Отворите главни мени

Васа Стајић (Мокрин, 10. фебруар 1878 — Нови Сад, 10. фебруар 1947) је био српски филозоф и писац и ученик професора Александра Сандића.

Васа Стајић
Васа Стајић, српски филозоф.jpg
Васа Стајић
Датум рођења(1878-02-10)10. фебруар 1878.
Место рођењаМокрин
Аустроугарска
Датум смрти10. фебруар 1947.(1947-02-10) (69 год.)
Место смртиНови Сад
ФНРЈ

БиографијаУреди

Гимназију учио у Великој Кикинди, Сремским Карловцима и Сењу. Као ученик био је због социјалистичке агитације искључен и карловачке гимназије. Студирао је права, а потом филозофију у Будимпешти, Паризу и Лајпцигу, а дипломирао је 1902. године у Будимпешти. Започео рад као учитељ у банатским селима, потом је био професор у Пакрацу, па у Учитељској школи у Сомбору.

Дошавши из Пакраца школске 1904—1905. године почео је са радом као професор и суплент у Пљеваљској гимназији, где је у истом периоду радио професор и историчар Глигорије Елезовић.

Године 1938. објављен је пригодни зборник радова посвећен његовом 60. рођендану. У тој "Споменици"[1] се истиче: Живот професор Стајића је био увек будна радиност и свежа делотворност. Садржински се његов живот дели на два периода. У првом, ранијем периоду он је револуционар који врши велики утицај на омладину. Деловао је у циљу ослобођења и уједињења југословенских народа, које се остварило након завршетка Првог светског рата. Наступа у новој држави, у новим околностима његове преусмерење ка историјској науци, када он исписује бројна историографска дела.

Пропагирао је Стајић идеје професора Сандића и предводио је Реформистички српски национални покрет младе војвођанске интелигенције. Као повереник Српске народне омладине пропагирао је уједињење свих Срба у државу Јужних Словена.[2]

Издавачка делатностУреди

Издавао је предратне часописе Нови Србин и „Српска Просвета”. Због својих идеја био је често прогањан и осуђиван, и за време Првог светског рата а и у миру. Након рата покренуо је опет лист, сада је то "Нова Војводина" у којем износи војвођанске проблеме. Сарађивао је пишући за много листова. Био је једно време секретар Матице српске и уредник „Летописа” (1921. и 1936). Био је и секретар Матице српске, али је 1944. године, на позив својих ђака прешао у Срем и придружио се партизанима.[3]

 
Стајићева кућа у Новом Саду

Написао је преко 20 књига од којих су му најпознатије „Новосадске биографије” у шест томова, „Великокикиндски дистрикт” и друге. Посебно се истакао студијама о Светозару Милетићу (1926, преправљено и дотерано 1938), као и Јовану Јовановићу Змају (1933). Написао је преко 100 научно-стручних расправа. После Другог светског рата изабран је за доживотног председника Матице српске.

Заслужан је за покрет планинарства и излетништва у Војводини. Године 1923. активно учествује у организовању Новосадске подружнице Српског планинарског друштва, која 1924. године постаје Планинарско друштво Фрушка гора.

Једна основна школа у Новом Саду и основна школа у Мокрину носе његово име.[4]

ЛитератураУреди

  • Васовић, Милорад (2009). Историја Пљеваља. ISBN 978-9940-512-03-3. , Пљевља на путу у ново доба pp. 244—245

Спољашње везеУреди

  • [1], Мој деда Васа Стајић
  • [Васовић, Милорад (2009). Историја Пљеваља. ISBN 978-9940-512-03-3. ]Професор Васа Стајић, Гимназија Танасије Пејатовић Пљевља
  • [2] У Пљевљима је добио потомка кћерку Даницу

РеференцеУреди

  1. ^ "Гласник Историјског друштва у Новом Саду", Нови Сад 1939.
  2. ^ Костић, Бранислава. „Васа Стајић”. Војвођанске минијатуре. Приступљено 21. 7. 2019. 
  3. ^ „Васа Стајић — последњи апостол Војводине”. Аутономија. Приступљено 21. 7. 2019. 
  4. ^ „Почетна”. osvasastajicmokrin.edu.rs. Приступљено 21. 7. 2019.