Отворите главни мени

Галичник (мкд. Галичник) је насељено место у Северној Македонији, у западном делу државе. Галичник припада општини Маврово и Ростуша.

Галичник
мкд. Галичник
Galichnik-View-Northern-Slope.jpg
Поглед на Галичник
Административни подаци
Држава Северна Македонија
ОпштинаМаврово и Ростуша
Становништво
 — (2002)3
Географске карактеристике
Координате41°35′39″ СГШ; 20°39′12″ ИГД / 41.5942° СГШ; 20.6533° ИГД / 41.5942; 20.6533Координате: 41°35′39″ СГШ; 20°39′12″ ИГД / 41.5942° СГШ; 20.6533° ИГД / 41.5942; 20.6533
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Ндм. висина1.400 м
Галичник на мапи Северне Македоније
Галичник
Галичник
Галичник на мапи Северне Македоније
Остали подаци
Поштански број1253
Позивни број(+389) 45
Регистарска ознакаGV

Галичник је познат у Северној Македонији као једно од средишта етно-туризма. Познато је по традиционалној и јавној летњој свадби "Галичка свадба" која се одржава сваке године на сеоску црквену славу - Петровдан.

ГеографијаУреди

Насеље Галичник је смештено у западном делу Северне Македоније. Од најближег већег града, Дебра, насеље је удаљено 33 km североисточно.

Галичник се налази у доњем делу историјске области Река. Насеље је положено високо, на западним висовима планине Бистра, док се даље ка западу тло стрмо спушта у уску долину реке Радике. Надморска висина насеља је приближно 1.400 метара.

Клима у насељу је планинска.

ИсторијаУреди

Некада је ово подручје било насељено од словенског племена Мијака.

Срби у ГаличникуУреди

У Галичнику је радио као архитекта 1875. године Ђорђе М. Пуљевски, који је објавио 1873. године књигу у Београду. Радило се од речнику: српско-албански, арбански-арнаутски, турски и грчки језик. Његови претплатници из Галичника, који су били код скупљача Серафима Јуруксака, мајстора терзије: Анђелко Стојановић млекаџија, Стеван Кости млекаџија, Трифун Стефановић, Кузман Тортески млекаџија за сина Божидара, Матеја Богдановић, и Ставре Петровић. Другу групу пренумераната окупио је Јован Пуљевски зографски мајстор: Милош Миленковић, Станоја Стојановић, Миленко Милић, Никола Боћиков, Алекса Видић и Сима Николић. Трећу групу је окупио зидарски мајстор Јован Андрејевић од Галичника: Нестор Јосифов и Мијајло Неаврамовски. Мајстор Јован Андрејевић из Галичника је финансирао штампање књиге.[1]

Крајем 19. века Галичник је био велико насеље, са приближно 1.500 становника. У месту живи угледна српска породица Огњановић која се бавила производњом овчијег сира качкаваља. Сир изузетног квалитета је продаван у Солуну. Тим послом се бавило деветеро браће Огњановића, од којих се најстарији Софроније одселио у Банат. Купили су Софроније и његова супруга Тeмјана 1921. године од претходног власника др Аурела Пајжа, имање у селу Бочару. Њихов је постао племићи каштел (првобитно барона Бајића) и мајур Естер, где је нови власник узгајао стоку. Развио је Огњановић велику производњу качкаваља (мануфактуру - сирару) у Банату и извозио у више земаља.[2]

Нова црква у Галичнику, посвећена Св. апостолима Петру и Павлу[3] грађена је уместо старе неугледне, која је изгорела у пожару. Месни парох поп Паскал је покренуо велику акцију скупљања прилога. Започета је велика камена богомоља од прилога бројних галичких печалбара, а како се градња отегла и трошак увећао општинари су свој општински иметак ставили под хипотеку, ради узимања кредита. Председник скопске општине Јосиф Михаиловић је платио израду две највеће иконе на иконостасу, који је радио Јаков Фрчковић мештанин. Јосифов рођак Тихомир Михаиловић је тада био општински председник у Галичнику. Фреско-иконе је радио такође мештанин академски сликар Лазар Личеноски, који се школовао у Паризу. Трговац Тома Огњановић је за нову цркву у Галичнику подигнуту 1931. године поклонио велики полијелеј у брушеном стаклу, донет из Русије.[4] Православну цркву је освештао патријарх српски Варнава 12. јула 1931. године. Директор гимназије у пензији Риста Огњановић, гост на свечаности био је члан Управе Хипотекарне банке у Београду.

У српској школи у месту је 1906. године прослављена школска слава Савиндан. Славски колач су резали месни парох поп Ђорђе Димитријевић и домаћин славе Ђенадије Бундоски. Заступник школског управитеља Тодор Павловић је беседио у школи.[5]

Умро је 1902. године у Галичнику Хаџи Ристо Николић Галчински у 70 години. Био је самоуки грађевинар који се од 1851. године бавио тим послом у Румунији, где је био цењен као "архитекта" иако нешколован. Био је 1870. године са својом породицом на "хаџилук" да посети Христов гроб у Јерусалиму. По повратку у завичај 1893. године, радио је на отварању српске основне школе у родном Галичнику. Такође је на месном гробљу подигао гробљанску капелу са великм костурницом, где су могли они за које није било места у гробљу, да се сахрањују. Син Никола је угледни трговац у месту почетком 20. века.[6]

У време балканских ратова Галичник село големо (из песме) је имало око 700 домова "чистих и овејаних кореника Срба". Галичник је диван српски крај са идеално красним и честитим народом, који је пет векова одолевао успешно и навали Турака и црквеном притиску Грка и Бугара, и веран остао од Косова, својој србској народности. Ту су живеле Рекалије припадници племена Мијака, који су се бавили сточарством или ишли у печалбу у околоне земље. Због вишемесечно одсуства печалбара организована су групна венчања; сва истог дана. Село је имало православну цркву и народну школу. Куће су биле са спратом, од камена, а покривене каменим плочама окреченим у бело.[7]

Галичник је 1920. године нападнут и опљачкан од стране наоружнаних качака. Како су становници били одувек познати по богатству разбојници су са собом однели том приликом 10. милиона динара.[8]

Произвођаче сира у Галичнику је између два светска рата заступала Галичка сточарска задруга "Бистра".[9]

Кћерка норвешког министра спољних послова, сликарка Елизабета Бродленд је током свог путовања по Европи стигла 1932. године у Галичник.[10] Место јој се врло свидело због чега је у њему провела неколико недеља. Била је задивљена честитошћу и моралом становништва. Проучавала је њихов богат фолкор и народне пре свега свадбарске обичаје, о којима је затим писала.

СтановништвоУреди

По попису становништва из 2002. године Галичник је имао 3 становника.

Претежно становништво у насељу су етнички Македонци (100%).

Већинска вероисповест у насељу је православље.

ПривредаУреди

Раније је привреда у Галичнику била везана за овчарство, док су многи људи ишли и у печалбу. Данас је Галичник само туристичко одредиште и бивши становници долазе у село за време лета.

ЛичностиУреди

Збирка сликаУреди

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ Ђорђе М. Пуљевски: "Речник од четири јазика", Београд 1873. године
  2. ^ "Политика", Београд 25. август 2019.
  3. ^ "Време", Београд 10.јул 1931.
  4. ^ "Време", Београд 1931.
  5. ^ "Цариградски гласник", Цариград 1906. године
  6. ^ "Цариградски гласник", Цариград 1902. године
  7. ^ "Балкански рат у слици и речи", Београд 1913.
  8. ^ "Правда", Београд 1932.
  9. ^ "Правда", Београд 1931.
  10. ^ "Време", Београд 6. септембар 1932.

ИзвориУреди

Спољашње везеУреди