Ирена Мартинец
Ирена Туркевич-Мартинец (укр. Іри́на (Ірена) Туркевич-Мартинець; Броди, 25. децембар 1899 — Винипег, 5. јул 1983) била је Примадона у Лавовском позоришту опере и балета, а глумила је у Паризу, Бечу, Берлину, Прагу и многим другим европским градовима током дуге каријере.[1]
| Ирена Туркевич | |
|---|---|
 | |
| Лични подаци | |
| Пуно име | Ирена Туркевич-Мартинец |
| Датум рођења | 25. децембар 1899. |
| Место рођења | Броди, Аустроугарска |
| Датум смрти | 5. јул 1983. (83 год.) |
| Место смрти | Винипег, Канадa |
| Држављанство | Украјинско |
| Универзитет | Универзитет у Лавову, Конзерваторијум у Лавову, Конзерваторијум у Берлину |
| Занимање | оперска Прима дона |
| Породица | |
| Супружник | Володимир Мартинец |
| Родитељи | Иван Туркевич Софија Кормошив |
| Уметнички рад | |
| Период | Од 1920. до 1970. |
| Поље | Опера (Прима донна) Директор Наставник певања |
Детињство и младост уреди
Ирена Туркевич рођена је 25. децембра 1899. године у Бродију, у данашњој Лавовској области. Била је треће дете у породици свештеника, диригента хора, катехета и музичког критичара Ивана Туркевича. Њена мајка била је Софија Кормошив.[2]
Када је Ирена имала шест година, њен отац је постављен за катехета Учитељског сјеменишта у Залисикиу, где су му обезбедили посебну кућу која се налазила у близини реке Дњестар. Постао је душа музичког живота града, често је укључивао супругу Софију, музички надарену пијанисту и своју децу. Ирена је од мајке добила прве часове музике, а касније се у њиховој кући појавио професионални наставник музике. Ирена је од малих ногу стицала музичке и уметничке вештине и учествовала у Шевченковим концертима.[2]
Иренин отац је 1911. године постављен за катехета 2. украјинске гимназије у Лавову, и породица се тамо преселила за стално.[а] У Лавову је Ирена уписана као ученица у гимназију Базилијанских сестарa, где је осим школе, узимала и часове клавира, а Станислав Лудкевич јој је предавао теорију музике.[2]
Пре почетка Првог светског рата, породица је отишла у Беч, где су боравили до 1916. године. Иренин отац је у Бечу у цркви Свете Барбаре водио хор, који је у то време био један од највећих и најбољих Украјински црквени хорови у Европи.[3] По повратку у Лавов, Ирена је наставила школовање у гимназији Базилијанских сестара.[2]
Студије уреди
Ирена је постала студент Правног факултета Универзитета у Лавову. Када је започела студије музике, било је то на државном Конзерваторијуму у Лавову, код професора Флем-Пломенског и професора Заремба. Завршила је драмску школу у Лавову, студирајући код професора Козловског и код професора Крижановског, (Богдан Володимирович Крижановски). Концертну активност почела је 1923. године као солиста са хором "Бандурист".
На оперској сцени прво је глумила Маренку у опери Продана невеста Беджиха Сметане. Ова опера је постављена у Украјинском театру за беседу Јосиф Стадник поводом стогодишњице композиторовог рођендана.[4][5]
Дана 21. јуна 1929. године на позорници Лавовског позоришта опере и балета изведена је представа опере Фиделио Лудвига ван Бетовена. Учествовали су старији студенти конзерваторијума у Лавову, под вођством њиховог наставника Адама Солтиса. Међу тим извођачима била је Ирена. У рецензији у листу Дело, 22. јуна 1929. Ирена је истакнута и добила је похвале.[6]
Опробала се као драмаска глумица и режисер. Писац Зинови Книш пише у својим мемоарима о музичком животу Лавова и о томе да је Ирена 1929. године у кући свог оца организовала позоришну групу и поставила представе: Грех Владимира Виниченка, и Пожари светог Јована Хермана Судермана.[7]
У пролеће 1930. године одржан је њен први солистички концерт на коме је Ирена изводила арије, Гориславе из опере Руслан и Људмиле Михаила Глинке и неколико романси и украјинске народне песме.
Отишла је у Берлин 1930. године, где је у то време живела њена сестра Стефани, а Ирена је три године студирала на Берлинском универзитету уметности код професора Вајсенборна који је радио са студентима као Дитрих Фисшер-Дискау.[8][9] Научила је контролу гласа у Берлинској државној опери и завршила драмско образовање на Факултету за музику.
Ирена се 1933. године преселила у Праг где је њена сестра Стефанија предавала клавир и била пратња на Прашком конзерваторијуму. Држала је часове вокала са професорима на Прашком конзерваторијуму и певала у Прашкој опери.[2]
Каријера уреди
Ирена се удала за политичара, Володимира Мартинеца, пратила га тамо где их је његов посао водио и добро се сналазила у певању у градовима широм Европе.[10] Овај номадски живот трајао је 12 година.[2]
У лето 1942. године Ирена се са супругом вратила у Лавов, где је била позвана да се придружи Лавовском позоришту опере и балета. Од 1942. до 1944. године певала је ове улоге у следећим операма:
| Опера | Композитор | Улога |
|---|---|---|
| Козак преко Дунава | Семен Хулак-Артемовски | Оксана |
| Катерина | Микола Аркас | Мајка |
| Халка | Станислав Мониусзко | Халка |
| Фауст | Шарл Гоуно | Маргарита |
| Kармен | Жорж Бизе | Микаела |
| Травијата | Ђузепе Верди | Виолета |
| Манон | Жил Масне | Манон |
| Тоска | Ђакомо Пучини | Тоска |
| Пиканска краљица | Петар Иљич Чајковски | Лиса |
У лето 1943. године, Ирена је заједно са колоратурним сопраном Нином Шевченко и баритоном Михаил Олховим обавила велику концертну турнеју по градовима и селима Галиције. Њен глас се често чуо на радију Лавов.
Њен супруг, политичар, био је свестан промене крајолика који рат доноси. У пролеће 1944. године, Ирена и група из лавовске опере, спаковали су се и упутили на запад ка Немачкој, само неколико недеља пре доласка совјетске војске.
Ирена је постала вођа оперних ансамбала Дума у Карлсбаду у Бадену и Орлик у Берхтесгадену, Немачка. Ови колективи су, уз друга дела, поставили опере: Наталка Полтавка, Миколе Лисенка и Утопљена лирско-фантастична опера коју је украјински композитор Микола Лисенко написао, Либрето који је написао украјински писац и драматург Михаило Старитски из приче Николаја Гогоља Мајска ноћ из збирке Вечери на фарми у близини Диканке.[11]
Канада уреди
Ирена се 1949. године доселила у Канаду и настанила се у Винипегу. Њен супруг преузео је функцију уредника листа Нови пут, а Ирена је постала чланица позоришта Ренесанса. Године 1960. постала врло активна радећи са дечјом опером у Винипегу у Канадско-украјинском институту Просвета, улици Арлингтон, у граду Норт-Енд.[12] Њено само присуство привукло је талентовану групу музичара, кореографа, сценографе и костимографа. Деци је била позната као Пани Мартинец. Године 1964. извели су Коза Дереза, Миколе Лисенка.[б][13] Године 1965. извела Снежну краљицу Миколе Лисенка.[14][15] И Коза Дереза и Снежна краљица уприличени су у позоришту у Винипегу.
Године 1967. њена музичка трупа отпутовала је из Винипега возом до Монтреала како би извела представу Коза Дереза на Међународној и универзалној изложби Експо 67 која је такође одржана у обележавању стогодишњице Канаде. Из Монтреала су извођачи одведени у Отаву право на концерт.[1] Украјинско Канадски конгрес уручио је Ирени медаљу Шевченко 7. октобра 1977. године у Винипегу.[16]
Смрт уреди
Ирена Туркевич-Мартинец преминула је 5. јула 1983. године у Винипегу у Канади.
Напомене уреди
- ^ учитељ принципа хришћанске религије, посебно оних који користе катекизам
- ^ Коза Дереза је дечије оперета коју је написао Микола Лисенко
Референце уреди
- ^ а б Marunchak, M.H. The Ukrainian Canadians: A History. Ukrainian Free Academy of Sciences, Winnipeg, Ottawa, 1970, page 677.
- ^ а б в г д ђ Житкевич, Анатолій. „Елегія життя”. MICT. Архивирано из оригинала 13. 06. 2020. г. Приступљено 07. 05. 2018.
- ^ „Saint Barbara's Church– Internet Encyclopedia of Ukraine”.
- ^ „Ukrainska Besida Theater – Internet Encyclopedia of Ukraine”.
- ^ „Stadnyk, Yosyp – Internet Encyclopedia of Ukraine”.
- ^ „Dilo – Internet Encyclopedia of Ukraine”.
- ^ „The Fires of St. John”.
- ^ „Turkevych-Lukiianovych, Stefaniia – Internet Encyclopedia of Ukraine”.
- ^ „Музично-меморіальний музей Соломії Крушельницької у Львові”. Архивирано из оригинала 13. 01. 2021. г. Приступљено 26. 11. 2019.
- ^ „Volodymyr Martynets – Internet Encyclopedia of Ukraine”.
- ^ „Mykhailo Starytsky”. Internet Encyclopedia of Ukraine (на језику: енглески). Приступљено 09. 04. 2018.
- ^ Martynowych, Orest T., The Canadian Ukrainian Institute 'Prosvita'
- ^ Канадійський Фармер/Canadian Farmer, May 25, 1964, page 8
- ^ Український Голос/Ukrainian Voice, March 3, 1965, page 8
- ^ The Winnipeg Tribune, February 27, 1965, page 13
- ^ „Shevchenko Medal Award”.
Литература уреди
- Marunchak, Michael, H. The Ukrainian Canadians: A History, Winnipeg, Ottawa: Ukrainian Free Academy of Sciences, 1970.
