Отворите главни мени

Валериј Алексејевич Легасов (рус. Валерий Алексеевич Легасов; 1. септембар 193627. април 1988) био је истакнути совјетски неоргански хемичар и пуноправни члан Академије наука Совјетског Савеза. Познат је као шеф комисије која је истраживала Чернобиљску катастрофу.[3]

Валериј Легасов
Валериј Легасов.jpg
Валериј Легасов
Датум рођења(1936-09-01)1. септембар 1936.[1]
Место рођењаТула
Руска СФСР, СССР
Датум смрти27. април 1988.(1988-04-27) (51 год.)[1]
Место смртиМосква
Руска СФСР, СССР
ПољеНеорганска хемија
ИнституцијаИнститут атомске енергије Курчатов[2]
Московски физичко-технички институт
Хемијски факултет Московског државног универзитета Ломоносов

БиографијаУреди

Легасов је рођен у Тули у породици цивилних радника 1. септембра 1936. године.[4][5][6] Средњу школу завршио је у Курску.[4] Између 1949. и 1954. године, студирао је у Школи 56 у Москви и дипломирао са златном медаљом.[4] Школа сада носи његово име и његова бронзана статуа стоји на улазу.

Дипломирао је на Факултету физичко-хемијског инжењерства на Московском институту за хемију и технологију Мендељејев.[7] Радио је као секретар Комсомолског комитета Московског института за хемијску технологију. Постдипломске студије започео је 1962. године на Департману за молекуларну физику Института атомске енергије Курчатов,[8] прво као млађи, затим као виши истраживач, а на крају и као вођа лабораторије. Своју тезу одбранио је 1967. године на Институту Курчатов, под надзором Исака Кикоина, о синтези једињења племенитих гасова и проучавању њихових својстава.[8] Диплому је добио 1967. године, а докторат из хемије 1972. године, што је значајно достигнуће за 36-годишњег научника.

Изабран је за дописног члана Академије наука Совјетског Савеза 1976. године. Од 1978. до 1983. године био је професор на Московском физичко-техничком институту. Пуноправни члан Академије наука Совјетског Савеза постао је 1981. године на Департману за физику хемију и технолигију неорганских материјала. Од 1983. године до смрти радио је као шеф Департмана за радиохемију и хемијску технологију на Хемијском факултету Московског државног универзитета Ломоносов. Постао је први заменик директора за научни рад на Институту атомске енергије Курчатов.[9]

Чернобиљска катастрофаУреди

 
Гроб Валерија Легасова на гробљу Новодевичје

У време када се десила Чернобиљска катастрофа 26. априла 1986. године, Легасов је био први заменик директора на Институту атомске енергије Курчатов.[10] Постао је кључни члан владине комисије која је формирана да би се истражили узроци катастрофе и планирали ублажавање њених последица. Донео је најважније одлуке како би избегао понављање несреће и обавестио је владу о ситуацији у области катастрофе. Није се устручавао да разговара са колегама научницима и новинарима о сигурносним ризицима уништене електране и инсистирао је на непосредној евакуацији целокупног становништва града Припјат у близини. У августу 1986. представио је извештај совјетске делегације на посебном састанку Међународне агенције за атомску енергију у Бечу. Његов извештај је показао дубину анализе и искрености у дискусији о обиму и последицама трагедије.[11]

СмртУреди

Дан после друге годишњице катастрофе,[3] Легасов је починио самоубиство,[12] тако што се обесио у својој канцеларији.[13] Наводно, пре него што је извршио самоубиство, снимио је аудио снимке у којима је открио раније непознате чињенице о катастрофи.[13] Према анализи снимака за Би-Би-Сијев филм Chernobyl Nuclear Disaster,[14] Легасов тврди да је због политичког притиска изоставио спомињање совјетске нуклеарне тајне у свом извештају за Међународну агенцију за нуклеарну енергију, тајну која је чак и од оператера електране крила информације о претходним несрећама и познатим проблемима са дизајном реактора. Програм је имплицирао да је његово самоубиство било барем делимично због његове узнемирености јер није причао о тим факторима у Бечу, због забране да то накнадно учини и због штете која је нанесена његовој каријери због тих покушаја.[12] У новинама Bulletin of the Atomic Scientists написано је да је Легасов постао огорчен због неуспеха власти да се суоче са манама у дизајну.[15]

Легасовљево самоубиство шокирало је совјетску нуклеарну индустрију. Проблем са дизајном контролних шипки у чернобиљском типу РБМК реактора је брзо прихваћен и промењен.[14] Председник Русије Борис Јељцин постхумно је Легасову доделио почасну титулу Хероја Руске Федерације 20. септембра 1996. године за „храброст и јунаштво” показано у његовој истрази катастрофе.[16]

Сахрањен је на гробљу Новодевичје у Москви.[17]

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. 1,0 1,1 Немецкая национальная библиотека, Берлинская государственная библиотека, Баварская государственная библиотека и др.Record #111254663 // Общий нормативный контроль (GND) — 2012—2016.
  2. ^ Ap (30. 04. 1988). „Valery Legasov, 51, Chernobyl Investigator”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Приступљено 26. 05. 2019. 
  3. 3,0 3,1 „Chemist, Investigator of Chernobyl Nuclear Accident Dies at 51”. AP NEWS. Приступљено 26. 05. 2019. 
  4. 4,0 4,1 4,2 „New Times”. New Times. New Times Publishing House. 1996. стр. 58. 
  5. ^ Schmid, Sonja D. (2015). Producing Power: The Pre-Chernobyl History of the Soviet Nuclear Industry. 
  6. ^ „The Current Digest of the Soviet Press”. American Association for the Advancement of Slavic Studies. 1988. стр. 24. 
  7. ^ Marples, David (1991). Ukraine under Perestroika: Ecology, Economics and the Workers’ Revolt. стр. 21. 
  8. 8,0 8,1 Josephson, Paul R. (2005). Red Atom: Russia's Nuclear Power Program from Stalin to Today. 
  9. ^ Bulletin of the Atomic Scientists (на језику: енглески). 1987. 
  10. ^ Marples, David (26. 01. 2003). „Hans Blix: our man in Iraq” (PDF). The Ukrainian Weekly. стр. 2,. 
  11. ^ Belbéoch, Bella (1998). „RESPONSABILITES OCCIDENTALES DANS LES CONSEQUENCES SANITAIRES DE LA CATASTROPHE DE TCHERNOBYL, EN BIELORUSSIE, UKRAINE ET RUSSIE” [Western responsibility regarding the health consequences of the Chernobyl catastrophe in Belarus, the Ukraine and Russia]. Radioprotection et Droit nucléaire [eds.: Ivo Rens and, Joël Jakubec, collection SEBES,. стр. 247—261. Архивирано из оригинала на датум 26. 7. 2011. Приступљено 26. 5. 2019. 
  12. 12,0 12,1 „Legasov suicide leaves unanswered questions”. Nuclear Engineering International. јул 1988. »Soviet nuclear industry sources have said that domestic problems played a role, but the timing, 27 April, exactly two years after the Chernobyl accident, is clearly of major significance. His death was first officially announced on 29 April, but without any mention of the cause. Subsequently it emerged that he had taken his own life.« 
  13. 13,0 13,1 Neef, Christian (24. 03. 2011). „'This Reactor Model Is No Good': Documents Show Politburo Skepticism of Chernobyl”. Der Spiegel. Превод: Sultan, Christopher. »But he did not die of radiation sickness, even though he spent four months in Chernobyl after the explosion there. Legasov hanged himself in his office on April 27, 1988, almost two years to the day after the reactor accident in present-day Ukraine.« 
  14. 14,0 14,1 Surviving Disaster: Chernobyl Nuclear DisasterBBC
  15. ^ Marples, David (септембар 1993). Chernobyl's Lengthening Shadow. The Bulletin of the Atomic Scientists. стр. 40. 
  16. ^ Paulo Emilio V. de Miranda, Science and Engineering of Hydrogen-Based Energy Technologies
  17. ^ "Valeri Alekseevich Legasov," findagrave.com

Спољашње везеУреди