Википедија

Дивна Вековић

Дивна Вековић (Лужац, 1886 — 1944) била је прва прва школована бабица и зубарка у Црној Гори, докторка књижевности и прва преводитељка Његошевог Горског вијенца на француски језик.[1] Ауторка је и француско-српског рјечника.

Дивна Вековић
Датум рођења1886.
Место рођењаЛужац код Берана
 Књажевина Црна Гора
Датум смрти1944.
Место смрти? Зидани Мост
 Словенија

Одлучивши се за студије, она је марљивим прикупљањем знања оставила својеврсан печат не само на област свог примарног, љекарског позива, већ и на област књижевног стваралаштва и превођења. Била је веома активна у упоз­навању Европе са духовним богатствима Црне Горе.[2]

Биографија уреди

Дивна Вековић рођена је 1886. године у селу Лужац код Берана у српској породици, као шесто од седморо дјеце Уроша и Толе Вековић.[1] Основну школу је завршила у манастиру Ђурђеви Ступови а затим нижу гимназију у Скопљу и Дјевојачки институт на Цетињу.[2] О њеном породичном животу нема поузданих података.

Школовање уреди

Као изузетно талентовану ученицу, књаз Никола је упућује на студије у Париз и додјељује јој стипендију Књажевине Црне Горе. Као одлична ученица и једна од најбољих у својој генерацији[1] Дивна је била стипендисткиња Дјевојачког института на Цетињу,[3] института за школовање женске дјеце „Царица Марија”. На Сорбони је 1907. завршила медицину и постала љекарка. Образовање које је стекла у Француској обухватило је једногодишње студије Бабичке школе у Амијену, други, завршни разред при Медицинском факултету на Сорбони, и двогодишњу дентистичку школу коју је завршила 1917. у Паризу[2] Била је чланица Међународног црвеног крста. Вратила се у Црну Гору 1939. године.[4] Од одласка на студије у Француску до повратка углавном је боравила у Паризу, тако да је усавршила познавање француског језика.[2]

О завршетку припремног разреда бабичке школе и школе за дентисте постоје службени подаци, међутим о стипендији за студије на Сорбони и упису на медицински факултет не постоји службена белешка. Ове податке дају чланови њене уже породице, а документација коју је посједовала Дивна Вековић, 1945. године је уништена.[5]

Године 1926. у Београду је одбранила докторску тезу из књижевности.[2]

Књижевни рад уреди

Дивна Вековић прва је превела Његошев Горски вијенац на француски језик, 1917. године. Предговор за ово француско издање написао је француски писац и академик Анри де Рењије (Henri de Régnier). Цијенећи ту њену заслугу, књаз Никола ју је наградио спомен-брошем израђеним у злату и платини, са ликом Његоша. Било је то признање које је додјељивано женама високог ранга, а за чију је додјелу, по неким изворима, најзаслужнија кнегиња Милена. Познато је и да је препјевала пјесме Јована Јовановића Змаја, превела књигу Вука Караџића Живот и обичаји народа српскога, Српске народне приче, Епске пјесме, Басне и друге радове. Ауторка је два ријечника француског језика, француске граматике и књиге Крвни умир (1931).[2] Сем овог бавила се прикупљањем народних умотворина, обичаја, ношњи у Васојевићима и Црној Гори.[5]

Ангажовање током ратова уреди

Као студенткиња Сорбоне Дивна Вековић се истакла као љекар и хуманиста у Првом свјетском рату.[6] Добровољно се прикључила 1918. године борцима на Солунском фронту, обављајући професионалне дужности. На Солунском фронту је и рањена.[7] После рата се посвијетила образовању српске и црногорске дјеце која су се школовала у Француској.[5]

Дивна Вековић је преко тридесет година живјела и радила у Паризу. Године 1939. враћа се у Југославију, гдје и остаје због ратних сукоба који су почели. Боравећи у вријеме Другог свјетског рата у Црној Гори, ангажовала се у здравственој служби и била веома предана хумани­тарна радница. Радила је у свом родном мјесту, бринући се о болеснима, рањеницима и сиромашнима.[8] Од 1943. године била је запослена на мјесту чиновнице при Дому здравља у Беранама.[9]

Осим професионалног ангажовања, Дивна се бави просвјећивањем жена у беранском крају. Од 1941. до краја рата пише за Глас Црногорца.[9] Почетком рата је, као познавалац страних језика, са ондашњим васојевићким првацима присуствовала преговорима са италијанском командом у Беранама. Спадала је у оне људе који су дубоко вјеровали да треба водити такве преговоре како би се спријечило уништавање народа.[10]

Смрт уреди

Дивна Вековић је слиједила политичке идеје краља у избјеглиштву и била одана националним циљевима српског народа. У прикупљеним подацима нема трага да је била чланица било које политичке партије у Француској или у Црној Гори, али је била присталица монархистичког уређења. Њен старији брат Панто Вековић, свештеник по образовању и професији, био је укључен у политичке прилике Берана, заједно са групом људи из Васојевића, који су заузимали значајне друштвене функције у доба Отоманске управе.[5]

 
Манастир Ђурђеви ступови код Берана

Пред крај рата, када су Италијани одступали према Албанији, а партизани надирали и ослобађали Подгорицу, прочуо се глас да ће сви грађани који нису приступили партизанима бити подвргнути судским процесима. Формирали су се чувени збјегови црногорског народа у којима је велики број људи, плашећи се нове власти, кренуо преко Босне и Хрватске ка западним територијама.[11] У једном од тих збјегова, као присталица монархистичког уређења државе, била је и Дивна. Убијена је у збјегу 1944. године.[4] Иако у историографији за сада важи да је умрла крајем Другог светског рата, у непознатим околностима, постоје и тврдње да је страдала као жртва догађаја на Зиданом мосту,[2] када је партизанска власт, без суђења, стрељала више десетина хиљада људи из Србије, Црне Горе и Хрватске, који су се нашли у овим збеговима.[12]

Признања и почасти уреди

Године 2017. је поред манастира Ђурђеви ступови отворена Народна кухиња која је симболично понијела име Дивне Вековић.[7]

Дјела уреди

  • Вековић, Дивна (1916). Француска граматика : (grammaire franco-serbe). Париз: Издање руско-француске књижаре. COBISS.SR 235392524
  • Вековић, Дивна (1916). Српско-француски разговори = Manuel de conversation Serbe-Français. Париз: Librarie Russe et Française. COBISS.SR 47935503
  • Veković, Divna (1917). Dictionnaire serbe-français : (avec prononciation figurée). б. м. COBISS.SR 37241871
  • Petrović Njegoš, Petar II; Régnier, Henri de; Vékovitch, Divna (1917). Les lauriers de la montagne. Paris: Berger-Levrault. Приступљено 11. 11. 2019. COBISS.SR 214525703
  • Karadžić, Vuk Stefanović; Veković, Divna; Ginier, M. (1934). Contes populaires serbes. Paris: Les éditions internationales. COBISS.SR 236843527

Види још уреди

Референце уреди

  1. ^ а б в Дабижиновић 2017, стр. 59
  2. ^ а б в г д ђ е „Prva ljekarka u Crnoj Gori – Divna Veković (1886-1994)”. medical. Архивирано из оригинала 03. 11. 2019. г. Приступљено 3. 11. 2019. 
  3. ^ Rovinski, Pavel Apolonovič (1999). Zapisi o Crnoj Gori. Podgorica. стр. 487—532. ISBN 8649501125. 
  4. ^ а б „VEKOVIĆ DIVNA”. Muzej žena Crne Gore. Архивирано из оригинала 05. 05. 2019. г. Приступљено 3. 11. 2019. 
  5. ^ а б в г Дабижиновић 2017, стр. 59-61
  6. ^ Мартиновић, Јокановић 2006, стр. 391-393
  7. ^ а б Секуловић, М. (19. 4. 2017). „Тајанствена хероина опет пружа уточиште”. Новости. Приступљено 3. 11. 2019. 
  8. ^ Мартиновић, Марина; Јокановић, Владимир. „Divna Veković (1886-1944)--the first woman physician in Montenegro”. NCBI. National Center for Biotechnology Information. Приступљено 3. 11. 2019. 
  9. ^ а б Дабижиновић 2017, стр. 182
  10. ^ „Poznati Ivangrađani: Divna Veković”. Mladi Berana. Архивирано из оригинала 03. 11. 2019. г. Приступљено 3. 11. 2019. 
  11. ^ „Duško Novaković, sin Ksenije Cicvarić: Majku je život surovo kažnjavao, tugu je liječila pjesmom”. Fokus. 11. 1. 2017. Архивирано из оригинала 01. 11. 2019. г. Приступљено 1. 11. 2019. 
  12. ^ Cvijić, Vuk Z. (22. 11. 2009). „Srbija mora da odluči šta će sa telima streljanih u Sloveniji”. Blic. Приступљено 3. 11. 2019. 

Литература уреди

  • Матић, Љиљана (1991). „Његошев "Горски вијенац" у француском преводу Дивне Вековић”. Научни састанак слависта у Вукове дане. 18.2.: 309—315. COBISS.SR 20097794
  • Мартиновић, Марина; Јокановић, Владимир (2006). „Дивна Вековић (1886-1944), прва лекарка у Црној Гори”. Медицински преглед : повремено издање Српског лекарског друштва-подружнице за Војводину. God. 59, br. 7/8: 391—393. Архивирано из оригинала 21. 10. 2020. г. Приступљено 3. 11. 2019. COBISS.SR 233398023
  • Raketić, Vukosav (2012). Divna Veković heroina velikog srca. Andrijevica: Udruženje srpskih književnika u otadžbini i rasejanju-Beograd. Ogranak za Crnu Goru- Andrijevica. 
  • Dabižinović, Ervina (2017). DISKURSI O ŽENAMA BOKE KOTORSKE: RODNI IDENTITETI (1815-2015) : Doktorska disertacija (PDF). Novi Sad: UNIVERZITET U NOVOM SADU ASOCIJACIJA CENTARA ZA INTERDISCIPLINARNE I MULTIDISCIPLINARNE STUDIJE I ISTRAŽIVANJA – ACIMSI CENTAR ZA RODNE STUDIJE. Приступљено 3. 11. 2019. 
  • Вешовић, Радослав Јагош (1935). Племе Васојевићи : у вези са историјом Црне Горе и племенским животом сусједних брда. Сарајево: Државна штампарија. COBISS.SR 96709639

Спољашње везе уреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Дивна_Вековић&oldid=27109736”