Evdokija Anđel
Evdokija Anđel (grč. Ευδοκία Αγγελίνα; oko 1173 — 1211) bila je prva žena srpskog velikog župana, Stefana Nemanjića, prvog kralja Srbije iz loze Nemanjića, sinovica vizantijskog cara Isaka II Anđela i ćerka njegovog naslednika, Aleksija III Anđela, prva strana princeza na dvoru Nemanjića i majka Stefana Radoslava, Predislava i Stefana Vladislava. Sa prvim suprugom se razišla oko 1201. i vratila se u Carigrad gde je njen otac u to vreme bio car.[1][2]
| Evdokija Anđel | |
|---|---|
| Datum smrti | 1211. |
| Dinastija | Anđeli |
| Otac | Aleksije III Anđeo |
| Majka | Eufrosina Duka Kamaterina |
| Supružnik | Stefan Prvovenčani, Lav Zgur, Aleksije Duka |
| Potomstvo | Stefan Radoslav, Stefan Vladislav, Sveti Sava II, Komnina Nemanjić |
| Prethodnik | Ana Nemanjić |
| Naslednik | Ana Dandolo |
U vizantijskoj prestonici postala je ljubavnica Aleksija Duke Murzufla, koji je početkom 1204. proizveden u cara u vreme kada su se krstaši, zahvaljujući skretanju Četvrtog krstaškog pohoda, umešali u unutrašnje sukobe u Vizantiji. U noći 12. aprila 1204. Aleksije V je u društvu Evdokije i njene majke Eufrosine Duka Kamatere pobegao iz Carigrada koji su zatim zauzeli krstaši i Mlečani. Evdokija se tada sklonila u trački grad Mosinopolj gde se odranije učvrstio njen prognani otac Aleksije III. U Mosinopolju se udala za Aleksija V Duku Murzufla koga je nedugo zatim oslepeo njen otac. Oslepljenog Aleksija V su zatim zarobili krstaši koji su ga pogubili 1205. godine.[3]
Evdokija se udala i treći put i to za Lava Zgura, vizantijskog velikaša koji je vladao Korintom. Zgur je 1204. pružio utočište Aleksiju III i njegovoj porodici, ali je 1208. izvršio samoubistvo nakon što su ga Latini opseli u korintskoj tvrđavi. Evdokija je preminula oko 1211. godine.
IzvoriУреди
- ^ „Evdokija Anđel”. RTS. Приступљено 15. 1. 2020.
- ^ „PRELEPA, GREŠNA I "ŠUGAVA" PRINCEZA: DOŠLA JE KAO ZALOG MIRA, A POSTALA PRVA PROTERANA VLADARKA SRBIJE”. Istorijski zabavnik. Архивирано из оригинала 15. 01. 2020. г. Приступљено 15. 1. 2020.
- ^ „Евдокија, прва протерана принцеза: Стефану Првовенчаном нанела је велику срамоту, па ју је голу отерао из Србије”. Видовдан. Приступљено 15. 1. 2020.
LiteraturaУреди
- K. Varzos, Ē genealogia tōn Komnēnōn, Thessalonica, 1984.
- М. Ласкарис, Византијске принцезе у средњовековној Србији, Прилог историји византијскосрпских односа од краја XII до средине XV века, Београд 1926 (Фототипско издање Подгорица 1997), 7 - 37.
- O city of Byzantium: annals of Niketas Choniates tr. Harry J. Magoгulias (Detroit: Wayne State University Press, 1984).*Mihailo Laskaris (1926), Byzantine Princesses in Medieval Serbia
- Пириватрић, Срђан (2020). „Брак Стефана Немањића и Евдокије Анђелине Комнине: Хронологија и историјски контекст уговарања и раскидања једног династичког савеза”. Стефан Првовенчани и његово доба. Београд: Историјски институт. стр. 139—158.
- Радић, Радивој (2002). „Од Евдокије Анђео до Ане Кантакузине: Византијске невесте у средњовековним српским земљама”. Српска проза данас: Косаче - оснивачи Херцеговине. Билећа-Гацко: Просвјета. стр. 507—514.