Душан Пухало

Душан Пухало (Брлог, Оточац, 4. Децембар 1919 — Београд, 2006), био је српски англиста, преводилац, универзитетски професор, декан Филолошког факултета Универзитета у Београду. Збирка његових књига, радова и део личне библиотеке налази се у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”.

Душан Пухало
Датум рођења(1919-12-04)4. децембар 1919.
Место рођењаБрлог, Оточац
  Kраљевина Срба, Хрвата и Словенаца
Датум смрти2006.
Место смртиБеоград
  Србија и Црна Гора

БиографијаУреди

Рођен је 1919. године у селу Брлог у Лици, које је лоцирано на средини пута између Сења и Плитвичких језера. Његово родно село је 1991. расељено и спаљено од стране хрватских снага.[1]

У раном детињству одлази у Загреб где му је отац добио службу као нижи чиновник. У Загребу је завршио основну школу и класичну гимназију.[2] Ту је започео и студије на Филозофском факултету у Загребу – енглески језик и књижевност, али их прекида због рата 1941. године и враћа се у родно село заједно са родитељима, млађом сестром Даринком и братом Ђорђем. На студијама био активан у раду напредних студентских удружења, а био је примљен и у чланство СКОЈ-а, тако да се већ од првих дана укључио у Народноослободилачки Покрет.[1] Заробљен је и затворен прво у усташки, а затим у италијански затвор фебруара 1942. године, а затим је пребачен у Италију у логор. Успео је да побегне из логора 10. јуна 1944. године и укључи се у НОВ из које је демобилисан крајем 1945. Док је Пухало био затворен, у Брлогу је страдао његов отац, у масовној погибији када су стрељани сви одрасли мушкарци из засеока Пухало, њих преко двадесет.[1] У то време је погинуо и његов млађи брат који је имао само 16 година, у једном усташком препаду. Сестра Даринка је отишла у партизане.[1]

После рата је завршио студије у Београду, дипломирао 1949 и докторирао 1958. дисертацијом Милтон и његови трагови у југословенским књижевностима. По завршетку рата обављао је разне дужности, прво као сарадник и уредник у листу Омладина, органу Омладине Југославије, а затим уредник и директор издавачког предузећа Ново покољење. Уз рад је студирао на Филолошком факултету у Београду енглески језик и књижевност и дипломирао с високим оценама јуна 1949. године. 1953. године изабран је за асистента на факултету, а 1958. oдбранио докторску дисертацију и тиме стекао услов за бирање у доцентско звање. На Филолошком факултету радио је од 1953. до 1978. Обављао је функцију декана факултета од 1975—77. У својој докторској дисертацији је научно разрешио однос Његошевог дела према Милтону и указао и на друге дотада непознате утицаје овог енглеског класика на наше писце.[1]

 
Душан Пухало је докторирао са темом Милтон и његови трагови у југословенским књижевностима, за чије је дело био један од водећих стручњака Југославије и Србије

Боравио је у иностранству на усавршавању у Енглеској, Бирмингем (1951—52.) и Кембриџ (1958. и 1974.). Био је краће време и у САД, на универзитетима Колумбија и Харвард.[3]

Пухало је био главни уредник листа „Омладина” (1945—48) и издавачког предузећа „Ново Покољење” (1948-52), директор НОПОК-а (1949—51), уредник у „Међународној политици” (1951—53), вршилац дужности директора Института за књижевност (1966—70), члан Универзитетског савета у Београду и више пута члан издавачког савета НОЛИТ-а, Рада, БИГЗ-а.[3]

Написао је преко 25 научних радова и 34 студија, а главна дела су му три уџбеника енглеске књижевности,[3] који обухватају комплетну енглеску књижевност од почетака закључно са двадесетим веком, што је био јединствен научни подухват на том пољу на подручју Југославије.

У оквиру преводилачког рада преводио је романе и публицистичке књиге, а најзначајнији су му преводи књига Оглед о људском разуму Џона Лока, Историја естетике Гилберта Куна и Марксизам и форма Фредрика Џејмсона. Поред енглеског преводио је и са француског и италијанског језика, у стручним часописима Међународна политика, Универзитет данас и др. Док је био у војсци преводио је војну литературу са енглеског и руског језика.

Својим научним и стручним радом дао је значајан допринос југославистици и компаративистици. Радио је у и био један од оснивача Институту за књижевност, где је обављао и директорску дужност.[3]

Аутор је запажених текстова о Силвију Страхимиру Крањчевићу и неким другим писцима, као о Лази Костићу и његовим преводима Шекспира, где је доказао да је Костић био више у праву од Богдана Поповића који га је критиковао из некњижевних разлога.[1]

У то време владајући правац у књижевности и науци о књижевности био је догматски социјалистички реализам. Професор Пухало је био међу онима који су се опирали догматској ускости захваљујући и својој широј култури и општој орјентацији, како у својим ауторским текстовима тако и у редакцијској делатности. Био је оштар критичар тадашњег југословенског система, критикујући привилегије појединаца, лошу кадровску политику, недоученост и примитивизам.[1]

Додељен му је Орден рада са црвеном звездом 1978. године[3]

Говорио је или користио са следећим језицима: енглески, француски, италијански, немачки, руски, латински, старогрчки, есперанто.[3]

Од породице имао је супругу Јованку, ћерке Зину Стојиљковић, фармацеута и Ђурђицу Срб компјутерског стручњака.[3]

Донацијом његових наследника, део његове архиве и библиотеке налази се у Адлигату.[4]

Одабрани радовиУреди

  • Историја Енглеске књижевности од почетка до 1700. године, 1963.
  • Историја енглеске књижевности 18. века и романтизма, 1966.
  • Енглеска књижевност 19-20. века, 1983.
  • Милтон и његови трагови у југословенским књижевностима, 1966.
Преводи

РеференцеУреди

  1. ^ а б в г д ђ е Миличневић, Васо (2006). „Душан Пухало”. Зборник Матице српске за књижевност и језик. Нови Сад: Матица Српска. LIV/3. 
  2. ^ „Душан Пухало”. www.tromedja.rs. Приступљено 2020-11-17. 
  3. ^ а б в г д ђ е Група, аутора (1996). Ко је ко у Србији '96. Београд: Библиофон. стр. 445. 
  4. ^ Лазић, Виктор (фебруар 2018). „Србија међу књигама”: 60.