Варлам и Јоасаф

Варлаам и Јоасаф су хришћански свеци који су, према предању, живели у Индији у 3. или 4. веку. Прича о Јоасафу умногоме подсећа на христијанизовану верзију приче о Готама Буди.

Свети Јоасаф проповеда хришћанство. Грчки манускрипт из 12. века.

Живот

Према легенди, краљ Авенир је прогонио хришћанску Цркву, коју је основао још апостол Тома. Када су астролози прорекли да ће и његов син једног дана постати хришћанин, Авенир је младог принца Јоасафа изоловао од спољашњег света. Упркос томе, Јоасаф упознаје светог Варлаама, прима хришћанство и истрајава у вери упркос очевом гневу и убеђењу. На крају, и Авенир прихвата хришћанство, предаје трон Јоасафу и као испосник се повлачи у пустињу. Касније се и Јоасаф одриче престола и придружује се Варлааму у испосништву.

Прича о Јоасафу и Варлааму је била популарна у Средњем веку, могла се наћи у делима као што је Златна легенда. Иако је Римокатоличка Црква канонизовала, а Православна признала Варлаама и Јоасафа као светитеље, Варлаам никада није ни постојао, а Јоасаф је христијанизован лик Буде, оснивача будизма.

Wilfred Cantwell Smith је ушао у траг извору приче: од текста Махајана будизма на санскриту, из четвртог века, преко манихејске верзије и арапске исламске верзије, до верзије из 11. века у Грузији, одакле се преноси у Грчку и затим даље у западну Европу. Нашао је да име долази од санскритског бодхисаттва што се на персијском искварило у: бодасиф; по некима у: будсаиф. Каснија лингвистичка и географска истраживања о ширењу приче о Буди кроз Азију и Европу такође указују да име Јоасаф и животопис указују на Буду. Истраживања корејанског Народног универзитета у Сеулу упућују да се име Буддха или Бодхисатта, на санскриту, изменило у Бодисав у персијском тексту, негде у 6. или 7. веку, а затим у Будхасаф или Јудасаф у арапским документима из 8. века, па потом у Иодасаф у Грузији у 10. веку. Онда је у 11. веку прихваћено у грчкој као Иоасаф, а од тада као Iosaphat или Josaphat у латинском.

Православна верзија долази од св. Јована Дамаскина, а на српском од аве Јустина Поповића (Житија светих за новембар, стр. 563-590) чија је скраћена верзија дата у Охридском прологу Владике Николаја.

Ликови ове двојице светитеља могу се видети у манастиру Студеница на фрескама из 1209. године.

Православни извор

Мученик Варлаам и преподобни Јоасаф се у православној цркви славе се на дан 2. децембра по новом / 19. новембра по старом календару.

Варлаам и Јоасаф су били индијски аскети. Јоасаф је био престолонаследник, син краља Авенира. Божијим промислом, посетио га је старац Варлаам, поучио га хришћанској вери и крстио. Након тога, старац се повукао у планину да живи аскетски, а Јоасаф је остао да се бори са многим искушењима овога света и да их, Божијом милошћу, превлада. Напослетку је Јоасаф успео да свог оца преобрати у хришћанство. Након што је крштен, краљ Авенир је поживео још четири године, живећи у дубоком покајању, јер беше сурово прогањао хришћане.

Млади Јоасаф је поверио краљевство свом пријатељу Варахији и отишао у дивљину да живи аскетски. На овом свету имао је још само једну жељу, да опет види свог духовног оца, Варлаама. Бог му је услишио ову жељу и једног дана се Јоасаф нашао пред Варлаамовом пећином, ускликнувши: „Благослови, оче!“ Старац Варлаам живео је 70 година аскетски у дивљини и поживео укупно 100 година. Свети Јоасаф се свог престола одрекао у 25-ој години, а у дивљини је живео још 45 година.

Спољашње везе

Референце

V. Chauvin Bibliographie des ouvrages Arabes, vol. iii, Paris, 1898.
E. Cosquin, in Revue des questions historiques, xxviii (1880), 579-600
E. Braunholtz, Die erste nichtchristliche Parabel des Barlaams und Josaphat, Halle, 1884
H. Zotenberg, Notice sur le livre de Barlaam et Josaphat, Paris, 1886
A. Krull, Gui de Cambrai; eine sprachliche Untersuchung, Göttingen, 1887
F. Hommel, Die älteste arabische Barlaam-Version, Vienna, 1888
Two Fifteenth Century Lives of St. Barlaam, ed. J. Jacobs, London, 1893
E Kahn, Barlaam und Joasaph: bibliographisch-literärgeschichtliche Studie, Munich, 1893
K. S. Macdonald, Introduction to the Story of Barlaam and Joasaph, 1895; idem, Story of Barlaam and Joasaph [London], 1895
Story of Barlaam and Joasaph: Buddhism and Christianity, ed. J. Morrison, Calcutta, 1895
A. Krause, Zum Barlaam und Josaphat des Gui von Cambrai, 2 vols., Berlin, 1899-1900
Muller, Migration of Fables in Contemp. Review (July, 1870); Idem, Selected Essays (London, 1881)
Код нас ову причу помиње Јован Деретић у књизи Кратка историја српске књижевности