Ирина Палеолог (трапезунтска царица)

Ирена Палеолог (грч. Ειρήνη Παλαιολογίνα; око 1315 – после 1341) је била трапезунтска царица од 6. априла 1340. до 17. јула 1341. из династије Великих Комнина. Била је ванбрачна кћерка византијског цара Андроника III, а удала се за цара Василија Великог Комнина 1335. године.

Ирена
Лични подаци
Датум рођења1315.
Датум смрти1341.
Породица
СупружникВасилије Велики Комнин
РодитељиАндроник III Велики Комнин
ДинастијаВелики Комнини
Трапезунтска царица
Период6. април 134017. јул 1341.
ПретходникВасилије Велики Комнин
НаследникАна Велика Комнина

Брачни проблеми уреди

Убрзо после венчања, међутим, цар Василије је узео љубавницу, такође по имену Ирина, и 1339. године, се развео од Ирине Палеолог уз помоћ и подршку локалног свештенства.[1] Царицу Ирину Палеологину је подржао цариградски патријарх Јован XIV и она је вероватно још увек задржала неки утицај у ТрапезунТу. Она је 6. априла 1340. вероватно отровала цара Василија и након његове смрти заузела престо овај догађај у извештају Нићифора Григоре се наводи као дворски удар. Њен положај је био слаб због начина на који је стекла престо и зато што није била члан владајуће династије Великих Комнина. Да би ојачала свој положај, послала је другу жену и синове мртвог мужа у Цариград где их је могао чувати њен отац.[2]

Упркос својим наглим поступцима, царица Ирина је веровала да је Царству потребан човек који би њиме управљао, и апеловала је на свог оца да јој пошаље мужа из реда византијских племића. Међутим, цар Андроник III је био далеко од Константинопоља – Вилијам Милер описује како су га гласници тражили у Солун и Акарнанији – међутим цар је умро 15. јуна 1341. пре него што је могао да одговори на молбу своје ћерке. У међувремену, у Трапезунту је кружила гласина да је царица узела мега доместика за свог љубавника, што је довело до масовних нереда.[3]

Грађански рат уреди

Први круг грађанског рата почео је убрзо након њеног ступања на престо. Образовале су се три супротстављене странке: прва је била Иринина, породица Амицантарион, и њени византијски плаћеници су били послати од њеног оца; друга је била од супротстављених архонта под севастом Чанихитом, капетаном-генералом Схоларијем и делом царске гарде одане сећању на свог покојног цара; а трећа страна је била мега дукс Јован Евнух, који је држао тврђаву Лимнију. Архонти под Чанихитима су се улогорили у манастиру Светог Евгенија унутар градских зидина, близу царске палате, али довољно неосвојиве. Два месеца ова група је седела и посматрала фракцију царице Ирине и њених присталица, упуштајући се у свакодневне окршаје без трајног резултата, све до 2. јула 1340. године, када се мега дукс одлучио за царицу Ирину. Јован Евнух је усмерио своје опсадне машине против манастира, готово га потпуно уништивши, и поразивши побуњенике. Чанихит је био међу побуњеницима који су заробљени и послани у Лимнију где су погубљени годину дана касније.[4]

У исто време, прилике у Царству су се погоршале јер су Туркмени напали Трапезунт и марширали до зидина саме престонице. Први напад је одбијен на Пархарију („доле“), али други (јула 1341.) није могла зауставити деморалисана војска царице Ирине, па су Туркмени запалили већи део Трапезунта, али нису могли да га заузму.[5] Катастрофу је погоршала избијање епидемије, за коју Михаило Панарет тврди да је настала од гадног смрада трулих лешева коња и људи.[6]

Збацивање са власти уреди

Иринина владавина је окончана доласком њене заове Ане Велике Комнин, Василијеве сестре, на власт. Пре друге инвазије и пожара, Ана је била убеђена да напусти свој монашки завет и проглашена је за царицу у Лазици 17. јула 1341. Милер пише: „Лакоћа с којом је извршила свргавање Ирине с престола може се објаснити чињеницом да је, док је ова друга представљала страни двор Византије, она представљала локалну династију, која се за скоро век и по темељно поистоветила са државом.“[7]

Али изгледало је да се Ирининна судбина преокренула 13 дана касније када је Михаило, стриц њеног мртвог мужа, стигао 30. јула, у пратњи три византијска војна брода и Никите Схоларија, генерал-капетан Схоларија, који је требао да постане нови цар и Иринин муж. Племићи и архиепископ Акакије су прво дочекали Михаила, и положили му заклетву на верност, и позвали га у дворац његових предака; онда, када је пала ноћ, учинили су га својим заробљеником и заклали његову пратњу. Царица Ирина је гледала како се Михаило укрцава на брод за Ејнион и заточеништво пре него што је укрцана на франачки брод и послата назад у Константинопољ. Ништа се даље не зна о њеној судбини.[8]

Референце уреди

  1. ^ Miller 1969, стр. 45
  2. ^ Miller 1969, стр. 46
  3. ^ Miller 1969, стр. 46f. However, George Finlay believes there was truth in this story; The History of Greece and the Empire of Trebyzond, (1204-1461). . Edinburgh: William Blackwood. 1851. pp. 365. 
  4. ^ Miller 1969, стр. 47f
  5. ^ Miller 1969, стр. 48
  6. ^ Panaretos, ch. 30. Greek text and English translation in Scott Kennedy, Two Works on Trebyzond, Dumbarton Oaks Medieval Library 52. . Cambridge: Harvard University. 2019. pp. 15. 
  7. ^ Miller 1969, стр. 49
  8. ^ Miller 1969, стр. 49

Литература уреди

  • Miller, William (1969). Trebyzond: The last Greek Empire of the Byzantine Era: 1204–1461. Chicago: Argonaut. стр. 15. 

Додатна литература уреди