Дујо Марковић
Дујо Марковић (лат. Dominicus Markovics; ? - код Сланкамена, 19. август 1691) био је буњевачки првак и капетан српске граничарске милиције на простору од Баје и Сомбора до Сенте и Титела.
Дујо Марковић | |
|---|---|
| Место рођења | Сомбор |
| Датум смрти | 19. август 1691 |
| Место смрти | Сланкамен, Хабзбуршка монархија |
Заједно са Ђуром Видаковићем налазио се на челу око 5.000 Срба католика (Rasciani catholici, catholischen Rätzen) односно Буњеваца који су за време Бечког рата пребегли из Босне (aus der Turkhey herübergegangene Ratzen). Приликом продора немачке царске војске у Бачку лета 1687. срели су их војвода Лотарингије (Лорене) Карло V и баварски изборни кнез Максимилијан II Емануел.[1] Марковић и Видаковић су се по препоруци кнеза Емануела од јула 1687 упутили у Беч да тамо изнесу своје захтеве у вези са територијом коју би Буњевци населили.[а] У међувремену Буњевци су се населили у Калочи, Баји, Суботици, Сенти и околним местима. У јесен 1687. генерал Антон Карафа коме је Дворско ратно веће поверило случај Буњеваца именовао је Марковића за капетана сомборске милиције.[3]
Погинуо је у бици код Сланкамена.[4]
Према изјави свог унука Марка (Матије) Марковића, мајора и угледног Буњевца Сомборца, Дујо је „пошто је први одбацио шизму и прихватио римокатоличку веру, својим примером многе [Буњевце] привукао њој“.[б] Српски историчар Славко Гавриловић сматра ову изјаву доказом „да су Буњевци српског порекла, односно део српског народа“.[5]
Напомене уреди
- ^ У експедиционалном протоколу је септембра 1687. забележено следеће: „Рашки изасланици Марковић и Јуро Видаковић траже неке девастиране кастеле и територију за пет хиљада Раца, који су овде прешли из Турске, да би се могли сместити и прехранити. Обећали су да ће под командом немачког генерала или официра у било које време ратовати против исконског непријатеља“.[2]
- ^ Dominicus Markovics primus Catholicam Romanam fidem, schismate ejurato, amplexus, multos quoque suo exemplo ad eandem attraxit.
Референце уреди
- ^ Ивић 1929, стр. 267; Гавриловић 1992, стр. 7.
- ^ Иванић 1899, стр. 69; Ивић 1929, стр. 484; Перунчић 1958, стр. 21.
- ^ Ивић 1929, стр. 268.
- ^ Искруљев 1936, стр. 584.
- ^ Гавриловић 1992, стр. 9.
Литература уреди
- Antunović, Ivan (1882). Razprava o podunavskih i potisanskih Bunjevcih i Šokcih u pogledu narodnom, vjerskom, umnom, gradjanskom i gospodarskom (PDF). Beč.
- Иванић, Иван (1899). Буњевци и Шокци у Бачкој, Барањи и Лици (историја, етнографија, култура, друштво, бројно и привредно стање, етничке особине) (PDF). Београд.
- Ивић, Алекса (1929). Историја Срба у Војводини. Нови Сад: Матица Српска.
- Гавриловић, Славко (1992). „Зборник Матице српске за историју”. Сомбор — граничарски шанац (1687–1745). 46.
- Искруљев, Тоша (1936). Распеће српског народа у Срему 1914 године и Маџари. Са маџарске границе, Бајски трокут, Сент Андрија. Нови Сад.
- Перуничић, Бранко (1958). Постанак и развитак баштина на подручју Суботице од 1686. године. Београд.