Кинески вртови

Бресквини вртови и шљивик
фрагмент слике динасстије Минг(1820-1840)

Кинеска цивилизација може се пратити уназад до 3000. година пре нове ере, са сменом династија које су том земљом владале, почевши од прве династије Шанг (1766—1126 године пре нове ере) до последње династије Ћинг (1644—1911 године нове ере). Током тог историјског периода настала је вртна уметност у оквиру које је свака династија дала своје карактеристичне варијације. Традиција вртне уметност датира од 2600. година пре нове ере.[1]

Тек у 8. веку Венецијанац Марко Поло је први пут упознао Европу са овом далеком земљом. Међутим његови описи прихватљиви су само делимично јер је претеривао у одушевљењу стварима које је у Кини видео и доживео. Ипак из његових прича Европа је сазнала да су кинези посвећивали посебну пажњу уређењу вртова необичне лепоте.

Први кинески вртови искључиво су служили за гајење лековитих и зачинских бољака, а веома брзо потом, почеле су да се саде и украсни вртови. Нема сачуваних старих кинеских вртова, а о њима се зна из историјских и материјалних извора. Кинези су први уместо геометријског развили пејзажни стил у вртној уметности. Друго обележје кинеског врта су велике димензије. Неки вртови били су велики и по неколико стотина километара. Тако је цар Ћин Ши Хуанг из династије Ћин (3 век п. н. е.) имао врт који је обухватао тридесет округа,[2] са копијама двораца владара које је победио у рату. Велики освајач Ву Ти из династије Хан (2. век п. н. е) имао је тако велики врт да је на његовом одржавању радило тридесет хиљада робова. Из религиозних и филозофских разлога (конфучијанизам и таоизам) концепција кинеских вртова је била срачуната да остави утисак раја на земљи.

Стилови Кинеских вртоваУреди

Кинески врт је кроз векове формиран у три основна стила:

  1. Идиличан стил-обавезно је имао језеро са острвом, рибарском кућом на обали, врбама, чамцима и рибарским мрежама. Требало је да подсећа на рибарско село.
  2. Застрашујући стил-обично је то био само део врта који се користио у сумрак када су сенке допуњавале застрашујућу изглед врта. Ту је ишчупано дрвеће поново сађено кореном нагоре.
  3. Духовни или духовит стил-имао је необичне (духовите) контрасте облика и боја.

У врту су постојали разни за нас необични архитектонски елементи као што су отворене галерије живих боја покривене лакираним црепом и капије разних облика. Најстарије капије имају осмоугаони облик или кружан (месечена врата). Пажљиво су биране громаде камена за врт. Било је и патуљастог дрвећа одгајеног посебном бонсаи техником гајења биљака. Шетња вртом се готово искључиво обављала чамцима, а много мање стазама између делова врта.

ИсторијаУреди

ПочециУреди

Најранији кинески вртови су настали у долини Жуте реке, током Шанг династије (1600–1046 пне). Ови вртови су били велики затворени паркови где су краљеви и племићи ловили дивљач, или где је узгајано воће и поврће.

Рани натписи из овог периода, исклесани на корњачиним оклопима, имају три кинеска знака за врт, ју, пу и јуен. Ју је био краљевски врт где су држане птице и животиње, док је пу био врт за биљке. Током династије Ћин (221–206 пне), јуен је постао знак за све баште.[3] Стари знак за јуен је мала слика врта. Он је затворен квадратом који може представљати зид, и има симболе који могу представљати план грађевине, мали квадрат који може представљати рибњак, и симбол за плантажу или стабло нара.[4]

Позната краљевска башта касне династије Шанг била је тераса, рибњак и парк духа (Lingtai, Lingzhao Lingyou). Њу је изградио краљ Венванг западно од свог главног града, Јин. Парк је описан у Класицима поезије.[5] Још један рани краљевски врт био је Шакуи, или Пешчане дине, које је изградио посљедњи Шанг владар, краљ Џоу (1075–1046 пне). Он се састојао је од земљане терасе, или тај, која је служила као осматрачница у центру великог квадратног парка. Описана је у једном од раних класика кинеске књижевности, Записи о великом историчару (Шиђи).[6]

Према Шиђи, једна од најпознатијих карактеристика овог врта били су Вински базен и шума меса (酒池肉林). Велики базен, довољно велик за неколико мањих бродова, изграђен је код палате, са унутрашњим облогама од полираног камена овалног облика са обала мора. Базен је затим напуњен вином. На средини базена је било изграђено мало острво, на коме је било засађено дрвеће, на чијим гранама су висили ражњићи печеног меса. Краљ Џоу и његови пријатељи и конкубине плутали су у њиховим чамцима, пили вино рукама и јели печено месо са дрвећа. Каснији кинески филозофи и историчари су наводили овај врт као пример декаденције и лошег укуса.[7]

Током Периода пролећа и јесени (722–481 пне), године 535. пне, Терасу Шангхуа, са раскошно украшеним палатама, саградио је краљ Ђинг из династије Џоу. Године 505. пне, започета још сложенија башта, Тераса Гусу. Налазила се на страни планине и обухватала је низ тераса повезаних галеријама, заједно са језером у којем су пловили бродови у облику плавих змајева. Са највише терасе, поглед се протезао до језера Тај, Великог језера.[8]

РеференцеУреди

  1. ^ Michel Baridon, Les Jardins - paysagistes, jardiners, poḕts. p. 348
  2. ^ Che Bing Chiu, Jardins de Chine, p. 12.
  3. ^ Feng Chaoxiong, The Classical Gardens of Suzhou, preface, and Bing Chiu, Jardins de Chine, ou la quete du paradis, Editions de La Martiniere, Paris 2010, p. 10–11.
  4. ^ Tong Jun, Records of Jiang Gardens, cited in Feng Chanoxiong, The Classical Gardens of Suzhou.
  5. ^ Cited in Che Bing Chiu, Jardins de Chine, p. 11.
  6. ^ Tan, p. 10. See also Che Bing Chiu, Jardins de Chine, p. 11.
  7. ^ Che Bing Chiu, "Jardins de Chine, ou la quete du paradis", p. 11.
  8. ^ Che Bing Chiu, Jardins de Chine, p. 12

ЛитератураУреди

  • Подизање и нега зелених површина, Драгана Милошевић-Бревинац, 14.07.2004.
  • Chaoxiong, Feng (2007). The Classical Gardens of Suzhou. Beijing: New World Press. ISBN 978-7-80228-508-8. 
  • Chiu, Che Bing (2010). Jardins de Chine, ou la quête du paradis. Paris: Éditions de la Martinière. ISBN 978-2-7324-4038-5. 
  • Clunas, Craig (1996). Fruitful sites: garden culture in Ming dynasty China. Durham: Duke University Press. 
  • Baridon, Michel (1998). Les Jardins- Paysagistes, Jardiniers, Poetes. Paris: Éditions Robert Lafont. ISBN 2-221-06707-X. 
  • Keswick, Maggie (2003). The Chinese garden: history, art, and architecture (3rd изд.). Cambridge, Massachusetts: Harvard University Press. 
  • Sirén, Osvald (1949). Gardens of China. New York, NY: Ronald Press. 
  • Sirén, Osvald (1950). China and Gardens of Europe of the Eighteenth Century. 
  • Song, Z.-S. (2005). Jardins classiques français et chinois: comparaison de deux modalités paysagères. Paris: Editions You Feng. 
  • Tong, Jun. Gazetteer of Jingnan Gardens (Jingnan Yuanlin Zhi). 
  • Tan, Rémi (2009). Le Jardin Chinois par l'image. Paris: Éditions You Feng. ISBN 978-2-84279-142-1. 

Спољашње везеУреди