Отворите главни мени

Олга Илић-Христилић (Солун, 5. фебруар 1880. — Београд, 17. јануар 1945) била је, почетком 20. века и дуго у међуратном периоду, велика српска глумица и одлична певачица.[1] Глумачку каријеру започела је и завршила у Нишу. Звали су је српском Саром Бернар, а запамћена је и као прва позната Српкиња која се фотографисала обнажена.[2] Умрла је заборављена, у беди, у старачком дому.[3]

Олга Илић
Olga Ilic glumica 1900.jpeg
Портрет Олге Илић-Христић
Пуно имеОлга Илић-Христилић
Друга именаОлга Гашпаровић, Оливера Сант
Датум рођења(1880-02-15)15. фебруар 1880.
Место рођењаСолун
Османско царство
Датум смрти17. јануар 1945.(1945-01-17) (64 год.)
Место смртиБеоград
Краљевина Југославија
СупружникКоста Илић
Занимањеглумица

Детињство и младостУреди

Олга Илић рођена је у Солуну као Олга Гашпаровић, ванбрачна кћи Француза Гастона Санта и мајке Марије Гашпаровић. Најраније детињство, до седме године, провела је у француском самостану. Тада јој умире отац и она са мајком одлази у Ниш. У Нишу је Олга завршила два разреда гимназије.[4]

Глумачка каријераУреди

Њена мајка радила је тада у нишком хотелу „Европа” и ту је четрнаестогодишња Олга одиграла своју прву позоришну улогу, улогу младог сликара Стефана у представи Трње и ловорике. Прву праву велику улогу одиграла је годину дана касније, у петнаестој години, приликом гостовања много старијег и искуснијег глумца Љубе Станојевића. Играла је Дездемону у Отелу.[5] По природи радознала и немирног духа, Олга се придружује циркусу „Фиори”, али са овом трупом не остаје дуго, већ се убрзо и опет на кратко, опробава у „Пиколо театру”, позоришту лутака. У овом позоришту упознаје глумца Косту Илића и удаје се за њега. Од тада па надаље наступа као Олга Илић, односно Илићка.[a][3]

Скандал у позоришту
По сведочењу саме Олге Илић у њеној аутобиографији, разлог отпуштања из Народног позоришта био је прилично баналан. Наиме, кад је добила насловну улогу у делу индијског класика Калидаса Шакунтала, тражила је да јој обезбеде раскошан костим за лик Индијке, али је строги управник Бранислав Нушић одбио тај издатак. У исто време у излогу угледне фотографске радње у центру града појављује се фотографија готово обнажене Олге Илић у улози Шакунтале, што је у патријархалном Београду било незамисливо.[5]
Други извори тврде да се Олга сликала обнажена из ината.[b] Наиме, када је двадесетогодишња Олга ангажована у Народном позоришту, главна звезда ове сцене била је чувена Зорка Тодосић. Нетрпељивост између две глумице је расла, да би након једне свађе Тодосићева издејствовала да се Илићи отпусте. Револтирана, Олга је дан пре одласка отишла у фотографски атеље Милана Јовановића и затражила од фотографа да је слика нагу. Фотографију је доставила супарници како би јој поручила да Зоркино време истиче док њено тек долази.[2]

Са својим мужем Костом Илићем Олга је од 1896. до 1898. била члан неколико путујућих дружина и градских позоришта у Вараждину и Шапцу. Коначно, 1898. године добија ангажман у Народном позоришту у Београду. У народно, позоришту Олга иде из важне у важнију улогу, од Офелије у Хамлету до Есмералде у Звонару Богородичине цркве. Публика је поздравља овацијама, али због сукоба са колегиницама и скандала који су је пратили, она не успева да добије стални ангажман, па у марту 1900. године напушта Народо позориште и потом наступа у београдским ревијалним позориштима „Веселе вечери“ Косте Делинија (1900), “Орфеум“ Бране Цветковића (1901), „Весело позориште“ Михаила-Мике Бакића (1903).[3] Потом је, у сезони 1904/1905, и сама водила путујуће позориште кроз Босну. Након тога ступила у београдско „Позориште код Слоге“ Михаила-Мике Стојковића и у Градско позориште у Шапцу (1906), а између 1906. и 1909. године гостовала је у разним театрима. Године 1909. била је првакиња београдског „Позоришта код Булевара” под управом Богобоја Руцовића, а од јесени 1910. београдске „Опере” Жарка Савића, са којом је 1911. године гостовала и у Новом Саду. Помало уморна од „чергарења”, Олга Илић одлучује да се врати у Ниш, где се, у позоришту „Синђелић”, данашњем нишком Народном позоришту, упушта у нешто што је дотад на сцени урадила само славна Сара Бернар: игра најзахтевнију мушку улогу икад написану — данског принца Хамлета. Записи кажу да га је одиграла „врло интелигентно и психолошки продубљено говорила текст”, што није једина мушка улога коју је играла.[3] Током 1912. године наступала је у Осијечком казалишту под именом Оливера Сант (узимајући презиме свог оца), а наредне, 1913. године, на позив управника Бранислава Нушића, постаје чланица новооснованог Народног позоришта у Скопљу.[4]

Како у то време траје Други балкански рат, бугарске власти интернирају Олгу, да би је потом ангажовале за приредбе у корист српске сиротиње.[7] О томе је Олга, у својој аутобиографији записала:

После ослобођења, српске власти су ова Олгина наступања протумачиле као служење окупатору. Ухапшена је и оптужена за велеиздају.[7] Три месеца чамила је у подруму скопског затвора.[3] На залагање пријатеља, међу којима је био и њен, тада већ бивши муж и под притиском јавности и позоришне публике, Олга је ослобођена оптужби и поново је постала чланица Народног позоришта у Скопљу, где је одиграла и своју последњу улогу Коштане, али време проведено у тамници и неправда која јој је нанета оставили су на њу дубок траг.[5]

Удајом за глумца Петра Христилића постала је члан и редитељ његове путујуће трупе (1923—1929), а у међувремену (1927—1928) са њим управља Градским позориштем у Лесковцу.[8] У сезонама 1930/31. и 1931/32 члан је Српског народног позоришта у Новом Саду, а од 1932. до 1934. године је поново у позоришту „Синђелић” у Нишу, где је прославила 35-огодишњицу уметничког рада улогом Лукреције Борџије у истоименој Игоовој драми.[4] Овај јубилеј представљао је уједно и њен опроштај са сценом.[7]

Ретко је која глумица њене генерације у Србији располагала толиким распоном талента и изражајних могућности као она. Од ране младости носила је улоге поетичних и младодрамских хероина у класици, као што су Дездемона, Јулија, Офелија и друге. Када су уочене њене могућности у улогама субрета из музичког репертоара постала је звезда ревијално-музичких програма у београдским булеварским позориштима. Причало се навелико о њеној лепоти, шарму, темпераменту, боемском духу, ексцентричностима у стилу Саре Бернар и о њеном изузетном сценском дару. Непосредно пред балканске ратове репертоари позоришта су подешавани њеним тежњама да се афирмише као примадона репрезентативног драмског жанра. После рата је тумачила роле духовитих дама у француским конверзационим комадима, војвоткиња, краљица и класичних хероина у ликовима трагичних мајки и старица, достижући највиши степен надахнућа и саживљености, драмске снаге и сценске експресије.[4]

Најважније улогеУреди

Певачка каријераУреди

Боравећи у Шапцу, између 1896. и 1898. године, сусрела се са Цицварићима и заљубила се у њихове севдалинке. Нешто касније упознала је Жарка Илића, сина Јове Илића, који ју је охрабрио да почне да се бави певањем.[5] Олга Илић је, поред своје глумачке каријере, снимила преко двадесет пет плоча и постала омиљена и позната певачица севдалинки. Свој раскошни певачки таленат често је приказивала и док је живела у Београду, у Скадарлији, где је током тог периода и становала.[3] О својим певачким почецима и познанству са Жарком она пише:

Приватни животУреди

Око 1896. године Олга упознаје косту Илића и удаје се за њега. Коста Илић био је даровит глумац, висок, атлетског стаса и лепог лица. На позорници је деловао више него упечатљиво, али у браку је био, како сама пише „тиранин, који је избио око мојој лутки”. Ипак, њих двоје су, упркос замршеној љубавној вези пуној мржње, гоњени глумачком страшћу и боемским немирима, заједно чергарили по разним позориштима широм Србије и околних земаља. Према Олгином писњу у аутобиографији, у време њеног тамновања 1913. већ су били разведени. Ипак, поново се удала тек после Костине смрти, 1923. године, за глумца и редитеља Петра Христилића. Њих двоје наредних седам година путују и глуме у својој позоришној трупи по целој Србији.[7] Петар Христилић умире 1937. године, а Олга своје последње године проводи у Београду, живећи у старачком дому, у беди и од милостиње оних који је још нису заборавили. Умрла је 18. јануара 1945. године у шездесет петој години.[3]

СећањаУреди

У име сећања на ову велику уметницу данас једна улица у Нишу, у општини Пантелеј, носи име Олге Илић.[9]

НапоменеУреди

  1. ^ Некада је женско презиме са наставком -ева/-ова – Јовановићева, Пажинова – означавало ћерку неког Јовановића, односно Пажина, а презиме са наставком -ка – Јовановићка, Пажинка – супругу Јовановића, односно Пажина. Данас се ово правило не поштује, јер се жена не посматра као особа која некоме припада.[6] Тaкo се у старим позоришним програмима Олга налази наведена као Олга Илићка.
  2. ^ Званична верзија гласи да је непосредан повод за оставку био сукоб Олге Илић са Зорком Тодосићком. У једној препирци Тодосићка је Илићку назвала „кафешантанком”. Олгин супруг Коста се жустро умешао у сукоб и запретио Тодосићки да ће јој „одгристи нос”. У оставци је Олга писала: „Од кад ме је Бог створио, нисам доживела што сам овде у храму нашем и народном. Стрепећи да се тај случај не би поновио стога сам принуђена уклонити се са свога положаја и молим управу да ме изволи одмах разрешити од дужности.” Управник др Никола Петровић је истог дана, 7. марта, на полеђини оставке уважио ову молбу, образложењем ироничним и нимало духовитим: „Да би и један ’божији створ’ сачувао да у ’храму нашем народном’ још нешто не учини, решио сам да му се учини по молби и да се он ’божији створ’ склони где хоће. Разреших га.” Њеног супруга казнио је једномесечном платом, због чега је и Коста поднео оставку с образложењем: „Пошто као увређени муж не само да нисам добио задовољење него сам још и врло строго кажњен, тако да ми је немогуће издржати. Стога ми је част поднети оставку и молим управу да ме одмах разреши те дужности.” Управник Петровић написао је на полеђини оставке да је не уважава све док не исплати казну, а „Ако не буде долазио на посао сматраће се да је напустио дужност”. Документ се чува у Државном архиву Србије.[3]

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ Stojković 1978
  2. 2,0 2,1 „Prvi srpski fotografi”. Srbinside. 1. 11. 2013. Приступљено 10. 1. 2017. 
  3. 3,0 3,1 3,2 3,3 3,4 3,5 3,6 3,7 Милатовић, П. (2010). „ИЛИЋ-ХРИСТИЛИЋ Олга”. Политикин забавник. 3029. Приступљено 16. 1. 2017. 
  4. 4,0 4,1 4,2 4,3 4,4 „ИЛИЋ-ХРИСТИЛИЋ Олга”. Енциклопедија Српског народног позоришта. Српско народно позориште. Приступљено 16. 1. 2017. 
  5. 5,0 5,1 5,2 5,3 5,4 5,5 Ilić 1934
  6. ^ „Ženska prezimena”. Писменица. Приступљено 16. 1. 2017. 
  7. 7,0 7,1 7,2 7,3 Јовановић, Бане. „Глумица Олга Илић од ловорика до трња СРПСКА САРА БЕРНАР”. Српско Наслеђе. Приступљено 17. 1. 2017. 
  8. ^ „ХРИСТИЛИЋ Петар”. нциклопедија Српског народног позоришта. Српско народно позориште. Приступљено 17. 1. 2017. 
  9. ^ „Ulica Olge Ilić, Pantelej, Nišavski”. Plan Plus. Приступљено 17. 1. 2017. 

ЛитератураУреди

  • Ilić, Olga (1934). O njoj, koja se ne vraća : autobiografija : 1895-1934. Beograd: Akcioni odbor za priredbu proslave gospođe Olge Ilić. COBISS.SR 35292167
  • Stojković, Borivoje S. (1978). Istorija srpskog pozorišta od srednjeg veka do modernog doba, knj.2. Beograd: Muzej pozorišne umetnosti SR Srbije. COBISS.SR 520726420

Спољашње везеУреди