Ги Фландријски

Ги Фландријски, односно Гај Фландријски (франц. Gui; 1226, Шампања - 7. март 1305, Компјењ), био је гроф Фландрије (1251—1305) и маркгроф Намира (1268—1297) и син Гијома II од Дампјера и његове супруге фландријске грофице Маргарите II. Био је други фландријски гроф из династије Дампјер.

Ги Фландријски
Gui of Dampierre.jpg
Портрет Гија Фландријског изнад његовог гроба у Флинској опатији.
Пуно имеГи де Дампјер
Датум рођења1226.
Место рођењаШампања
Датум смрти7. март 1305.(1305-03-07) (78/79 год.)
Место смртиКомпјењ
Краљевство Фанцуска
ГробФлинска опатија
ДинастијаДампјер
ОтацГијом II де Дампјер
МајкаМаргарита II Фландријска
СупружникМатилда Бетинска,
Изабела Луксембуршка
ПотомствоРоберт III Фландријски,
Жан Фландријски,
Жан Фландријски,
Маргарет Фландријска, грофица Барабанта,
Филип од Кјетија,
Жан I, маркгроф Намира,
Ги од Намура
гроф Фландрије
Период(1251—1305)
ПретходникГијом II,
Маргарита II
НаследникРоберт III
РегентФилип од Кјетија (1303),
Роберт III Фландријски (од 1304.)
маркгроф Намира
Период(1268—1297)
ПретходникХенрик III
НаследникЖан I
СавладарМаргарита II (до 1278.)

Владавина и трговинаУреди

Године 1251. Ги је постао гроф Фландрије наследивши свог брата Гијома II. Владао је заједно са мајком Маргаритом II до 1278. године, од када самостално влада. Женидбом са Изабелом Луксембуршком својим поседима је 1268. године придодао Намирску маркгрофовију, коју је 1297. године предао сину Жану.

Током његове владавине у Фландрији цвета трговина. Фламански трговци су, на сајмовима у Шампањи продавали сукно, а на челу са трговцима из Брижа ујединили су се у ханзу ради трговине са Енглеском.[1][2]

Унутрашњи сукобиУреди

Током Гијеве владавине Фландрија је поприште оштрих класних борби, које су га приморале да призна врховну власт француског краља.[3] Међутим, грофовија је још увек била независна, чији је степен потчињености француској круни био прилично неодређен.[4] Даљи брзи развитак заната довео је до све већег успона градова, којима је пошло за руком да постигну знатну самосталност, што је донело корист незнатној групи патрицијата, већином Француза, која је приграбила читаву управу у своје руке и учинила је наследном. Развитак заната довео је до поделе у самим занатима, до издвајања горњег еснафског слоја, који је почео да експлоатише широке масе ситних мајстора. У занате је почео да продире и трговачки капитал.

Крајем XIII века распламсала се огорчена борба између еснафа и патрицијата. У борби с патрицијатом еснафски горњи слој се ослањао на незадовољство широких народних маса, које су се састојале од ситних занатлија, калфи, а делом и од еснафских радника који су били поприлично заступљени у градовима. На улицама фландријских градова долазило је до правих битака.[3] Том приликом Ги је склопио савез са еснафима, видевши у њиховом поразу патриција начин за повећавање своје власти.

Укључивање Француске и прве победеУреди

Притискивани еснафима, а и иначе у лошим односима са Гијем, вође патриција су се обратили за помоћ француском краљу Филипу IV. Еснафи су са соје стране ступили у савез с фландриским грофом, који је у победи над патрицијима видео начин да у својим рукама концентрише што већ власт.[5][3] Са друге стране француски краљ је настојао да искористи овај сложени сплет узајамних односа за освајање Фландрије.

У мају 1302. године у Брижу је извршен страховит покољ француског гарнизона, такозвано бришко јутрење, када је побијено око 3.000 Француза. На тај сигнал устала је сва земља и збацила власт француског краља. Филип IV је тада кренуо против Фландрије са војом ритерском војском. У сусрет француској војсци пошли су еснафски одреди фландријских градова. Код Куртреа је дошло до чувене битке, тзв. битке мамуза, у којој су ткачи, који су чинили главнину фландријске војске, нанели Французима тежак пораз. Побијено је неколико хиљада ритера и са њих су скинуте златне мамузе, које су представљале обележје ритерског звања и биле су закачене у цркви као успомена на ту битку.

Битка код Куртреа имала је велики значај у историји војне вештине, јер је показала надмоћност организоване пешадије над ритерском коњицом. Читава Фландрија била је очишћена од Француза.

Коначан пораз и смртУреди

Међутим, услед даљих војних операција и дипломатских преговора Филип IV је успео да задржи неколико фландријских градова и да Фландрији наметне велику контрибуцију. Тако је француски краљевски домен даље проширен на рачун грофовије Фландрије.[3]

Суочен са потпуним сломом своје политике Ги је предао власт, прво свом млађем сину Филипу од Кјетија, 1303. године, а потом 1304. године свом најстаријем сину Роберту, који га је и наследио на власти после смрти 7. марта 1305. у Компјењу, као Роберт III.

Породично стаблоУреди

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Ги I де Дампјер
 
 
 
 
 
 
 
8. Гијом I де Дампјер
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
4. Ги II де Дампјер
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
9. Ерменгарда де Муши
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Гијом II де Дампјер
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. Аршамбо VII од Бурбона
 
 
 
 
 
 
 
10. Аршамбо од Бурбона
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
21. Агнеса Савојска
 
 
 
 
 
 
 
5. Матилда од Бурбона
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
22. Одо II од Бургундије
 
 
 
 
 
 
 
11. Алиса Бургундска
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
23. Марија од Шампање
 
 
 
 
 
 
 
1. Ги Фландријски
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. Балдуин IV од Еноа
 
 
 
 
 
 
 
12. Балдуин V од Еноа
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
25. Јоланда од Васенберга
 
 
 
 
 
 
 
6. Балдуин I, латински цар
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
26. Тијери Фландријски
 
 
 
 
 
 
 
13. Маргарита I Фландријска
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
27. Сибила Анжујска
 
 
 
 
 
 
 
3. Маргарита II Фландријска
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
28. Теобалд II од Шампање
 
 
 
 
 
 
 
14. Хенри I, гроф Шампање
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
29. Матилда Корушка
 
 
 
 
 
 
 
7. Марија од Шампање
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
30. Луј VII, краљ Француске
 
 
 
 
 
 
 
15. Марија од Француске, грофица од Шампање
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
31. Елеонора од Аквитаније
 
 
 
 
 
 

РеференцеУреди

ЛитератураУреди

  • Пејнтер, Сидни (1997). Историја средњег века (284—1500). Београд: Clio. 
  • Удаљцов, А. Д.; Космински, Ј. А.; Вајнштајн, О. Л. (1950). Историја средњег века II. Београд. 

Спољашње везеУреди