Корисник:Domatrios/Шудиковски знаци

Код Берана, бившег Иванграда, у Црној Гори, налазе се рушевине Манастира Шудикове. He зна се кад је подигнут. Помиње се од XVI века. Почетком XVIII века је изгорео. Тада је било „плененије по васељенеј" (1737). У манастиру су преписиване књиге. Један од првих преписивача је био зетски митрополит Герасим, који у запису из 1574/5. год. каже: „не бех прежде писал ни у мајстора учил, тере не бих вешт слову да лепо направим". Постојао је манастирски Поменик из XVII века, између два светска рата доспео је у Народну библиотеку у Београду, па је заједно с њом изгорео 1941. године.

Рушевине манастирске Душан В. Вуксан је откопао 1923/24. год. Тада је код врата која воде из припрате у цркву, с десне стране, нашао један камен „с неким чудним натписима и шарама". Камен је био узидан и, како је био велики, испуњавао је готово читав тај зид. Само са доње сгране што није имао тих натписа и шара, а иначе са свих других страна Вуксану се чинило да је тај камен служио „некад за какву трпезу". Због величине и тежине камена није му изгледало вероватно да је камен однекуд донесен, па је због тога претпостављао да је он из неке раније, много старије грађевине. Кад је на рушевинама обустављен рад и оне остале без чувара, дошли су сељаци да траже закопано благо. Остаци зидова још више су порушени.

Свакако је померан камен, који је својим натписима и шарама морао да делује на машту истраживача блага. Отисци два стара српска натписа нађена у рушевинама послати су В. Ћоровићу, који је о њима објавио мали епиграфски прилог, закључујући за један од тих натписа да би „могао припадати XV веку", а други да је „несумњиво млађи".

Архитекта Пера Ј. Поповић нашао је тај камен у зиду између припрате и цркве, али не више с десне стране од врата, већ на самим вратима, доле као праг, „као рагастов за врата". За камен бележи да је правилан квадрат (димензија: 95/86/54) од углачаног црвеног кречњака. У камену су „плитко и без оштрих ивица урезане неке чудне шаре". Било је покушаја да се те шаре схвате као слова и у њима открије име Урош, али Поповић то не прихвата. Прецртао их је и објавио „у нади да ће се моћи објаснити, као што се покушава за шаре т. зв. руне". По Поповићу, камен је „данет однекуд и узидан у ову грађевину". Иначе не би горње шаре биле покривене зидом који се подизао на том камену. Сада се виде због тога што је зид порушен. Тиме Поповић побија своје тврђење да је камен служио као праг.

Према Поповићевим цртежима шудиковске „шаре" упоређивао сам са знацима „на камену, циглама и ћерамидама на прабугарским грађевинама у Плиску, Преславу, а нарочито у Мадари". Ти су знаци „урезани и на стењу око Мадаре, а такође и на стубовима". Геза Фехер (Прабвлгари, 1929), од кога узимам све ове наводе, каже да је „веома вероватно да су ти знаци слова од неког писма". To се може да закључи на основу чињенице да се „на различном грађевинском материјалу срећу једнаки знаци". Најчешће су ти знаци појединачни, а налазе се и натписи са 4—5 знакова. Фехер те знаке назива „прабугарским рунама" и истиче да они још нису проучени. Мисли да они сигурно имају везе „с турским писмом, с којима су написани камени рунски натписи код реке Орхон и Јенисеј". Указује и на мађарске руне, за које верује да су прабугарског порекла. Подсећа да се и на старобугарским судовима из тзв. Атилиног скровишта (из Нађ Сент-Миклоша у јужној Угарској) налазе разни знаци, који још нису растумачени. По његовом мишљењу, неке старобугарске руне „личе на писмена из глагољице, а друге — из ћирилице". Требало би испитати, „да ли при састављању словенске азбуке грчки елементи писма нису допуњени са прабугарским".

He може бити никакве сумње да су истоветни шудиковски знаци и знаци из Бугарске. Бугари су држали крај око Шудикове у X веку, између 923. и 927. год., после Захарије Прибислављевића а пре Часлава Клонимировића, кад је под њима била цела територија рано-феудалне српске државе. Мало је доцкан за прабугарске натписе, јер је то увелико „златни век Симеонов", кад је створена богата књижевност Македонских и Бугарских Словена. Постоје тада два словенска писма, глагољица и ћирилица, па зашто би се употребљавало и прабугарско. Још би се разумело да се то чини у самој Бугарској, али је потпуно несхватљиво да се прабугарски пише на западу Симеонове државе, у окупираној српској земљи.

Можемо с правом да посумњамо да су ти знаци бугарски. Они су се сачували код нас као „словаши" на извезеним предметима који се употребљавају за разна чарања и врачања. О њима се говори у расправи Јелице Беловић Бернадзиковске, која је под псеудонимом Љуба Т. Даничић 1909. год. објављена у часопису Anthropofyteia. У првој групи „словаша" код Бернадзиковске лако се препознају знаци из Шудикове и из Бугарске. Бернадзиковској је Умија Такируха, Циганка из Сарајева, дала једну марамицу са „словашима". Заљубљена девојка „мустру" на таквој марамици црта мастилом, у које је стављен прах од слепе младе мачке и слепог миша, али обе животиње треба да буду ухваћене пре Ђурђевдана. Када момак пролази, девојка га гледа кроз ту марамицу и трипут изговара ове речи: црко, пуко, ако мени не дошо! На једном од везених орнамената који су објављени код Бернадзиковске виде се „словаши". Овај орнамент Бернадзиковска тумачи стиховима, у којима девојка казује како је своме Јови синоћ „везен јаглук дала, на јаглуку деветнаест грана". Ако њу Јово превари, „колико је на јаглуку грана онлико га допануло рана!" (стихови су из Босне, из околине Кључа). За „словаше" на орнаменту Бернадзиковска иаводи да их момци исписују на хартији и стављају под језик кад иду на љубавни састанак. Иако је раније рекла да не зна шта „словаши" управо значе и да о њима није могла да добије никаква обавештења, Бернадзиковска паводом овог орнамента објашњава да „словаши" на њему представљају „број 7 и слово елиф". На крају своје расправе Бернадзиковска је дала и друго објашњење. Говорећи о чаробним знацима које је 1670. год. грофица Катарина Зрињска записала на „Сибили" или књизи гаталици, Бернадзиковска бележи да се слово w (које се ту налази) код народа модифицирало у наше „словаше", па додаје да је то обична скраћеница за virgines sanctissimae.

Кад знамо све ово што је напред речено, можемо се сетити Црнорисца Храбра и његових „црта и реза". Он тврди да Словени пре Константина-Ћирила нису имали писма, већ „цртама и резама чтеху и гатаху". „Чтеху" долази од чисти, овде очевидно са значењем бројати, јер би значење читати било у супротности с тврдњом о непостојању писма. Бројале су се „резе" које су се „зарезивале" на „рабошима" и „ровашима", што је остало све до наших времена. „Црте" су чињене по предметима нечим што оставља траг или што боји. И оне су употребљаване за бележење количина, за бројење. За гатање су биле и „црте" и „резе". По свој прилици „цртама" и „резама" припадају и они знаци који се налазе у Шудикови, у Бугарској и као „словаши" на везовима. Можда ће се моћи протумачити и њихово по јединачно значење. (по тексту Ђ. Сп. Радојичића)

Референце

• -