Отворите главни мени
Ed NL icon.png
Овај чланак је део пројекта семинарских радова на Биолошком факултету у Београду.
Датум уноса: март—јун 2019.
Википедијанци: Ова група студената ће уређивати у ГИП-у и молимо вас да не пребацујете овај чланак у друге именске просторе Википедије.
Позивамо вас да помогнете студентима при уређивању и допринесете да њихови уноси буду што квалитетнији.

Дејвид Балтимор (енгл. David Baltimore; 7. март 1938) амерички је биолог и добитник Нобелове награде за физиологију или медицину за 1975. годину. Био је председник Калифорнијског технолошког института (Калтех) од 1997. до 2006. године, а тренутно је председник емеритус на Калтеху. Такође је био председник Рокфелеровог универзитета од 1990. до 1991. године.

Дејвид Балтимор
Dr. David Baltimore2.jpg
Портрет Дејвида из 2013. године
Датум рођења(1938-03-07)7. март 1938.
Место рођењаЊујорк
 Њујорк, САД
ОбразовањеУниверзитет Рокфелер
Занимање
  • биолог
  • универзитетски администратор
Деловањећелијска биологија, микробиологија
РадовиРеверзна транскриптаза, Балтиморска класификација
НаградеНобелова награда за физиологију или медицину
Спољашњи видео-запис
Nobel Prize Interview with Dr. David Baltimore, 26 April 2001, Nobel Prize.org
David Baltimore: Danger from the Wild: HIV, Can We Conquer It?, iBiology

Балтимор је дао велики допринос науци, посебно у пољима имунологије, вирологије, истраживања рака, биотехнологије и истраживања рекомбинантне ДНК. Обучавао је многе докторске студенте и постдокторанте, од којих су неки изградили запажене и истакнуте истраживачке каријере. Поред Нобелове награде, добио је и бројне награде, укључујући и америчку Националну медаљу за науку 1999. године.

Садржај

Младост и образовањеУреди

 
Балтимор 1970-их

Рођен је 7. марта 1938. године у Њујорку од Гертруде и Ричарда Балтимора. Одрастао у Квинс квартовима, а преселио се са породицом у предграђе Грејт Нек, Њујорк, док је био у другом разреду, јер је његова мајка сматрала да су градске школе неадекватне.

Завршио је средњу школу Грејт Нек Норт 1956. године. Интересовање за биологију стекао је приликом похађања средњошколске летње школе у Летњем студентском програму Џексон лаборатори у Бар Харбору, у Мејну.[1][2]

Стекао је диплому на Свартмор колеџу 1960.[3] Приписује заслуге за своје интересовање за молекуларну биологију Џорџу Стреисингеру под чијим је менторством радио једно лето у лабораторији Колд Спринг Харбор .[3]

Године 1960, уписао је постдипломске студије из биологије на МИТ-ју.[4] Његово рано интересовање за генетику фага брзо је прерасло у страст према животињским вирусима.

Године 1961, похађа курс Колд Спринг Харбоура о животињској вирологији, а касније се сели у лабораторију Ричарда Френклина на Институту Рокфелер у Њујорку, једну од неколико лабораторија које су пионирале молекуларна истраживања на животињској вирологији. Тамо је направио фундаментална открића о репликацији вируса и њеном утицају на метаболизам ћелија, укључујући први опис РНК репликазе.

Докторску дисертацију завршио је 1964.[5]

Каријера и истраживањеУреди

Након доктората, Балтимор се вратио на МИТ за постдокторско истраживање код Џејмса Дарнела, 1963. године. Наставио је са својим радом на репликацији вируса користећи полиовирус.

Независни истражитељУреди

У фебруару 1965. године, Ренат Дулбеццо је позвао Балтимора у новоосновани Салк институт за биолошке студије у Ла Џоли као независног истраживачког сарадника. Тамо је истраживао репликацију РНК полиовируса и започео дугу каријеру менторства раних каријера других научника, укључујући и Марка Џирарда и Мајкла Џејкобсона. Они су открили су механизам протеолитичког цепања прекурсора вирусних полипротеина,[6] који указују на значај протеолитичке обраде у синтези еукариотских протеина.[7][8] Тамо је срео и своју будућу супругу, Алис Хуанг, која је почела да ради са Балтимором на Салку у 1967.[8][9] Он и Алис заједно су извели кључне експерименте на дефектним ометајућим честицама и виралним псеудо типовима. Током овог рада, он је направио кључно откриће да полио производи своје вирусне протеине као један велики полипротеин који се касније прерађује у појединачне функционалне пептиде.[7][8]

Технолошки институт у МасачусетсуУреди

Реверзне транскриптазеУреди

Откриће реверзне транскриптазе, истовремено са Ховардом Темином, који је предложио провирусну хипотезу, преокренуло је Централну догму молекуларне биологије показујући да генетичка информација може да се преноси двосмерно између ДНК и РНК. Они су ове налазе објавили у радовима у престижном часописуNature.[10][11]

Године 1972, када је имао 34 године, Балтимор је стекао звање професора биологије на МИТ-у, које је држао до 1997. године. Године 1975, у 37. години живота, Балтимор је поделио Нобелову награду за физиологију или медицину са Хауардом Темином и Ренатом Дулбеком, „за њихова открића о интеракцији између туморских вируса и генетског материјала ћелије.”[12] У то време, највећи допринос Балтимора вирологији је било његово откриће реверзне транскриптазе .

ПородицаУреди

Балтимор се оженио 1968. Алисом Хуанг. Имају једну ћерку.

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ Аутобиографија Нобелове награде . Нобелпризе.орг (1938-03-07). Преузето на 2012-02-17.
  2. ^ Kerr, Kathleen. „They Began Here” Архивирано на сајту Wayback Machine (децембар 14, 2008) (на језику: енглески), Newsday. Accessed 23 Oct 2007. „David Baltimore, 1975 Nobel laureate and one of the nation's best-known scientists, is a good case in point. The 60-year-old Baltimore, who graduated from Great Neck High School in 1956…”
  3. 3,0 3,1 „David Baltimore – Biographical”. Nobel Prize.org. Приступљено 23. 5. 2015. 
  4. ^ Crotty, Shane (2003). Ahead of the Curve : David Baltimore's Life in Science. Berkeley, California: University of California Press. ISBN 978-0-520-23904-3. 
  5. ^ Baltimore, David (1964). The diversion of macromolecular synthesis in L-cells towards ends dictated by mengovirus. (Теза). The Rockefeller University. 
  6. ^ Baltimore, David. „Viruses, Polymerases and Cancer:Nobel Lecture, December 12, 1975” (PDF). Nobel Prize.org. 
  7. 7,0 7,1 Schlesinger, Sondra (1995). David Baltimore, Transcript of Three Interviews Conducted by Sondra Schlesinger at New York City, New York; Cambridge, Massachusetts; and Boston, Massachusetts on 7 February 1994, 13 April 1995, 29 April 1995 (PDF). Philadelphia, PA: Chemical Heritage Foundation. 
  8. 8,0 8,1 8,2 Bhaskaran, Hillary (1999). „Alice Huang: Keeping Science and Life in Focus”. Caltech news. 33 (1). Приступљено 23. 5. 2015. 
  9. ^ „Dr. Alice S. Huang, Ph.D.”. Baltimore Associates, California Institute of Technology. 
  10. ^ Baltimore, David (јун 1970). „Viral RNA-dependent DNA polymerase: RNA-dependent DNA polymerasse in visions of RNA tumor viruses”. Nature. 226 (5252): 1209—1211. PMID 4316300. doi:10.1038/2261209a0. 
  11. ^ Temin, Howard (27. 6. 1970). „Viral RNA-dependent DNA Polymerasse: RNA-dependent DNA Polymerase in Virions of Rous Sarcoma Virus”. Nature. 226 (5252): 1211—1213. PMID 4316301. doi:10.1038/2261211a0. 
  12. ^ „Physiology or Medicine 1975 – Press Release” (Саопштење). октобар 1975. Приступљено 6. 11. 2015. 

ЛитератураУреди

  1. Baltimore D (јун 1970). „RNA-dependent DNA polymerase in virions of RNA tumour viruses”. Nature. 226 (5252): 1209—11. Bibcode:1970Natur.226.1209B. PMID 4316300. doi:10.1038/2261209a0. 
  2. „RNA-dependent DNA polymerase in virions of Rous sarcoma virus”. Nature. 226 (5252): 1211—3. јун 1970. Bibcode:1970Natur.226.1211T. PMID 4316301. doi:10.1038/2261211a0. 

Спољашње везеУреди