Касна римска војска

Касна римска војска подразумева оружане снаге Римског царства у последња два века постојања, од Диоклецијанових реформи (284-305) и увођења Домината до пада Западног римског царства (476).

ПозадинаУреди

У доба Римске Републике, пешадија је била главни род римске војске. Основну снагу римске пешадије чинили су тешко наоружани пешаци, заштићени шлемом, оклопом[a] и великим штитом (сцутум), чије је главно оружје кратак двосечни мач (гладиус) , а помоћно - копље за бацање (пиллум). Римска пешадија водила је борбу у фаланги, рашчлањеној на манипуле. Лаки пешаци (велити) имали су лакше копље за бацање, а од заштитне опреме кожни шлем и штит. У једној легији, према 300 коњаника било је 4.200 пешака, од којих 3.000 тешких. После реформи Гаја Марија у 1. веку п.н.е, римска лака пешадија нестаје; од тада сву римску копнену војску чини искључиво тешка пешадија, формирана у легије од по 10 кохорти, а свака од њих имао по 600 бораца.[1]

Диоклецијанове и Константинове реформеУреди

Да би повећао политичку стабилност у Царству окруженом варварима, Диоклецијан (284-305) је спровео војне реформе и увео апсолутну монархију (доминат). Територију царства поделио је на 12 дијецеза, а њих на провинције. Пошто је увидео да се непрегледне границе Царства не могу сачувати ни појачаним посадама, Диоклецијан је поред граничне (лимитанеи) створио и лаку оперативну војску (цомитатенсес), чије је језгро чинила нова гарда - паладини. Увео је закон којим је обавезао крупне земљопосенике да држави дају одређени број војника међу својим робовима.[2]

Константин Велики (306-337) је до 324. у грађанском рату савладао унутрашње противнике и постао апсолутни владар Римског Царства: Миланским едиктом 313. дозволио је исповедање хришћанства, које ће убрзо постати државна религија, а 324. престоницу Царства пренео је у Визант. У унутрашњој политици наставио је реформе које је започео Диоклецијан: читаво Царство поделио је на 4 префектуре[b], којима су управљали преторијански префекти; била је то само цивилна управа, пошто је Константин Велики одвојио војну од цивилне власти, како би ослабио провинцијске намеснике и спречио будуће побуне против централне власти.[2]

Измењене прилике на границама у доба Сеобе Народа утицале су на организацију војске. На Галију су наваљивали Алемани, на Панонију Квади и Сармати, на Британију Саси, на Тракију Готи, а унутрашњи немири и побуне још су више отежавали положај Римског царства. Број легија нагло расте, али не и њихова некадашња снага. Десетине хиљада варвара из пограничних предела и насељеника унутар Царства улазе у састав постојећих легија. И поред привидног сјаја и моћи, Царство је брзо слабило: Константин је ратовао против многих варварских народа, али није спречио њихову инфилтрацију у провинције.[2]

За време Константинових наследника (337-378) наоружање римских војника променило се под утицајем варвара у легијама: џилит и мач замењени су копљем и стрелом. Војска је варваризована - била је бројно јака, али јој је недостајало моралне снаге и чврсте дисциплине; варварским најездама римски цареви су сада могли да супротставе само легије варвара. Сеоба Хуна из Азије потиснула је Визиготе на источне границе Царства, па им је цар Валенс дозволио да се населе у Тракији и Мезији, где их је користио као најамнике. Када су Визиготи отказали послушност и почели да пљачкају балканске провинције, сам цар Валенс кренуо је на њих са легијама, али је потучен и убијен у бици код Хадријанопоља.[2]

ПешадијаУреди

Већ у 1. веку квалитет римске пешадије осетно опада. Највећи њен део био је распоређен кордонски на граници, где су веома ретке праве борбе. У 3. веку, када легионари уместо плате добијају земљу на обраду (војне колоније), коначно прерастају у граничну милицију. У војску се у то време примају читава варварска племена, која у њу уносе и своју племенску организацију и тактику. Тако је римска пешадија нестала још пре слома Западног Римског Царства. Од странаца, најчешће су примани Германи, претежно као пешаци.[1]

КоњицаУреди

Римску коњицу у доба Царства постепено су заменили варвари - федерати и савезници (соции). Германски коњаници били су у служби Рима све до пада Западног Римског Царства. Најјача од свих била је визиготска коњица, коју можемо назвати тешком: била је наоружана копљем, често мачем и луком, а заштићена штитом; истицала се снажним ударима. У бици код Адријанопоља (378), побуњена визиготска коњица прегазила је римску коњицу и снажним ударом у леви бок разбила је римске легије и решила битку. Са опадањем борбене вредности пешадије, коју су такође чинили варвари, римска коњица бројно јача. Галијен (260-268) ствара велике коњичке јединице које постају одлучујући фактор у борби, нарочито од друге половине 4. века.[3]

ПаладиниУреди

Паладини или палатини (лат. Scholae Palatinae - палатинске школе) били су припадници царске гарде у доба Домината. Током Диоклецијанових реформи створена је лака оперативна војска (лат. Comitatenses) чије је језгро чинила нова гарда Паладина, састављена од војника који су се истакли ревносном службом у легијама. Када је цар Константин Велики 312. укинуо личну гарду - преторијанце, њих су замениле одане јединице коњице и пешадије Паладина. До краја 4. века Паладини су мали око 25 вексилума (део легије) по 500 коњаника, 25 пешадијских легија (по 500 људи) и 108 помоћних јединица (по 500 људи).[4]

НапоменеУреди

  1. ^ Од гвоздених прстенова, крљушти, кожних или гвоздених трака.
  2. ^ Италију, Галију, Илирик и Исток.

РеференцеУреди

  1. 1,0 1,1 Гажевић, Никола (1973). Војна енциклопедија (књига 6). Београд: Војноиздавачки завод. стр. 641. 
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 Гажевић, Никола (1974). Војна енциклопедија (књига 8). Београд: Војноиздавачки завод. стр. 182—183. 
  3. ^ Гажевић, Никола (1972). Војна енциклопедија (књига 4). Београд: Војноиздавачки завод. стр. 555. 
  4. ^ Гажевић, Никола (1973). Војна енциклопедија (књига 6). Београд: Војноиздавачки завод. стр. 512. 

ЛитератураУреди

  • Гажевић, Никола (1974). Војна енциклопедија (књига 8). Београд: Војноиздавачки завод. 
  • Гажевић, Никола (1973). Војна енциклопедија (књига 6). Београд: Војноиздавачки завод. 
  • Гажевић, Никола (1972). Војна енциклопедија (књига 4). Београд: Војноиздавачки завод.