Византологија је интердисциплинарна наука која се бави проучавањем историје, културе, демографије, религије, књижевности, музике, науке, економије, новца, политике, свакодневног живота Источног римског царства. Као наука, византологија је настала у Немачкој, основана од стране Хијеронимуса Волфа (1516—1580).

ВизантологијаУреди

Проучавање византијске историје отпочело је још током средњег века, у самом Византијском царству. Након пада Цариграда под Турке 1453. године и пропасти средњовековног Византијског царства, интересовање за византијску историју (посебно грчке изворе) наставља се са италијанским хуманизмом, а током 17. века шири се на просторе Европе и Русије. Почетком 20. века, формирањем византолошких студија, византологија постаје самостална дисциплина. Документа која проучава византологија могу се класификовати на више начина: 1) секуларна (царска и приватна документа) и верска (акти патријаршије и епископија), 2) према аутентичности (оригинали, копије) и сл. Царски документи могу се поделити на оне којима се проглашавају закони (едиктон, типографи, номоси, сакре и др.), доносе одлуке поводом специфичних слућаја (епистуле и др.), документа спољне политике (уговори, писма страним владарима) и административни документи (простагме, хорисми, сигилије и др). Свети документи су документи и службена писма патријаршије и епископа. Проучавање византијских извора задатак је различитих помоћних историјских наука, попут сигилографије, палеографије, епиграфике, нумизматике, метрологије, хронологије и др.

Познати византолозиУреди

Види јошУреди

ЛитератураУреди

  • Evans, Helen C. & Wixom, William D. (1997). The glory of Byzantium: art and culture of the Middle Byzantine era, A.D. 843-1261. New York: The Metropolitan Museum of Art. ISBN 9780810965072. 
  • Baynes, Norman Hepburn (1955). Byzantine studies and other essays. London: U. of London. 
  • Kazhdan, Aleksandr Petrovich (1982). People and power in Byzantium: an introduction to modern Byzantine studies. Dumbarton Oaks. 
  • Gregory, Timothy E. (1990). „Intensive archaeological survey and its place in Byzantine studies”. Byzantine Studies. 13 (2): 155—175. 
  • Charanis, Peter (1972). Studies on the demography of the Byzantine empire: collected studies. Variorum Publishing. 
  • Hendy, Michael F. (1969). „Coinage and money in the Byzantine Empire, 1081-1261”. 12. Dumbarton Oaks Center for Byzantine Studies. 
  • Jeffreys, Elizabeth; Haldon, John F.; Cormack, Robin (2008). The Oxford handbook of Byzantine studies. Oxford University Press. 
  • Barker, Ernest, ур. (1957). Social and Political Thought in Byzantium: From Justinian I to the Last Palaeologus. Oxford: Clarendon Press. 
  • Vasiliev, Alexander A. (1927). „Byzantine Studies in Russia, Past and Present”. The American Historical Review. 32 (3): 539—545. doi:10.2307/1837746. 
  • Beck, Hans-Georg (1977). Byzantinistik heute. Berlin: De Gruyter. ISBN 978-3-11-007220-4.  (на језику: немачки)
  • Hunger, Herbert (1973). Byzantinische Grundlagenforschung. London.  (на језику: немачки)
  • Irmscher, Johannes (1971). Einführung in die Byzantinistik. Berlin.  (на језику: немачки)
  • Mazal, Otto (1989). Handbuch der Byzantinistik. Graz.  (на језику: немачки)
  • Moravcsik, Gyula (1976). Einführung in die Byzantologie. Darmstadt.  (на језику: немачки)
  • Stouraitis, Ioannis (2014). „Roman Identity in Byzantium: A Critical Approach” (PDF). Byzantinische Zeitschrift. 107 (1): 175—220.