Зија Бунијатов
Зија Муса оглу Бунијатов (азер. Ziya Bünyadov; Астара, 21. децембар 1923 — Баку, 21. фебруар 1997) био је азерски и совјетски историчар, академик и потпредседник Азербејџанске академије наука. Радио је дуги низ година као историчар у Институту историје Академија наука Азербејџана. Био је ветеран Другог светског рата и имао звање Хероја Совјетског Савеза.
Зија Бунијатов | |
|---|---|
 Споменик Зији Бунајитову | |
| Датум рођења | 23. децембар 1923. |
| Место рођења | Астара, Закавкаска Совјетска Федеративна Социјалистичка Република,  СССР |
| Датум смрти | 21. фебруар 1997. (73 год.) |
| Место смрти | Баку, Азербејџан |
| Занимање | историчар и академик |
| Активни период | 1942—1945. |
Биографија уреди
Бунијатов је рођен 21. децембра 1923. године у граду Астара у Азербејџану. Његов отац, рођен у селу у околи Бакуа, био је царински службеник, а због природе његовог посла, породица Бунијатов се често селила.
Године 1942, Зија Бинијатов послат је на кавкаски фронт у близини града Моздока. Совјетске новине Црвена звезда писале су о Бунијатову 1942, нагласивши да је био брз као тигар, сналажљив и оријентисан у свим ситуација и да је одлично процењивао непријатеља. Након борби у близини града Моздока, Бунијатов се борио и у Варшави и Берлину.[1]
Награђен је највишим почасним звањем у Совјетском Савезу, звањем Хероја Совјетског Савеза, за допринос у бици на мосту преко реке Пилице у Пољској, 14. јануара 1945. Поред ове медаље, за учешће и херојство у Другом светском рату, додељен му је и Орден црвене заставе, Орден црвене звезде, Орден Александра Невског и Орден Отаџбинског рата другог реда. Годину дана након завршетка Другог светског рата, Бунијатов је постао заменик војног команданта Панкова, административног округа Берлина.
Академска каријера уреди
Након завршетка рата, дипломирао је на Московском институту оријенталних студија, а 1954. одбранио докторску дисертацију. Након тога, вратио се у Баку и почео да ради у Институту за историју Академије наука Азербејџанске Совјетске Социјалистичке Републике. У оквиру института био је на положају истраживачког научника, а касније напредовао и постао главни научник, шеф Института за историју и дописни члан Академије наука, а потом и потпредседник Академије наука. Био је аутор и уредник бројних монографија, књига и чланака о историји Кавказа.[2]
Совјетски оријенталистичар и новинар Фарид Сејфул-Мулуков, похвалио је Бунијатов превод Курана и нагласио да је он био изванредан учитељ и одличан познавалац арапског језика.[3]
Смрт уреди
Зија Бунијатов је убијен на улазу у свој стан у Бакуу, 21. фебруара 1997. године. Иако је званична државна истрага као одговорне за убиство оптужила групу исламских екстемиста, од којих су многи добили доживотне казне, прави кривци и околности убиства нису познати јавности. По Џону В. Паркеру, убице Бунијатова су обучаване у Ирану.[4]
Сахрањен је у Алеји славних у Бакуу.
Критике уреди
Бунијатов је истраживао древну и средњовековну азерску историографију, а био је специјализован у истраживању Кавкаске Албаније и Азербејџана за време калифата, нарочито на периоду између 7. и 19. века. У различитим областима, његов рад се сусрео са озбиљним критикама. Према новинару Томасу де Волу, који је сматрао да је Бунијатов водио расизмом током истраживања. Такође, Василиј Величко, руски песник критиковао је његов рад у вези са Кавкаском Албанијом, а касније се испоставило да су два рада које је објавио 1960. и 1965. о Кавкаској Албанији плагијати.[5][6]
Награде и признања уреди
- Херој Совјетског Савеза
- Орден Лењина
- Орден црвене заставе
- Орден црвене звезде
- Орден Отаџбинског рата
- Орден Октобарске револуције
- Орден Александра Невског
Референце уреди
- ^ Зия бунияатов ушедший герой
- ^ The Heavenly Rose-Garden: A History of Shirvan & Daghestan. Abbas-Kuli-Aga Bakikhanov, Willem Floor, Hasan Javadi. - Mage Publishers, 2009 - ISBN 1-933823-27-5. p. xvi
- ^ Zerkalo, Baku, 14 March 2007
- ^ John W. Parker, Persian Dreams: Moscow and Tehran Since the Fall of the Shah, (Potomac Books, Inc, 2009), 54.[1] Архивирано на сајту Wayback Machine (31. јул 2013)
- ^ Black Garden: Armenia and Azerbaijan Through Peace and War, by Thomas De Waal (Aug 25, 2004), pages 152-153, 143
- ^ "Why Sumgayit? (situational analysis)" Архивирано 2007-07-02 на сајту Wayback Machine January 1989
.svg){kind=small}