Википедија

Бранимир Јелић

Бранимир Бранко Јелић (Доњи Долац код Омиша, 28. фебруар 1905. — Западни Берлин, 31. мај 1972) био је хрватски политичар, љекар и публициста и припадник Усташког покрета.

Бранимир Јелић
Датум рођења(1905-02-28)28. фебруар 1905.
Место рођењаДоњи Долац
 Аустроугарска
Датум смрти31. мај 1972.(1972-05-31) (67 год.)
Место смртиЗападни Берлин
 Западна Њемачка

Биографија уреди

Бранко Јелић се родио у Доњем Доцу код Омиша 28. фебруара 1905. године. Родио се као четврто од осморе дјеце подорици Ивана и Иве (дјевојачки Симунић) Јелић.[1] Основну школу похађао је у родном мјесту од 1911. до 1915. године, а у Сплиту класичну гимназију на којој је матурирао 1923. године. Након завршене гимназије одлази у Загреб, гдје уписује студиј медицине и остаје сљедећих пет година. Од ђачких дана дјелује политички, а дјеловање наставља и у Загребу током студија.[1] Јелић се активирао у Хрватској правашкој револуционарној омладини (ХПРО), која је дјеловала у оквиру Хрватске странке права од 1926. године када је покренут и њен орган Старчевић. Почетком октобра 1928. године основана је организација Хрватски домобран, која је под окриљем легалног спортског друштва требало да припрема омладинце за илегалне борбене акције.[2] Не добивши дозволу за легално дјеловање, организација наставља тајно да окупља омладинце и припрема их за терористичке активности.[2]

Из књиге Хрвоја Матковића Повијест Независне Државе Хрватске:[2]

Активност правашке омладине дошла је до изражаја у демонстрацијама 1. децембра 1928. поводом прославе 10-годишњице уједињења. Наиме, на торањ загребачке катедрале, у тренутку окупљања виших официра и државних службеника, извјешене су двије црне и једна хрватска застава. Обје црне заставе су пале на окупљене узванике пред улазом у катедралу. Када је полиција ухитила два омладинца (судионика инцидента), те их спроводила до полицијске постаје, дошло је у Петрињској улици до сукоба с групом демонстраната и крвопролића. Организатори те акције Бранимир Јелић и Густав Перчец тада су илегално напустили земљу.

Након организовања демонстрација Јелић одлази у Грац, гдје наставља и завршава студиј медицине.

Емиграција уреди

Прије Другог свјетског рата уреди

Јелић се у емиграцији прикључио покрету Анта Павелића и добија положај поглавног побочника (замјеника поглавника) и могућност политичког дјеловања међу хрватском дијаспором у Европи и Сјеверној и Јужној Америци.[3] У једном од својих записа биљежи лично виђење преломне одлуке о новом покушају интернационализације хрватског питања и одласку у политичку емиграцију.[3]

Касније Јелић одлази у Јужну Америку гдје организује Хрватски домобран, затим то исто чини и у Сјеверној Америци.[1] Током другог боравка у САД у фебруару 1939. године бива интерниран 56 дана, а након кампање америчких Хрвата и неких америчких политичара, отвореног писма предсједнику САД Френклину Д. Рузвелту био му је допуштен улазак у САД.[3] У октобру 1939. године приликом повратка у Европу британске тајне службе скидају га с талијанског брода Conte di Savoia[4] у Гибралтару и интернирају на острво Мен у Ирском мору, гдје је, уз повремена пребацивања у друга мјеста заточења, боравио од јуна 1940. године[4] до децембра 1945. године.[3]

Након Другог свјетског рата уреди

Након Другог свјетског рата, Јелић наставља политичку дјелатност и борбу за самосталну Хрватску.

Године 1949. долази у Западну Њемачку, у Минхен, гдје 1950. године оснива Хрватски народни одбори почиње издавати новине Хрватска држава.[1] Као предсједник ХНО учествује на Свехрватском конгресу одржаном у Њујорку од 29. августа до 2. септембра 1962. године, из којега произилази прво Хрватско народно вијеће под предсједањем Ибрахимбега Џинића.[1]

Историчар др Јере Јареб је прикупио, уредио и биљешкама попратио Јелићеве писане успомене и меморијалне чланке те их објавио као Политичке успомене и рад дра Бранимира Јелића, 1982. године.[1][5]

Убиство уреди

Још за вријеме Краљевине Југославије, званични Београд је размишљао о убиству Бранка Јелића. Милан Стојадиновић у својим је мемоарима написао како је кнез Павле Карађорђевић намјеравао тражити од Хитлерове владе изручење Јелића, да би га, приликом транспорта за Југославију, избацили из авиона негдје над Караванкама у данашњој Словенији.[5] Након покушаја отмице 1950. године у Диселдорфу и атентата 10. септембра 1970. године у Берлину, када је лакше рањен од постављеног експлозива, УДБА је организовала други покушај бомбашког атентата, 5. маја 1971. године, постављајући бомбу пред улазом у Јелићеву љекарску ординацију.[5] Јелић је задобио теже повреде на ногама и десном рамену, а његова секретарица Валтрауда Горски задобила је лакше повреде. Пребачен је у берлинску болницу гдје је два дана касније, 7. септембра 1971. године, поновно покушан атентат на њега.[5] Драгица Јеремић покушала је ући у Јелићеву болесничку собу, али је од полиције спријечена а код ње је пронађен пиштољ с пригушивачем и неколико ручних бомби.[5] Након изласка из болнице Јелић се одселио на сигурније подручје, у Минхен, гдје је 31. маја 1972. године умро од посљедица тровања.[5]

Референце уреди

  1. ^ а б в г д ђ Blažeković 1996, стр. 200—201.
  2. ^ а б в Matković 2002, стр. 11.
  3. ^ а б в г Matković 2011.
  4. ^ а б „Branimir Jelić”. mi5.gov.uk (на језику: енглески). MI5. Архивирано из оригинала 09. 08. 2012. г. 
  5. ^ а б в г д ђ „Komisija za utvrđivanje ratnih i poratnih žrtava: Poratne žrtave državnog terora SFRJ u inozemstvu” (PDF) (на језику: хрватски). 30. 09. 1999. Архивирано из оригинала (PDF) 10. 08. 2016. г. Приступљено 02. 01. 2019. 

Литература уреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Бранимир_Јелић&oldid=26829799”