Отворите главни мени

Игор Кисић (19801994) био је један од најмлађих бораца Војске Републике Српске, током Одбрамбено-отаџбинског рата (1992-1995). Одликован је Орденом Милоша Обилића.[1]

Игор Кисић
Igor kisic.PNG
Игор Нике Кисић (предратна слика)
Пуно имеИгор Кисић
Датум рођења(1980-07-09)9. јул 1980.
Место рођењаВисоко
 СФРЈ
Датум смрти13. октобар 1994.(1994-10-13) (14 год.)
Место смртиИлијаш
 Република Српска

БиографијаУреди

Игор Нике Кисић рођен је 9. јула 1980. године у Високом. У првом и другом разреду основне школе похађао је вјеронауку, а недјељом је редовно одлазио у цркву. У својој десетој години савладао је технику рада на рачунару, а већ у дванаестој управљао је аутомобилом као искусан возач. Хоби му је био скупљање заставица и беџева. Волио је спорт и био је ватрени навијач београдске Црвене звезде.[2][3]

У мају 1992. муслимански фундаменталисти су протјерали Кисиће из Високог. Протјерана породица нашла је уточиште у Илијашу, који је тада био под српском контролом. По доласку у ово мјесто, мали Игор је заволио четничку јединицу војводе Васкета Видовића и молио је оца Ника за дозволу да им се придружи.

Због његове упорности, отац пристаје да Игор буде припадник те јединице, чиме Игор уједно постаје и најмлађи борац Војске Републике Српске. Игорови војнички подухвати су били врло скромни, али је он због својих година изазивао дивљење међу суграђанима, постао узор својим вршњацима и убрзо миљеник цијелог града.

Дјетињство Игора Кисића прекинуто је једног октобарског јутра 1994. године. Настрадао је од гранате која је долетјела са муслиманског војног положаја из Високог.

Млади Кисић је првобитно сахрањен на градском гробљу у Илијашу, али након предаје града муслиманским снагама 1995. године, његови посмртни остаци су пренесени у војничко гробље Мали Зејтинлик на Сокоцу.

ИзвориУреди

  1. ^ Славицанет: Одликовани борци Илијашке бригаде, 23. март 2010.
  2. ^ Меморијал: Кисић (Нико) Игор, 25. октобар 2013.
  3. ^ Братство Светог краља Милутина: НАЈМЛАЂИ ХЕРОЈ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ: Због њега ни јунаци нису крили сузе, јануар 2014.