Зећир Мусић (Нова Варош, 6. септембар 1919Београд, 2. март 1987), учесник Народноослободилачке борбе, пуковник милиције и народни херој Југославије.

зећир мусић
Зећир Мусић
Лични подаци
Датум рођења(1919-09-06)6. септембар 1919.
Место рођењаНова Варош, Краљевство СХС
Датум смрти2. март 1987.(1987-03-02) (67 год.)
Место смртиБеоград, СР Србија, СФР Југославија
Професијавојно лице
Деловање
Члан КПЈ од1942.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
Југословенска народна армија
Чинпуковник
Херој
Народни херој од27. новембра 1953.

Одликовања
Орден народног хероја Орден партизанске звезде са пушкама Орден братства и јединства са сребрним венцем
Орден заслуга за народ са сребрним венцем
Орден заслуга за народ са сребрним венцем
Орден за храброст Партизанска споменица 1941.

Биографија

уреди

Рођен је 6. септембра 1919. године у Новој Вароши, у радничкој породици. По занимању је био ковачки радник. Комунистичке идеје усвојио је преко своје браће, која су припадала револуционарном омладинском покрету. Године 1941, укључио се у припреме за оружани устанак. Створена је партизанска група која је у првим устаничким данима имала оштре окршаје с италијанским фашистима и усташама.

У јесен 1941. године, Мусић се налазио међу браниоцима Ужичке републике. Учествовао је у борбама на Карану, код Љубовије, Ужица и осталих места. Као истакнути борац, први пут је био јавно похваљен од команде своје чете, а његову јединицу је већ у првој устаничкој години похвалио и Врховни командант Јосип Броз Тито.

Као борац Златарског одреда, који је једно време дејствовао као златарска герила и задавао губитке окупаторима и домаћим квислинзима, борио се у Пљеваљској бици (1941), затим у биткама за Прозор, Ливно, Јајце, Мркоњић Град и за друга места у Босни, Црној Гори, Санџаку и Србији.

За члана Комунистичке партије Југославије примљен је 1942. године. Исте године био је одређен на одговорну дужност партизанског курира који је одржавао везу између санџачких партизана и бораца у Црној Гори. Обављајући курирску дужност, успут је сакупљао податке о непријатељу и збивањима на пространој територији коју је обилазио. О вредности тих података говорио је и Моша Пијаде.

У жестоким окршајима које су његове јединице имале са непријатељем, Зећир је више пута био рањаван. У једном таквом сукобу са немачким јединицама код Великог Штурца, иако тешко рањен, борбом прса у прса, савладао је једног немачког војника који је имао у рукама митраљез.

Био је постављен за командира чете у Трећој пролетерској санџачкој бригади. Поново је у једном окршају са непријатељем био рањен и упућен на лечење у Италију. После повратка, поновно је узео учешћа у борбама као командант батаљона у КНОЈ-у.

После рата, Мусић је преузео одговорне функције у службама које су се старале о безбедности земље. Завршио је Вишу партијску школу и Вишу школу за унутрашњу управу. Радио је у органима народне милиције, где је напредовао до чина пуковника.

Умро је 2. марта 1987. године у Београду и сахрањен је у Алеји народних хероја на Новом гробљу.

Носилац је Партизанске споменице 1941, Ордена заслуга за народ са сребрном звездом, Ордена братства и јединства сребрном венцем, Ордена за храброст и осталих југословенских одликовања.[1] Орденом народног хероја одликован је 27. новембра 1953. године.

Од првог дана Народноослободилачке борбе, заједно са Зећиром у првим борбеним редовима били су његов отац Сеид, браћа Бећир, Хајро, Мујо, Мурат, Шућро и сестре Жила и Фатима.

Референце

уреди
  1. ^ Југословенски савременици: ко је ко у Југославији, 480. стр.

Литература

уреди
  • Југословенски савременици: ко је ко у Југославији. „Седма сила“, Београд 1957. година.
  • Народни хероји Југославије. Љубљана - Београд - Титоград: Партизанска књига - Народна књига - Побједа. 1982.