Епитимија
Епитимија (грч. ἐπι-τῑμία) је хришћанска теолошка пракса која се састоји у томе да епископ или свештеник препоручује духовни лек хришћанину, који је на било који начин одступио од заједнице са Богом.
![](http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/e/ea/02017_0405_Erntedankfest_in_D%C5%82ugie.jpg/220px-02017_0405_Erntedankfest_in_D%C5%82ugie.jpg)
Свето Писмо наводи да је Исус Христос, установио свету Тајну покајања и исповести, и том приликом предао Својим ученицима — апостолима право да опраштају или задржавају грехе људи који се кају (Јн. 20, 22-23). Ово право, касније, су они преносили на своје наследнике — епископе и свештенике.
Епископ или свештеник процењује тежину сваког греха који се пред њим исповеда, као и степен покајања који се при томе показује. За одређене теже грехе не даје одмах разрешење већ одређује духовни лек који ће помоћи да хришћанин дође до покајања и врати се редовном причешћу на Светој литургији. Епитимија често укључује и забрану Причешћа на одређено време. Она се не може и не сме сматрати казном, иако је њено дејство понекада болно, већ врстом благодатног лека за онога који је одступио од заједнице, а којој треба што пре да се врати. Епитимија даје човеку могућност да се истински покаје, исповеди, моли, завапи за милошћу и љубављу Божијом и повратком у спасоносну заједницу са Њим, као и да чини добра дела којима ће искупљивати тај преступ и зацељивати своје ране проузроковане њиме.[1][2]
Духовник даје епитимују када процени да је духовна рана од неког греха у толикој мери тешка и дубока, да је за њено исцељење потребно да протекне извесно време са посебним духовним леком. Временско трајање епитимије одређује духовник индивидуално, према животној доби и околностима у којима се покајник налази, тежини преступа и настојању покајника да се врати у заједницу са Господом.[3]
Референце
уреди- ^ Архиепископ Платон Тивејски О епитимии.
- ^ Велики речник Епитимија
- ^ „Саборна црква у Београду, Шта је епитимија”. Архивирано из оригинала 16. 01. 2021. г. Приступљено 05. 03. 2018.
Литература
уреди- Бубало, Ђорђе (2019). „Извод из Епитимијног номоканона у Ковиљском и Софијском препису Душанова законодавства и његов руски предложак”. Наслеђе и стварање: Свети Ћирило-Свети Сава: 869-1219-2019. 2. Београд: Институт за српски језик. стр. 525—589.
- Бубало, Ђорђе (2019). „Епитимијни номоканон из Цркве Светог Арханђела Михаила у селу Клинци (Луштица)”. Бока: Зборник радова из науке, културе и умјетности. 39: 39—61.
- Kršljanin, Nina (2013). „О проклєти христіанскомь: Analiza člana 5. Dušanovog zakonika”. Zbornik radova 1700 godina Milanskog edikta. Niš: Pravni fakultet. стр. 309—322.
- Милаш, Никодим (1890). Православно црквено право (1. изд.). Задар: Печатња Ивана Водицке.
- Милаш, Никодим (1911). Црквено казнено право (1. изд.). Мостар: Издавачка књижарница Пахера и Кисића.