Идриз Сефери

Идриз Сефери (алб. Idriz Seferi, тур. İdris Sefer; 14. март 1847 — 25. март 1927) био је албанска национална фигура и качак. Као припадник Призренске и Пећке лиге, био је десна рука Исе Бољетинца, са киме је организовао 1910. године устанак против Османског царства у Косовском вилајету. Након пропасти устанка, Сефери је наставио борбу, учешћем у устанку 1912. године. У Првом балканском рату, Бољетинац и Сефери су се борили против Србије, са којом су били савезници током устанака 1910. и 1912. године, а наставили су нападима на српске положаје у предокупационој и почетној фази Првог свјетског рата (1913—1915). У другој фази Великог рата (1916—1918), преводио је снаге против бугарских окупационих снага.

БиографијаУреди

Дјетињство и младостУреди

Идриз Сефери је рођен у муслиманској породици у селу Сефер (данашња општина Прешево, Република Србија), сјеверно од планског вијенца познатог као Скопска Црна Гора,[1] тада у саставу османског Косовског вијалета. Придружио се албанским националним покретима у младости,[2] поставши члан Призренске лиге (око 1878) и Пећке лиге (око1899).[1]

Припреме за устанакУреди

Прије општег албанског устанка у Османском царству, Сефери је желио уставити везе са српском владом; исто су урадили и албански прваци у Ђаковици, Пећи и Црној Гори.[3][непоуздан извор?] Српска влада је албанским устаницима 1909. године пружила помоћ у новцу и оружју.[потребна верификација]

Устанак 1910.Уреди

Почетком априла 1910. године, дванаест албанских племена са простора Косовског вилајета предвођена Исом Бољетинце и Идризом Сеферијем подигло је устанак против Османлија. 5.000 устаника под Сеферијем је прекинуло жељезничку пругу Приштина—Скопље код Качаника,[4] успјевајући да пруже отпор османским снагама у клисури Качаничког тјеснаца.[1][5] Сеферијеве снаге су зауставиле воз који је превозио војнике и потребштине за Приштину, одузимајући потребштине и разоружавајући војнике.[1][6] Бољетинац је у исто вријеме предводио 2.000 устаника на Урошевац и Призрен. Сефери је нанио велике губитке османској војсци, упркос чињеници да нису имали артиљерију[7] и да су држали тјеснац двије седмице. Устаници су протјерани тек након очајничке тринаесточасовне битке, када су у великој мјери били надбројани.[8] Устанак је угушило 16.000 османских војника под заповједништвом Шефкет Тургут-паше, међутим без потешкоћа.[4] Под Сеферијевим заповједништвом, убијено је око 2.000 османских војника код Гњилана.[9] До августа, Османлије су поново успоставиле ред, а власти су преузеле оштре мјере за одржавање сизеренства у Косовском вилајету: сви мушкарци старости 15—60 били су регистровани (за регрутовање); Албанци су разоружани, а они подесни су регрутовани у османску војску.[4] Бољетинац је положио оружје, након што су он и државни представник отишли код косовског валије, који је обећао да ће испунити његове захтјеве. Сефери га је затим слиједио.[10]

Устанак 1912.Уреди

Устаници Хасана Приштине подигули су 23. априла 1912. године устанак у ђаковичким планинама, а који се потом проширио на цијели Косовски вилајет. Албански прваци Бајрам Цури, Иса Бољетинац, Риза Ђакова, Сефери, Хасан Приштина, Неџиб Драга и други су 20. маја одлучили за подизање опште оружане побуне у Косовском вилајету.[8] Сефери је организовао устанике у околини Урошевца, гдје су се водили најтеже борбе.[1]

Не могавши више чекати испуњење захтјева Лиге, 30.000 албанских герилаца, војника под заповједништвом Бајрама Цурије, Хасана Приштине, Мехмета Дерала, Риза Ђакова и Сеферија, 12. августа је стало под заповједништвом Исе Бољетинца и кренуло према Скопљу, пријестоници Косовског вилајета, у који су ушли без борбе.[8][11] Како се устанак ширио широм Косовског вилајета и већина на сјеверу, послате су снаге на устанике, који су се повукли у планине, али су наставили да дјелују против власти, а у цијелој области између Пећи и Митровице су пљачкали војна складишта, отварали затворе и скупљали порезе од становника за албанске вође.[8] Умјерена фракција предвођена Приштином је 18. августа успјела убиједити Сеферија, Бољетинца, Цурија и Ђакова, да прихвате споразум са Османлијама о албанским социјално-политичким и културним правима.[12][13] Бољетинац и Сефери су успоставили пријатељске везе са Србијом током посљедњег албанског устанка, иако су се спремали промјенити страну, без знања Срба.[потребна верификација]

Балкански ратовиУреди

Дан пред избијање Првог балканског рата, Сефери заједно са 1.000 својих људи је напао српску граничну станицу. Били су наоружани мартинкама и српским митраљезима које су добили као помоћ од Србије током Албанског устанка 1909. године. Албанци су учинили пошто су схватили да ће област насељена Албанцима бити подијељена између Србије и Грчке; мисао на то да су српско оружје и новац користили против Србије запрепастила је војску.[14] Српски корпуси су похитали на границу и одбили Албанце, а затим су српске комите уништиле њихов најважнији положај ручним гранатама, након што су га Албанци напустили.[потребна верификација]

РеференцеУреди

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 Elsie 2012, стр. 403.
  2. ^ Jubani 2003, стр. 191-198.
  3. ^ Stojančević 1991, стр. 11–14

    Са српским властима у Србији хтео је да успостави везе и чувени Гиљанац Идрис Сефер. Ослањање главних вођа арбанашког устанка на Србију (а не- ких из Ђаковице и Пећи и на Црну Гору) указивало је на озбиљну политичку ...

  4. 4,0 4,1 4,2 Kedourie 2013, стр. 26.
  5. ^ Gawrych 2006, стр. 177.
  6. ^ Pearson 2004, стр. 11.
  7. ^ Skendi 1967, стр. 405.
  8. 8,0 8,1 8,2 8,3 Pearson 2004, стр. 24.
  9. ^ Dimić & Borozan 1998, стр. 317

    Идрис Сефери који је воЬа у Карадагу, а ратовао је и противу Турака и убио више од 2000 турских војника око Гнл>ана у 1909-10 год

  10. ^ Popović & Skerlić 1911, стр. 219.
  11. ^ Skendi 1967, стр. 436.
  12. ^ Skendi 1967, стр. 437.
  13. ^ Gawrych 2006, стр. 195.
  14. ^ Trotsky 1980, стр. 117.

ЛитератураУреди