, а неупоредиво највише на дечјој страни „Политике“, објављујући песме и приче које је сам илустровао. Сматра се да је уз чика Јову Змаја, Брана Цветковић деценијама био "највреднији и најдостојнији хвале дечји писац".[1]
Овај чувени „смејач и засмејач“, како га је називао Винавер, умро је за време окупације 20. новембра 1942. године, у 68. години. У Београду је, неколико месеци по смрти добио улицу, која је после ослобођења преименована. Његово име данас носи једна мања улица у насељу Жарково.[1]
ДелаУреди
- Бранине приче, I и II, 1907;
- Истра, сцена са нашег приморја, 1920;
- Тамо далеко, 1925;
- Брана за децу у слици и речи, 1934;
- Врло ретке приповетке, 1951;
- Зунзарина палача, 1957;