Википедија

Корисник:Intermedichbo/песак

< Корисник:Intermedichbo

http://www.rastko.rs/cms/files/books/4d503ddb3c55c http://www.skriningsrbija.rs/srl/dokumenta/nacionalni-programi/ http://biolozi.bio.bg.ac.rs/attachments/article/2827/Maligna%20celija%202016.pdf http://www.mfub.bg.ac.rs/dotAsset/117718.pdf https://repozitorij.mef.unizg.hr/islandora/object/mef%3A183/datastream/PDF/view http://www.rastko.rs/cms/files/books/4d503ddb3c55c http://www.medf.kg.ac.rs/studije/postdiplomske/doktorska/oglasna_tabla/disertacije/Igor%20Jovanovic.pdf http://www.pravno-informacioni-sistem.rs/SlGlasnikPortal/reg/viewAct/30a495ed-2682-44ed-84a1-965a1941f4ec https://www.researchgate.net/publication/317323873_Nastanak_prvih_zdravstvenih_kompleksa_i_zgrada_u_Beogradu_u_XIX_i_pocetkom_XX_veka

http://scindeks-clanci.ceon.rs/data/pdf/0042-8450/2009/0042-84500907587N.pdf

file:///C:/Users/Milorad%20Dimic/Downloads/Jelena%20Simic%20TEZA%20FINN.pdf Јелена Т. Јовановић Симић МУЗЕАЛИЗАЦИЈА ИСТОРИЈЕ МЕДИЦИНЕ У СРБИЈИ ДОКТОРСКА ДИСЕРТАЦИЈА


http://veterina.info/forum-140/204-veterina-vesti/1313-veterinarska-medicina-u-balkanskim-i-prvom-svetskom-ratu

== Šablon:

Почетни приказ

Да бисте подесили почетни приказ шаблона, потребно је користити параметар |state=:

  • |state=collapsed: {{Intermedichbo|state=collapsed}} да би се шаблон приказао затворен, тј. да сви делови осим линије наслова буду сакривени
  • |state=expanded: {{Intermedichbo|state=expanded}} да би се шаблон приказао отворен, тј. да комплетан шаблон буде приказан
  • |state=autocollapse: {{Intermedichbo|state=autocollapse}}
    • да би се шаблон приказао затворен ако постоји {{navbar}}, {{sidebar}} или нека друга табела на страници са атрибутом collapsible
    • да би се шаблон приказао отворен ако нема других склопљивих елемената на страници

Ако параметар |state= није одређен, почетни приказ шаблона онда контролише параметар |default=. За овај шаблон, исти тренутно има вредност autocollapse. 

==

Почетни приказ

Да бисте подесили почетни приказ шаблона, потребно је користити параметар |state=:

  • |state=collapsed: {{Intermedichbo|state=collapsed}} да би се шаблон приказао затворен, тј. да сви делови осим линије наслова буду сакривени
  • |state=expanded: {{Intermedichbo|state=expanded}} да би се шаблон приказао отворен, тј. да комплетан шаблон буде приказан
  • |state=autocollapse: {{Intermedichbo|state=autocollapse}}
    • да би се шаблон приказао затворен ако постоји {{navbar}}, {{sidebar}} или нека друга табела на страници са атрибутом collapsible
    • да би се шаблон приказао отворен ако нема других склопљивих елемената на страници

Ако параметар |state= није одређен, почетни приказ шаблона онда контролише параметар |default=. За овај шаблон, исти тренутно има вредност autocollapse.


Дороти Хансен Андерсен уреди

Дороти Хансен Андерсен
 
Лични подаци
Датум рођења(1901-05-15)15. мај 1901.
Место рођења(Ешвил, САД
Датум смрти3. март 1963.(1963-03-03) (61 год.)
Место смртиЊујорк, САД
Пребивалиште  САД
Научни рад
ПољеПедијатрија, Патологија
ИнституцијаУниверзитет Колумбија у Њујорку
Познат поЦистична фиброза
НаградеE. Mead Johnson Award (1939)

Дороти Хансен Андерсен (Ешвил, 15. мај 1901 — 3. март 1963.) била је амерички педијатар и патолог, који је 1938. откриио цистичну фиброзу и тиме постал први лекар који ову болест описао у Сједињеним Америчким Државама.

Живот и каријера уреди

Рођена је 15. маја 1901. године у Ешвилу, Северна Каролина, од оца Ханса Питера Андерсен, досељеник у Сједињене Америчке Државе са данског острва Борнхолм у Балтичком мору и мајка, Мери Луис Масон, припаднице староседелачке породице пореклом из Нове Енглеске. Након смрти оца 1914. године, са само 13 година, из адолесцентског периода живота врло је брзо сазрела у одраслу особу, и преузела пуну одговорност да негује своју мајку инвалида — са посебним потребама. И након пресељења у Сент Џонсбери, у Вермонту, Дороти је редовно посећивала мајку све до њене смрти 1920. године.

По завршетку Bachelor of Arts ount Holyoke College 1922. године, уписала је студије на Медицинском факултету Џон Хопкинс, на коме је дипломирала 1926. године. Хируршку праксу обавила је у Strong Memorial Hospital у Рочестеру. Упркос њеним импресивним спсобностима и знању, болница је задржала своју политику којом је забрањивала рад женама у оперативним и патолошким одељењима, па је Андерсенова била присиљена да тражи запослење у другој медицинској установи у САД.

Године 1929. године изабрана је за асистента на Колеџу лекара и хирурга на универзитету Колумбија у Њујорк. На њему је започела своја прва истраживања; о улози жлезда са унутрашњим лучењем на женски репродуктивни циклусу.

Докторирала је на медицинским наукама 1935. године, и исте године постављена је за шефа патологије у болници Babies Hospital at the Columbia-Presbyterian Medical Center.

Године 1958. постала је шеф патологије у Babies Hospital at the Columbia-Presbyterian Medical Center и редовног професора патологије на Колумбијском универзитетском колеџу лекара и хирурга.

У приватном животу била је доста повучена, али великодушна и одана пријатељима и колегама. Нажалост, као страстан пушач разболела се и преминула 1963. године од рака на плућима, у 62 године у Њујорку, Сједињене Америчке Државе. Посмртно јој је додељена угледна службена медаља Пресбитеријског медицинског центра Колумбија.

Дело уреди

Њена прва велика студијска истраживања спровла је у лабораторији Флоренс Рена Сабин (1871-1953), која је сматрана једним од водећих научница у Сједињеним Државама. Прве две Андерсенина рада, била су из области анатомских специфичности органа репродуктивног система. Радови су објављна као прилог у часопису Contributions to Embryology.

Занима се урођене малформација срца, и истраживала је срцане болести код новорођеначади рођених с срчаним дефектом. Средином 1940-их, хирурзи који су се бавили пионирским операцијама на отвореном срцу деце тражили су од Андерсенове помоћ у раду због њеног великог знања у области педијатријске кардиологије и њене богате колекције узорака. Користећи своје богато искуство и знање временом је развила програм обуке за кардиохирурге у неколико болница у САД.


Аденом ШЗ уреди

Аденоми штитне жлезде су бенигни тумори, обично у облику чвора који случајно открије сам болесник или лекар. Карактерише их бенигни ток с клиничком сликом еутиреозе те знатно ређе хипертиреозе. Аденоми штитњаче су 3 до 4 пута чешћи код жена него код мушкараца.

Аденоми штитњаче су малене формације, изузетно веће од 3 до 4 цм у пречнику, а ретко се истовремено нађу два или више аденома. Не расту инвазивно, не продиру у лимфне и крвне судове и не метастазирају.

Разликујемо 3 главне групе аденома:

фоликуларни (ембрионални, фетални, микрофоликуларни, макрофоликуларни); папиларни; аденом грађен од Хуртхелових станица. Многи сматрају да су папиларни аденом и и аденом Хуртхелових станица карциноми ниског степена малигнитета.

Аденоми штитњаче расту споро и дуго, не праве упадљиве симптоме, а аденом мањи од 1 цм обично се не може ни палпирати (напипати). Обично је безболан, чврсте еластичне конзистенције, глатке површине, није фиксиран према кожи нити према подлози, покретан је код гутања, а лимфни чворови нису повећани. Врло ретко појава нагле боли и ослобађање хормона штитне жлезде у циркулацију услед хеморагије могу импонирати као субакутни тироидитис. Процес се обично спонтано смири, но унутар тумора може да заостане цистична шупљина или фиброза чвора.

Аденоми штитне жлезде су углавном еутиротични, а клиничка слика аутономног токсичног аденомна варира од симптома вегетативне дистоније и психонеурозе до слике хипертиреозе. Посебна пажња мора се обратити поремећајима ритма или Декомпензација срца, чији се прави узрок не зна ако се превиди токсични аденом.

Прогноза бенигних тумора штитне жлезде је добра, а сметње које стварају могу се успешно одклонити.

Мирни нетоксични чворови могу се лечити супресивним терапијом хормонима штитњаче, али ретко потпуно нестану. Док је код суспектног цитолошког налаза индикован хируршки захват.

Бенигне цистичне формације треба испразнити, а аутономне токсичне АДЕНОМИ треба лечити хируршко енуклеација или са 131 И.

Ефекти хемијских дезинфекционих средстава уреди

Ко је крив?<ref name="Дурковић-Јакшић" />[1]
  • Током јула 1941. поставило се у јавности питање одговорности за страдање библиотеке и драгоцености из њених фондова. Истрагу је преко новина предводио Милан Јовановић Стоимировић, који је сматрао да управник Илић није учинио све што је било у његовој моћи да се драгоцености спасу, оптужујући га за јавашлук и небригу.
  • Управник Драгослав Илић се преко штампе бранио од напада, сваљујући кривицу на Министарство просвете и на предратну власт уопште, коју је оптуживао да није имала слуха за проблеме са којима се Народна библиотека суочавала током дугог низа година.
  • На основу узете изјаве и саслушани свих сведока, комисија (одређена да испита овај догађај) ослободила је Драгослава Илића одговорности и кривицу свалила на одговорне више државне власти до 6. априла 1941. године, које се, поред свега заузимања управа и пријатеља Народне библиотеке после Уједињења, нису постарале да једна таква важна установа добије модерну зграду са бетонираним трезорима, у којима је једино могуће очувати драгоцене рукописе и књиге.

ПЛЕМЕНИТЕ ЧИЊЕНИЦЕ ЖИВОТА уреди

ЛЕГАТ МИХАЈЛА ПУПИНА У НАРОДНОМ МУЗЕЈУ У БЕОГРАДУ Од оснивања, 1844. године, до данас летопис нашег најстаријег и најзначајнијег народног музеја бележи крупним словима имена својих добротвора и легатора. У дугачком низу имена племенитих дародаваца посебно место има Михајло Пупин Идворски. Пажња коју је Пупин између два рата показао према Народном музеју у Београду истовремено је потврда истинске љубави нашег великог научника према традицији, моралним и духовним вредностима народа из којег је поникао. Народни музеј је кроз дугу историју постојања делио судбину свог народа, те га није заобишла ни зла коб Првог светског рата.

Током гранатирања Београда 1914. године од стране аустроугарских трупа зграда у којој је тада био смештен Народни музеј са поставком и експонатима била је међу првима на удару. Девастација Народног музеја имала је за последицу ненадокнадив губитак како археолошких и нумизматичких предмета тако и једног броја уметничких дела која су нетрагом нестала у великом ратном метежу и о којима се ни данас, нажалост, ништа не зна.По завршетку Првог светског рата започела је обнова Народног музеја, а један од најснажнијих импулса тој обнови дао је управо Михајло Пупин. По његовој изричитој жељи, већ 1923. године оснива се Фонд Михајла Пупина при Народном музеју, са оснивачким улогом од 750.000 тадашњих динара. Фонд, касније назван Легат Михајла Пупина, основан је да би се вршила истраживања и публиковале монографије о српским старинама, те да би се повремено откупљивала дела српских уметника за збирке Народног музеја. Овај фонд ће 1932. године прерасти у Задужбину Михаила Пупина при Народном Историско-уметничком Музеју у Београду. Као што је Пупин истакао у писму које је исте, 1932. године упутио министру просвете Краљевине Југославије, сврха Задужбине била би издавање публикација српских старина, као и „куповина дела српских уметника за Народни музеј“. Оснивачки капитал Пупинове задужбине увећан је на милион тадашњих динара и уложен код Државне хипотекарне банке у Београду (у чијој згради се данас и налази Народни музеј). Имовином Задужбине управљао је одбор састављен од три члана: директора Народног музеја, најстаријег кустоса Музеја и председника удружења „Привредник“ из Београда. Након смрти Михајла Пупина управљање Задужбином је преузела Српска краљевска академија, и до Другог светског рата сврха и циљ Задужбине остали су непромењени.Подсећања ради, Пупиново родољубиво доброчинство сеже уназад све до 1889. године и велике међународне изложбе у Паризу, на којој је учествовала и Краљевина Србија. Пупин је са те изложбе откупио два ремек-дела српског сликарства XIX века, слике Уроша Предића „Херцеговачки бегунци“ и „Сироче“. Није случајно што је наш велики научник откупио управо ова уметничка дела. Можда је краћи чланак анонимног аутора у великом илустрованом календару „Орао“ из 1890. о слици „Херцеговачки бегунци“, у коме се између осталог каже да ту слику намерава да откупи један амерички музеј, додатно подстакао Пупина да предузме одлучан корак и сачува оба ремек-дела за свој народ. Иначе, Пупин је са Предићем друговао још из школских дана проведених у тзв. немачкој школи у Црепаји, као припремној школи за Панчевачку гимназију. Њихово познанство с временом ће прерасти у искрено и трајно пријатељство и управо захваљујући њиховом узајамном поверењу нека од врхунских дела српског сликарства XIX века, попут портрета Константина Данила, данас се налазе уу Народном музеју у Београду.

Свестан огромних губитака које је Народни музеј претрпео током Првог светског рата, Пупин 1923. године, када оснива Фонд, одлучује и да Музеју трајно поклони дела Уроша Предића и Паје Јовановића која је чувао у свом власништву до краја рата. Скоро у исто време тадашњи управник Народног музеја др Владимир Р. Петковић апелује код надлежних у Министарству просвете да предузму све мере како би се повратили отети или изгубљени музејски предмети, подсећајући притом на обим разарања којима је Музеј био изложен: „...ниједна културна установа наша није имала тако несрећну судбину како Народни Музеј. Једва је десети део објеката из његових збирака остао после светског рата“. Пупиново донаторство је у јавности испраћено речима похвале и признања, док је сам Пупин сматрао да му за тај врло поверљив чин не требају никаква јавна признања, одликовања и томе слично, јер је то „израз чисте љубави према овој скромној установи која је за време рата толико пострадала“. За деценију постојања Фонда и Задужбине Михајла Пупина под окриљем Народног музеја остварени су видни резултати у ономе што је Пупин навео као циљ у оснивачком документу. Објављене су монографије српских средњовековних манастира - Марков манастир, Каленић, Манасија (Ресава), Студеница, штампана је двотомна монографија о спрском средњовековном живопису на француском језику „La peinture Serbe du Moyenе âge”, систематски су вођена археолошка ископавања на територији Јужне и Старе Србије и с времена на време су откупљивана уметничка дела за збирке Народног музеја. Капитално монографско дело „Манастир Дечани“ Ђурђа Бошковића, штампано непосредно пред Други светски рат, последњи је изданак плодотворне Пупиновезадужбине.

Уметничка дела која су за Народни музеј откупљивана Пупинови средствима највећим делом су доспела у Музеј током двадесетих година, а нека и у првој половини тридесетих година прошлог века. У књигама инвентара уметничких предмета забележена су дела која су, било као поклон или откуп средствима Пупинове фондације или задужбине, постала део збирке Народног музеја. То су следећа дела:Урош Предић, Сироче (1888), Урош Предић, Херцеговачки бегунци (1889), Паја Јовановић, Портрет Михајла Пупина (1903), Паја Јовановић, Портрет Варваре Пупин (1903), Константин Данил, Портрет госпође Вајлинг (1835-1840), Константин Данил, Портрет г-ђе Тетеши (1835-1840), Влахо Буковац, Руђер Бошковић (1919), Никола Алексић, Портрет жене са белом капом (1851), Новак Радонић, Портрет Димитрија Сарачевића (1857), Новак Радонић, Портрет Персиде Сарачевић (1857), Павле Симић, Портрет проте Јована (Инокентија) Павловића (1853) и Георгије Бакаловић, Портрет Јеврема Обреновића (1835).

Средствима Пупинове задужбине или фондације набављен је Аутопортрет Стевана Алексића из 1919. године, портрети чланова трговачке породице Јовичевић из Доњег Милановца – Јована, супруге Љубице и ћерке Милеве, као и београдског трговца Мише Живановића, које је средином XIX века насликао познати портретиста Урош Кнежевић. Став Михајла Пупина према Народном музеју говори о узвишеном, родољубивном односу овог великана према народу из којег је поникао и његовој културној и уметничкој баштини. За Народни музеј Пупинов легат има вишеструки значај, јер он представља изванредан пример доброчинства захваљујући коме је у изузетно тешким временима обнове пострадалог музеја враћена нада у хуманост, родољубље и бригу за будућност. Зато Народни музеј са пажњом и посебном моралном обавезом према свом племенитом дародавцу представља уметничка дела овог легата која говоре о личности знаменитог научника, чијом заслугом су она данас ту где јесу. Величину Михајла Пупина показују не само уметничка дела његовог легата него и његове речи упућене директору Народног музеја поводом пријема легата: „Молим Вас да будете уверени да што год ја чиним сад и што ћу може бити доцније учинити за Народни музеј, израз је моје чисте љубави према овој скромној установи која је за време рата толико страдала.“

https://www.sanu.ac.rs/SrpskiNaucnici/Knjiga14.pdf

Компоненте уреди

Основни модел анатомске онтологије (FMA) састоји се од четири међусобно повезаних компоненти:

1. Анатомиска номенклатура (У),
  • класификује анатомских лица на основу карактеристика које они деле (род) и које се могу разликовати од једног другог (дифферентиа)

-десигнатед у претходним публикацијама као анатомије онтологије или Ао;

2. Анатомски Структурно Апстракција (АСА),
  • наводи скраћено делове целина и просторне односе који постоје између ентитета заступљених у анатомији (Ат)
3. Анатомски Трансформација Апстракција (СРНА),
  • пдређује морфолошкетрансформацијњ ентитета представљене у анатомији (Ат) током пренаталног развоја и постнаталног животног циклуса;
4. Метакновледге (МК),
  • одређује принципе, правила и дефиниције према којима су класе и односи представљени у остале три компоненте FMA

Тако, базични модел за анатомску онтологије могу бити апстрактно представљени обрасцем:: FMA = (U, ASA, SATA, MK)

Modulacija je proces neuralne aktivnost koja kontrolišeproces transmisije bolnih impulsa. Ona obuhvata uticaje endogenih regulatornih supstanci u smislu facilitacije ili inhibicije prenosa bolnih signala, koji se odvijaju na svim nivoima nociceptivnog puta - od periferije do krajnjih moždanih centara (Fields, 1987).

Osnovne postavke уреди

Na periferiji, modulatori bola poreklom su iz oštećenih ćelija ili iz samih aferentnih vlakana. Među najbolje ispitanim modulatorima su prostaglandini, leukotrijeni, bradikinin i supstanca P, koji imaju sposobnost da direktno ili indirektno snize prag osetljivosti nociceptora, odnosno dovedu do njihove senzitizacije (Fields, 1987). Jedan od najznaèajnijih modulatornih uticaja u transmisiji bolnih stimulusa ostvaruje se na nivou kičmene moždine. Neuroni lamine II kičmene moždine (substantia gelatinosa, SG) suprimiraju transmisiju u prvoj sinapsi bolnog puta, između primarnih aferentnih vlakana i neurona spinotalamièkog trakta.

U ¾elatinoznoj masi sustièu se facilitirajuæi i inhibitorni uticaji sa periferije (nociceptivna i ne-nociceptivna vlakna) i vi¹ih centara (nishodni putevi), a konaèan uticaj ovih informacija na sinaptièku transmisiju zavisiæe od preovlaðujuæe komponente (”teorija kapije”). Za sada je poznato da inhibitornu ulogu u zadnjim rogovima kièmene mo¾dine imaju opioidergièki, GABA-ergièki i holinergièki interneuroni (Millan, 1999). Modulatorna uloga vi¹ih nervnih centara takoðe se ostvaruje na nivou kièmene mo¾dine, posredstvom descendentnih inhibitornih puteva. Ovi putevi polaze iz periakveduktalne sive mase (PAG) mezencefalona, koja prima informacije iz hipotalamusa, talamusa i korteksa i predstavlja relejnu stanicu preko koje vi¹i centri kontroli¹u nociceptivnu ”kapiju” u dorzalnim rogovima. Veæi deo vlakana PAG pru¾a se do medularnog jedra nucleus raphe magnus (NRM), a manji deo se direktno projektuje na neurone kièmene mo¾dine. U meduli je NRM povezano sa nucleus reticularis paragigantocellularis (NRPG), na koje se direktno projektuje deo ascendentnih neurona spinotalamièkog trakta, formirajuæi negativnu povratnu spregu. Jedra NRM i NRPG su izuzetno bogata serotoninom i enkefalinom, a u manjoj meri sadr¾e i noradrenalin (NA) i dopamin (DA) (Millan, 1999). Ovi transmiteri aktiviraju neurone ¾elatinozne mase posredstvom kojih vr¹e tonièki inhibitorni uticaj na neurone spinotalamièkog trakta (Rang i sar, 2003). Jo¹ jedan va¾an nishodni inhibitorni put polazi iz locus coeruleus-a (LC), koji posredstvom NA takoðe dovodi do inhibicije nociceptivne transmisije na nivou kièmene mo¾dine. U novije vreme pokazano je da descendentni neuroni ne vr¹e samo inhibiciju prenosa bolnih signala u kièmenoj mo¾dini. Postoje dokazi da se ekscitatorne aminokiseline, azotni oksid (NO) i holecistokinin (CCK) oslobaðaju na zavr¹ecima vlakana koja olak¹avaju transmisiju bolnog signala u zadnjim rogovima. Mnogi kontradiktorni nalazi o ulozi NA, serotonina i DA u modulaciji bola, mogu se objasniti suprotnim dejstvom (inhibitornim i facilitirajuæim) na nivou razlièitih podtipova odgovarajuæih receptora (Millan, 1999). 

Opioidni sistem je najverovatnije centralna karika endogenog sistema za modulaciju bola. U svim strukturama u centralnom nervnom sistemu ukljuèenim u modulaciju bola (PAG, NRM, SG, NRPG i LC) nalaze se brojni opioidergièki neuroni i/ili opioidni receptori (Millan, 1999). Posredstvom ovog sistema deluju agonisti opioidnih receptora: morfin, njegovi derivati i sintetski opoioidni analgetici, koji i dalje zauzimaju centralno mesto u terapiji jakih bolova

-_________________

 

Око 17 часова 30. септембра 1941. године неколико хиљада Шапчана приспело је у касарнски круг, у новоформирани, највећи и најозлоглашенији логор у Шапцу.

Током боравка у Јарку (Крвави марш у Јарак), били су груписани у неколико колона од по више стотина мушкараца. Приспећем у овај нови логор добили су распоред касарнске зграде и соба у којима ће бити смештени.

Део сељака из Мачве и Поцерине попунио је преостали простор у логорским објектима (касарне, штале и шупе). Преостали су били принуђени да обитавају под ведрим небом.

Читаве јесени логор је пуњен, а стизали су и сељаци из Јадра, Посавотамнаве и Рађевине. Територија са које је покупљен народ за логор, остала је скоро празна.

http://punjenipaprikas.com/misterija-izgubljene-kolonije http://www.viser.edu.rs/download/uploads/2735.pdf http://www.balkanika-crd.org/images/Tourist%20guide%20-%20serbian.pdf

Покрајински парк Мидленд
 
 
Локација Покрајинскиог парка Мидленд у Алберти
МјестоДрамхелер, Алберта, Канада
Најближи градКалгари (130 km)
Координате51° 28′ 41″ N 112° 46′ 20″ W / 51.47806° С; 112.77222° З / 51.47806; -112.77222
Површина6.3 km²
Основано5. јун 1979.
Управљачко тијелоПаркови Канаде
Покрајински парк диносауруса
 
Парк диносауруса у срцу „рђаве земље“
 
 
Локација Покрајинскиог парка Мидленд у Алберти
МјестоАлберта, Канада
Најближи градБрукс (Алберта) (48 km)
Површина7.329 km2 (2.830 sq mi)
Основано27. јуна 1955.
Управљачко тијелоПаркови Канаде

Шаблон:Infobox Historic Site

http://users.teol.net/~manga/Presentation%202%20opsta%20parazitologija.ppt

Богородичина црква у Монтреалу, Црква Нотр-Дам у Монтреалу (франц. La Église catholique Notre-Dame de Montréal) посвећена Пресветој Богородици настала је на основама језуитске капеле, након доласка на простор Вил Мари (прве европске насеобине у Монтреалу, данас једне од општина Монтреала), свештеника из реда Сулпицијанаца,[2] који су 1657. започели изградњу прве, веће жупне цркве, између 1672. и 1683. године. Црква се налазила на простору нешто северније и у оси садaшње Богородичине цркве, у старом градском језгру Монтрела, поред старе жупне цркве. Грађена је у барокном стилу, по нацртима архитекте из реда Сулпицијанаца, Франсоа Долијеа од Касона. У наредним вековима, због све већих потреба верника, настала је нова садашња црква, која је свечано отворена 1829. године. Црква је доживела многе фазе изградње, у којима је дограђивана и богато украшавана. Првобитна црква је једним делом срушена 1830. а другим делом (звоник) 1843. године, након окончања изградње два звоника на новој цркви.[3][4]

Богородичина црква у Монтреалу, Црква Нотр-Дам у Монтреалу (франц. La Basilique Notre-Dame de Montréal) друга по величини у овом граду, један је од највреднијих објеката верског наслеђа из Средњег века у покрајини Квебек, Канада. Црква је посвећена Пресветој Богородици а настала је на основама језуитске капеле, након доласка на простор Вил Мари (прве европске насеобине у Монтреалу, данас једне од општина Монтреала), свештеника из реда Сулпицијанаца,[2] који су 1657. започели изградњу прве, веће жупне цркве, између 1672. и 1683. године. Црква се налазила на простору нешто северније и у оси садaшње Богородичине цркве, у старом градском језгру Монтрела, поред старе жупне цркве. Грађена је у барокном стилу, по нацртима архитекте из реда Сулпицијанаца, Франсоа Долијеа од Касона. У наредним вековима, због све већих потреба верника, настала је нова садашња црква, која је свечано отворена 1829. године. Црква је доживела многе фазе изградње, у којима је дограђивана и богато украшавана. Првобитна црква је једним делом срушена 1830. а другим делом (звоник) 1843. године, након окончања изградње два звоника на новој цркви.[3][4]


Кључни архитектонски и сликарски елементи који дају вредност овој Римокатоличке цркви укључују:

  • Монументалност зграде - која се постигнута великим размерама, традиционалним пројектом и равном фасадом са две масивне куле близнакиње;
  • Типично традиционални - класичним стил градње, који укључује симетричност фасаде, са ниским косим кровом, и општим праволинијским приступом;
  • Једноставна унутрашња организација цркве - која се састоји од наоса и галерија;
  • Имопозантност фасада - која се састоји од троструких лучних портика који превазују слепе аркаде квадратних кула близналиња;
  • Примена неоготичких детаља на фасади - који укључују нише са скулптурама, осмоугаоне колонете на завршних угловима куле и лучним прозорима са осликаним витражима.

- Његова почетка 19. века конструкција технологија, укључујући, његов комплекс дрвени кровне конструкције систем, његова сликао летва-и-малтер свод плафон, а његови Монтреал кречњака зидови; - Његово високо уређен, Готхиц Ревивал унутрашњост дизајнирао Вицтор Боургеау, укључујући, на Полицхроматиц наоса, на розете, готском тракама, сликане наоса осветљава три осмоугаоним надсветла, а ребрасти свод плафон, и махагони хорске тезги; - Готхиц Ревивал декорација продуцед би француског вајара Хенри Боурицхе, укључујући и статуа и рељефа у главном олтару и масовним рередос дуж источне стране хора; - Проповедаоница вајара Лоуис-Пхилиппе Хеберт; - За ваултинг, зидови, портали и тонирана стакла које производе Озиас Ледуц; - Су виевсцапес између цркве и Плаце д'Армес.

Спирометрија уреди

 
Плућне функције
TLCУкупни капацитет плућа: запремина ваздуха у плућима при максималном удаху (TLC = VC + RV).
TVДисајни волумен: запремина ваздуха која се издахне у току једног дисајног покрета при мирном дисању.
RVРезидуални волумен: запремина ваздуха која остаје у плућима после максималног издисаја
ERVЕкспираторни резервни волумен: максимална запремина ваздуха која се може издахнути из плућа после мирног експиријума.
IRVИнспираторни резервни волумен: максимална количина која може да се удахне после мирног инспиријума
ICИнспираторни капацитет: запремина ваздуха коју чини збир IRV и TV
IVCИнспираторни резервни капицетет: максимална запремина удахнутог ваздуха након максималног инспиријума.
VCВитални капацитет: запремина ваздуха (у L или ml) која се може издахнути из плућа после најдубљег удисаја.
VTТидал волумен: запремина ваздуха која улази или излази из плућа током мирног дисања (означава се са TV или VT)
FRCФункционални резидуални капацитет: запремина ваздуха која остаје у плућима на крају експиријума.
RV/TLC%Резидуални волумен изражен у проценатима TLC
VAАлвеоларни волумен ваздуха
VLСтварна запремина плућа, укључујући и запремину ваздуха у дисајним путевима.
FVCФорсирани витални капацитет: брзи форсирани експиријум после максималног инспирјума
FEVtФорсирани експираторни капацитет (време): генерички термин који указује на запремину ваздуха која се издише под принудним условима у првим Т секундама.
FEV1Форсирани експирацијски волумен у секунди: Волумен ваздуха који је издахне из плућа на крају прве секунде форсираног издисаја (експиријума)
FEFxФорсирани средњи експирујумски проток: мери се из средњег деле спирометријске криве форсираног ексоиријума
FEFmaxМаксимални тренутни проток ваздуха остварен током FVC маневара
FIFФорсирани инспираторни проток:
PEFМаксимални експиријумски проток: измерен проток ваздуха након највеће присилне експирације
MVVМаксимални капацитет вентилације: запремина ваздуха који у одређеном периоду током поновљеног максималног напора

Према расположивим историјским подацима и материјалним доказима, прикупљеним након археолошких истражива из 2001. године, прва Богородичина црква изграђена је у централном делу улице Нотр Дам, преко пута данашње цркве, великим залагањем католичке заједнице у Монтреалу. Изградња прве жупне цркве трајала је дужи временски период и прошла је кроз више трансформација, почевши од 1672. до 1683. године. У свом изворном облику, црква је била једнобродна грађевина са две капеле на бочним странама. У том историјском периоду, била је први и једини вјерски објекат у данашњем Монтреалу. Упркос релативно ниском ранга, ова жупна црква служила је као катедрала растућег града више од једног века.

Године 1720.године, задатак да осмисли прочеље цркве добио је франц. Chaussegros de Léry, тако да је највећи део предње фасаде цркве, са звонаром, изграђен између 1723. и 1725. године. Следили су нови радови на цркви; 1734. проширен је са обе стране наос црква, а 1739. са севере и јужне стране наоса дограђен је трансепт. Овим екстензијама, цркве је постала истоватна са другим црквама са трансептом (који у црквеном градитељству представља попречни брод положен усправно на уздужне бродове тако да раздваја светилиште од остатка цркве и даје основи облик латинског крста). Како ови додаци нису били довољни, на почетку 19. века, многи верници у току црквени обреда боравили су на тргу испред цркве и на улици, и зато су око цркве били изграђени иконостаси. На крају свог постојања у 1830. године црква је имала 220 клупа и 74 столице.

Након 1800-е, стара црква постала је сувише мала да прими све већи број верника, па је жупски савет одлучио да се изгради, већу грађевину, данашњу Богородичну цркву у илици Нотр Дам. За дизајнера нове цркве, црквени савет Монтреала ангажовао је архитекту из Њујорка Џејсма О'Донела - протестанта ирског порекла. О'Донел се у свом пројекту определио за неоготски стил доста примењиван за изградњу сакралних објекта у Енглеској и Сједињеним Америчким Државама у 19. веку. Главни грађевински радови изведени су између 1824. и 1829. године.

О'Донел није доживео да види коначан изглед свог дела. Умро је у Монтреалу пре завршетка цркве 1830. године. Како је непосредно пред смрт, прешао у католичанство, у знак признања сахрањен је у једној од крипти нове цркве, која је обележена пригодном надгробном плочом.

Када су на новој цркви завршене куле близнакиње, чију градњу је спровео архитекта Жан Остел, западна кула која је завршена током 1841. - названа је „истрајност” (La Persévérance) и у њу је окачено велико звоно тешко 11 тона. Звоно је добило назив „Жан-Батист”. Источна кула, која је завршена током 1843. - названа је „умереност” (La Tempérance), и њој је окачена колекција од 10 звона за за свирање мелодије. Након што је 1872 , катедрала у грађевинском смислу коначно завршена, она је наредних педесетак година била највећи верских објеката у Северној Америци.

За разлику од грашењвинских радова уређење унутрашњости цркве трајало је пуних четрдесет година од 1829. до 1879. због изузетне монументалности катедрала која је значајно компликовала посао дуборезаца, клесара, вајара и сликара.

Капела Сакр кер

Због изградње капеле, која по првобитном пројекту није била планирана, радови на цркви су настављени и после 1879. и трајали су десет година, тако да су у лето 1889. године коначно завршени сви радови.

Капела је изграђена и фрескодекорисана у стилу неоготике са бројним скулпторалне мотивима. Названа је Госпа од Сакр кера (франц. Baptisée Notre-Dame du Sacré-Cœur) и била је намењена за пријем мањег броја верника током верских церемонија, као што су склапања брака, крштења и сахране. Свечано је освећена 8. децембра 1891. године.

Године 1978, капела је знатно оштећена у намерно подметнутом пожару. Након тога, унутрашњост капеле је обновљена, али са значајним променама у ентеријеру и фрескодекорацији.


kaže da je to čovek, onda je odgovor da je to ljudsko biće, rođeno od žene, bez obzira na različite karakteristike koje pojedinog čoveka mogu da odlikuju. Bez zna-čaja je za pravo na život, da li je čovek mlad ili star, zdrav ili bolestan, sposoban ili ne-moćan. U krivičnom pravu svi ljudi imaju jednako pravo na život bez obzira na rasu, nacionalnost, etničku pripadnost, veru, društveni položaj, poreklo, pol, uzrast i druge karakteristike. Zaštita prava na život postoji nezavisno od stanja u kome se čovek nalazi, da li je zdrav ili bolestan, na samrti i bez šansi da preživi situaciju u kojoj se na-lazi. Zaštita prava na život čoveka ostvaruje se u punoj meri od momenta njegovog rađanja pa do momenta nastupanja njegove smrti. Biološka smrt je prava smrt. Nju karakteriše potpuni, trajan i nepovratan prestanak vitalnih funkcija organizma, naročito rada mozga, srca i pluća. U slučaju biološke smrti izvesne biološke funkcije u pojedinim tkivima i organima mogu se odvijati još izvesno vreme (reakcija pojedinih mišića na mehaničke ili električne nadražaje), ali je potpuno uspostavljanje osnovnih životnih funkcija nemoguće pa se može smatrati da je život prestao. Ubistvo iz samilosti, na molbu ili uz pristanak ubijenog-eutanazija, u savremenim uslovima sve više čini predmet interesovanja javnosti i ima pristalica (naročito u krugovima lekara koji su često u prilici da im takve molbe budu upućene kada posmatraju teške patnje neizlečivih bolesnika, ali i u redovima pravnika koji to posmatraju sa gledišta prava na život i u vezi sa tim i prava na smrt, otvara velike dileme koje oko eutanazije postoje. Krivično pravo nije prihvatilo eutanaziju kao osnov isključenja postojanja krivičnog dela. U pojedinim zemljama postoje tendencije da se eutanazija prihvati i da se predvidi sistem uslova pod kojima bi eutanazija bila dozvoljena. Dileme o tome se kreću od shvatanja eutanazije da pravo na život uključuje i pravo na smrt, humanost motiva iz kojih se to čini, neizlečivo stanje bolesti, teške patnje i ozbiljan ili izričit zahtev bolesnog lica. Pri ovim svim dilemama razlikuju se pitanja aktivne eutanazije (usmrćivanje odgovarajućom aktivnom radnjom) ili pasivne eutanazije (prekidanjem daljeg lečenja). Od problema eutanazije treba razlikovati problem isključivanja aparata za reanimaciju i održavanje pojedinih životnih funkcija kod bolesnika za koje se utvrdi da više nemaju izgleda da se povrate u stvarni život. Ovakvi bolesnici ponekad po više godina ostaju uključeni na aparate pomoću kojih se veštački održavaju neke njihove životne funkcije, pri čemu to počinje da gubi svoj pravi smisao, jer su iščezli izgledi njihovog izlečenja. U takvim slučajevima postavlja se pitanje ko i kada može da odluči o isključe-nju aparata, o čemu se mora imati u vidu i potreba korišćenja tih aparata za druge slučajeve sa boljim perspektivama za izlečenje. Rešenje se opet svodi na to kako utvrditi da li je nečiji život zaista prestao i da li ima makar najmanjih šansi za povraćaj u pravi život. To zahteva i precizno određenje granice između života i smrti, jer dokle god postoji život, ma kakav on bio, postoji pravo na život i ono se mora poštovati. Izloženi elementi koji karakterišu život čoveka kao objekat krivično-pravne zaštite određuju istovremeno i okvire te zaštite. Međutim, njen puni smisao sa gledišta prava na život dobija se tek u sklopu krivično-pravne zaštite i svih drugih ljudskih prava koja određuju sadržaj i kvalitet života čoveka. Pravo na život mora istovremeno značiti i pravo na život dostojan čoveka. Ostvarenje tog cilja u zaštitnoj funkciji mora da teži i savremeno krivično pravo i da se u tom pravcu razvija.

Рударски центри у Дарданији настали су у периоду Римског царства крајем првог века, када је и започео процес насељавања области Дарданије, односно јужне области горњомезијске Дарданије (данас Косова и Метохије), и почела експлоатацијом рудних ревира, који су били основни разлог романизацијe ових крајева. Рударсво и металургија за Римско царство су били од велике важности, пре свега за стабилност новчаног система, за који је било потребно постојање среброносних рудника, због чега је рударска активност у провинцијама царства била од посебног значаја.

Предуслови уреди

Дарданија је назив античке регије на централном Балкану, коју су насељавали Дарданци. Пре римског освајања, Дарданија је била независна краљевина. Након пада под римску власт, подручје Дарданије је укључено у провинцију Мезију, да би Римљани касније формирали посебну провинцију Дарданију. Поделом Римског царства, ова провинција ће наставити да постоји у оквиру Византије, све до словенског насељавања на Балкан у 6-7. веку.

Провинција Мезија формирана је 15. године после Христа, да би већ 86. године Домицијан извршио реформу ради лакше одбране северне границе и Мезију поделио на две провинције – Горњу и Доњу Мезију, приликом чега је територија Дарданије (Косова и Метохије) припала Горњој Мезији. На северу, граница провинције Горњe Mезије обухватала је подручје од ушћа Саве у Дунав па низводно до ушћа Цибрице, на југу је обухватала област данашњег Косова и Метохије и северну Македонију, док западна граница није сасвим прецизно утврђена, и највероватније је ишла источно од Дрине. По новним реформама крајем 3. века, у време Диоклецијана, источни делови провинције Горње Мезије припали су новооснованој провицији Дациа Респенси (лат. Dacia Repensis), док су јужни делови (са данашњим Косовом и Метохијом) припали Дарданији.[5]

Први рударски центри у западној Дарданији настали су надомак Сочанице и недалеко од Грачанице, иако у римским итинерарима нису забележени.[6] Поред њих су биле смештене мање војне јединице, чији је примарни задатак био да одржавају ред и штите руднички регион. Сталним порастом броја становника, који су царским декретима насељавани углавном из хеленофоних области на малоазијској обали,[6] наведени центри постали су романизована насеља и убрзо су добили муниципални статус. Насеље крај Грачанице, како показују писани споменици, стекло је ранг муниципијума у време Трајана и добило је назив Улпијана (Ulpiana).[7] Током друге половине 2. века исти статус задобило је и сочаничко насеље, под именом Муниципијум Дарданорум (Municipium DD / Municipium Dardanorum).[8] Формирањем нових муниципијума, руднички ревири и даље остали под непосредном контролом царских управника, окружени територијом која је била додељена муниципалним властима. Тако су нпр. велике земљишне поседе на територији Дарданије (данашњег Косова) држали чланови сенатске породице Фурија.[9]

Античко рударство и металургија уреди

Како традиција у експлоатисању рудника у делу Римског царства на простору само Италије није била дуга, Римљани су одлучили да форсирају рударску актвиност у новооснованим провинцијама. У овим рудницима експоатисалу велика количина квалитетне руде која је царству доносила велике приходе. Значајну улогу у томе имали су и балканско-подунавски рудници Паноније, Далмације, Норика и Горње Мезије, који су припадали једном царинском округу, лат. porotirum Illyrici, чинећи тако јединствену целину.

По броју највише су се издвајали мезијски рудници, јер је Мезија, према бројним изворима, важила за провинцију рударства, као што је у том историјском раудобљу Африка сматрана провинцијом жита.[10]

У административном погледу рудници Горње Мезије су били подељени у две зоне:

Прва зона рудника

Ову зону рудника чинили су дарданске рудници на југу Горње Мезије. Рудници Дарданије су били подељени на најмање пет рудничких региона, са центрима: лат. Municipium Dardanorum, Ulpiana, Lamodum, Remesiana и Timacum Minus. То је област која обухвата ибарске, јањевске, кумановске, ремесијанске и раванске руд- нике, у којима се највише експлоатисало сребро са оловом и златоносно сребро, али су топљене и руде гвожђа, бакра и живе.[10] Управа целокупних дарданских рудника налазила се у Улпијани, док се једно од најзначајнијих насеља ибарског региона, са свим карактеристикама металуршког и урбанистичког рударског центра, налазило код Сочанице, познато као Муниципијум Дарданорум (лат. Municipium Dardanorum).

Друга зона рудника

Ову зону рудника чинила су три рудничке области на северу, названи једним именом лат. ripa Danuvii. Материјални остаци рударске активносту у северним регионима Горње Мезије нису били сразмерни значају и улози коју је, судећи према писаним изворима, имала јужна област горњомезијске провинције. == Извори == {{reflist}}

Спољашње везе уреди

Учесталост пролапса дволистних залистка (ПДЗ) идентификован ехокардиографијом на глобалном нивоу, идентична је оном у Сједињеним Америчким Државама и иѕноси 3-4% у општој популацији. На обдукцијама ПДЗ се открива у 7% аутопсија.

Морталитет / Морбидитет

У принципу, пролапс дволистног залистка (ПДЗ) је у почетној фази бенигни поремећај, тако да је код већине случајева, прогноза одлична. Међутим, ПДЗ код већине изолованих случајева митралне регургитације може бити узрокована, у 90% случајева руптуром тендинозних хорди, у 40% срчаним ударом (код млађих болесника), и у 10-15% случајева код болесника са ендокардитисом.[11] [14]

Митрална регургитација један је од најзначајнији фактор ризика за настанак компликације (на пример, изненадне смрт, можданог удара, ендокардитиса, преткоморске и коморске аритмија.[12][13] [15, 16]). Болесници чији ехокардиограм показује абнормалну анатомију залистака, као и особе старији од 45 година, под повећаним су ризиком за развој митралне регургитације.

Они са структурним поремећајима (нпр, згуснут, деформисани, или редундантни митралне валвуле летака) су чешће пате компликације (нпр, прогресивна Г., ендокардитис, изненадна смрт), иако лонгитудинална студија од 285 становника у Олмстед Цоунти, МН, указује на то да прогресија МР јавља у скоро 40% случајева МВП, без обзира на узраст, пол, летак задебљања, или приликом разред године. [17]

Леве коморе (НН) преправке, са повишеним ЛВ ендсистолног индекса обима, тако и ЛВ ендсистолног димензији, јавља чак и са изолованим крајем систолним МР жамор сличан оном који види са Пан-систолни МР шум. [18]

Пацијенти који су старији, немају социјалне подршке, имају већу нервозу, и не успевају да редовно вежбате су у ризику за више симптома.

Кардиоваскуларни морталитет се предвиђа највише умерено до озбиљног МР и избацивање фракција мања од 50%, а мање од леве преткоморе величини већој од 40 мм, бичевие летак, атријалне фибрилације, и старости старијих од 50 година. [19, 20 ]

Случајеви МВП са жамор, а не само изолован клик имају општу стопу смртности која је повећана за 15-20%.

komplikacije

За следеће компликација, у апсолутном ризику (тј, годишњи светлост) и квота односи (ОР), у поређењу са пацијентима пролапс митралног залиска (МВП) на општу популацију, су следећи:

Изненадна срчана смрт - 0.06% годишње учесталост код пацијената са МВП и тешком МР; ОР 50-100 са хемодинамски значајним МР и депресивни функција леве коморе Руптура цхордае тендинеае (најчешћа озбиљна компликација МВП) Прогрессиве Г. - 0.06% годишње учесталост захтева операцију; животни ризик од операције је 1,5% за жене и 4-6% за мушкарце; ОР 30-40; повећан ризик код мушкараца, старијих од 75 година, повишен телесне тежине, и висок крвни притисак. Строке - 0.02% годишње учесталост у односу на мање од 0,02% у једноставну МВП; ОР 4-6 Инфективни ендокардитис - 0.02% годишње инциденција; ОР 3-8; 1 у 1400 пацијената годишње са МВП и мурмур; ризика у мушкараца старијих од 45 година Атријална фибрилација може бити упорни у 15% или пароксизмалном у 13% када МР је довољно тешка да захтева замене митралне валвуле (МВР) операцију. Ове цене су ниже него види са митралне стенозе захтева митралне регургитације. [21] Атријална и коморске аритмије су чешћи код пацијената са пролапс митралне валвуле и умереног до озбиљног МР. [15, 16] Појединци са идиопатхиц изненадног губитка слуха сензоринеурална (ИССНХЛ) имају већу учесталост МВП, митралне летак задебљања, и МР, што указује да је МВП могу бити укључени у етиологију овог изненадног губитка слуха. [7] Трка Преваленција је сличан међу различитим етничким групама. [22]

секс Однос жена и мушкараца је приближно 3: 1.

Мушкарци имају већи ризик од жена ендокардитисом, задње пролапс, летак задебљања, тешке регургитацијом, а чешће да се подвргне операцији митралне валвуле. [23]

старост Старост почетка је 10-16 година. Пролапс митралне валвуле (МВП) је ретка прије него што се адолесценти нагли раст. То се обично открије у младе одрасле доби.

Иако МВП сматра урођен, ехокардиографски налаз обично нема у новорођенчади.

Извори уреди

{{reflist}}

Спољашње везе уреди

National Parks and National Park Reserves уреди

Legenda
  •   Svetska baština ili deo svetske baštine
  • Nacionalni parkovi - rezervati označeni su (Rezervat) nakon imena parka.
Naziv Fotografija Lokacija Oblast Onovan
Aulavik Severozapadne teritorije 12.200 km2 (4.710 sq mi) 1992
Auyuittuq   Nunavut 19.089 km2 (7.370 sq mi) 2001
Banf   Alberta 6.641 km2 (2.564 sq mi) 1885
Bruce Peninsula   Ontario 154 km2 (59 sq mi) 1987
Cape Breton Highlands   Nova Škotska 949 km2 (366 sq mi) 1936
Elk Island   Alberta 194 km2 (75 sq mi) 1913
Forillon   Kvebek 244 km2 (94 sq mi) 1970
Fundy   Nju Brunsvik 206 km2 (80 sq mi) 1948
Georgian Bay Islands   Ontario 14 km2 (5 sq mi) 1929
Glacier   Britanska Kolumbija 1.349 km2 (521 sq mi) 1886
Grasslands   [[Saskačevan]] 907 km2 (350 sq mi) 1981
Gros Morne   Njufaundlend i Labrador 1.805 km2 (697 sq mi) 1973
Gulf Islands
(Rezervat) 		  Britanska Kolumbija 36 km2 (14 sq mi) 2003
Gwaii Haanas[A]
(Rezervat) 		  [[Britanska Kolumbija]] 1.495 km2 (577 sq mi) 1988
Ivvavik[B] Jukon 10.168 km2 (3.926 sq mi) 1984
Džasper   Alberta 10.878 km2 (4.200 sq mi) 1907
Kejimkujik   Nova Škotska 404 km2 (156 sq mi) 1968
Kluane[C]
(Park i rezervat) 		  Jukon 22.013 km2 (8.499 sq mi) 1976 (Reserve)
1993 (Park)
Kutni   Britanska Kolumbija 1.406 km2 (543 sq mi) 1920
Kouchibouguac   Novi Braunsvik 239 km2 (92 sq mi) 1969
La Mauricie   Kvebec 536 km2 (207 sq mi) 1970
Mingan Archipelago
(Rezervat) 		  Kvebec 151 km2 (58 sq mi) 1984
Mount Revelstoke   [[Britanska Kolumbija]] 260 km2 (100 sq mi) 1914
Naats'ihch'oh[14]
(Rezervat) 		  Severozapadne teritorije 4.850 km2 (1.873 sq mi) 2014
Nahanni
(Reserve) 		  Severozapadne teritorije 30.000 km2 (11.583 sq mi) 1976
Pacific Rim
(Rezervat) 		  Britanska Kolumbija 511 km2 (197 sq mi) 1970
Point Pelee   Ontario 15 km2 (6 sq mi) 1918
Princ Albert   Saskačevan 3.874 km2 (1.496 sq mi) 1927
Ostrvo Princ Edvard   Ostrvo Princ Edvard 22 km2 (8 sq mi) 1937
Pukaskwa   Ontario 1.878 km2 (725 sq mi) 1978
Qausuittuq Nunavut 11.000 km2 (4.247 sq mi) 2015
Quttinirpaaq[E]   Nunavut 37.775 km2 (14.585 sq mi) 2001
Rajding mauntin[F]   Manitoba 2.973 km2 (1.148 sq mi) 1933
Sable Island
(Rezervat) 		  Nova Škotska 34 km2 (13 sq mi) 2013
Sirmilik   Nunavut 22.200 km2 (8.571 sq mi) 2001
Tera Nova   Njufaundlend i Labrador 400 km2 (154 sq mi) 1957
Thousand Islands   Ontario 24 km2 (9 sq mi) 1904
Torngat Mountains   Njufaundlend i Labrador 9.700 km2 (3.745 sq mi) 2008
Tuktut Nogait   Severozapadne teritorije 16.340 km2 (6.309 sq mi) 1996
Ukkusiksalik   Nunavut 20.885 km2 (8.064 sq mi) 2003
Vuntut   Jukon 4.345 km2 (1.678 sq mi) 1995
Wapusk   Manitoba 11.475 km2 (4.431 sq mi) 1996
Waterton Lakes[G]   Alberta 505 km2 (195 sq mi) 1895
Wood Buffalo   Alberta
Severozapadne teritorije 		44.807 km2 (17.300 sq mi) 1922
Joho   Britanska Kolumbija 1.313 km2 (507 sq mi) 1886


Процес оснивања резервата биосфере у Канади започео је 1978. године, формирањем првог резервата у Mont Saint-Hilaire у Квебеку. Најновији резерват, од 16, колико је до сада основано у Канди, формиран је у Bras D’Or Lake у Новој Шкотској 2011. године. Национални акциони план за резервата биосфере у Канади предвидео је именовање 15 управника екозона у оквиру УНЕСКО-а који требају да буду одговорни за одабрир нових резервата биосфере у Канади.

Резервата биосфере у Канади су веома разноврсни како по величини, тако и по облику, еколошким и људским карактеристикама. У почетку резервати у Канади били су усмерени на проучавање еколошке процеса, да би им у каснијем периоду била додата и функција изучавање социјалних фактора као једне од компоненти у за реализацију еколошким циљевима. На овај начин у разматрања фактора који су од кључног значаја за очување екосистема и одрживог развоја, укључени су различити актери и друштвене групе у одређеном региону. Постулати еколошких и социјалних истраживања нису међусобно ексклузивни; они коегзистирају и стално се допуњују једни са другима. (Сцхултз ет ал. 2010).

На основу наведених постулата главне функције резервата биосфере у Канади су:

  • Допринос очувању екосистема и културног наслеђа;
  • Подстицање економске и социјалне одрживости села и егзистенције локалног становништва;
  • Пружање помоћи локалним и регионалним носиоцима за образовање, обуку, истраживање, мониторинг, умрежавање и партнерство, ангажованих за очувања екосистема и регионални одрживи развој.
Назив Слика Опис
Мус
 
 Мус је један од симбол канадских шума, кога има у велеиком броју у НПРМ. Мус најчешће може бити примећен током јесени и у зимским месецима, дуж аутопута 10, а посебно у области језера Moon. Њихова популација у парку процјењује са на 3.000 животиња.
Вук
 
||Популација вукова у парку процењује на број од 70 до 100 животиња. Мада се већина људи боји вукова, ова створења се плаше човека и најчешће га избегавају. Највше их има дуж аутопута 19 и на подручју језера Еди.
Рис
 
 Рис је добро прилагођен интензивним зимамама у НПРМ. Он има велика, округла стопала и може да шири своје прсте у меком снегу. Највише их има дуж аутопута 19, где им је досупна омиљена храна - зец кога има у изобиљу.
Јелен
 
 Јелен је присутана широм НПРМ а највише на простору еспен паркланда и у мешовитим листопадним шумама, где се најчешће и може уочити ове животиње у парку. Популација јелана у НПРМ је тренутно стабилан, и процењује се на 1.800 животиња.
5. Куна риболовац
 
 Ова врста из породице северноамаричких куна поново се појаваила у НПРМ пре нешто више од 20 година. Најчешће се може видети како прелази преко путева и стаза.
6. Америчка куна
 
 Ова врста из породице амаричких куна поново се појавила у НПРМ пре нешто више од 20 година. Величине је мачке. Најчешће се може видети како прелази преко путева и стаза.
7. Видра
 
 Видра, која је пре оснивања НПРМ претходно истребљена, последњих десетину година поново се вратио у ову област. Може се видети дуж речица и потока у РМНП - мада се никад не зна где ће се појавити!
Пример Пример Пример
Пример Пример Пример
Пример Пример Пример

Када је средином 1944. године логор преузет од стране Одељења за рад број логораша је смањен на око 200. Бројно стање у логору се и наредних месеци стално смањивало како су ратни заробљеници премештани на друге пројекте и као се потреба за огревним дрветом смањивала. Кадаје производња огревног дрвета престала 31. март 1945. године, преостали заробљеници су током лета позајмљени локалним пољопривредницима за радове у прерији. Логор је затворен 1. септембра 1945. године, и убрзо срушен, остављајући мало трагова иза себе.


За време Другог светског рата широм Канаде изграђено је 40 заробљеничких логора, у којима је интернирано 37.000 ратних заробљеника. Већина затвореника били су бивши припадници Африког корпуса Немачке нацистичке војске, који су заробљени у биткама као што је Друга битка код Ел Аламејна у Северној Африци.[10] Након заробљавања канадске власти су логораше означавали бојама; црном сурове нацисте-злочинце, белом оне који су одбацили нацизам и сивом оне између ове две групе.

Одлука да се у оквиру пројекта заробљеничких логора у Канади оснује и логор за до 450 логораша у Националном парку Рајдинг Маунтин донета је због ранијег искуства о недостатку огревног дрвета у Канади у зиму 1942. и 1943. године и настојања да се становници Канаде ослободе за ратне напоре. Овом одлуком немачки ратни заробљеници запослени су на сечи огревног древета, кога је у Националном парку Рајдинг Маунтин било у изобиљу, и тиме су обезбедили довољне залихе огревног дрвета за зиму 1943/44.

Како су заробљеници послати у овај логор били они из групе са ниским ризиком, он је био једини логор за заробљенике у Северној Америци који није био опасан оградом или бодљикавом жицом, тако да су отсуство изолације и добри услови живота, код логораша бекство чинили неизводљивим. Логор су чували чланови Гарде ветерана из Канаде.[10]

Логораши су за свој рад на сечи дрвећа плаћани 50 центи дневно; а за зарађену плату било им је дозвољено да наручују робу из Итоновог каталога.[15]

Затвореници су врло брзо искористили своју релативну слободу да истраже околину и у тим истраживањима спријатељили су се са локалним становништвом. Многи од локалних становника били су украјинског порекла, и највероватније су показивали симпатије према немачким затвореницима, јер су се надали да ће Немачка војска збацити власт Совјета у Украјини, и радо их примали у своју заједницу. У таквим условима, затвореници су се опијали по насељима, удварали локалним женама, а присуствовали су и организованим плесовима.[10] Затвореници су смели да имамју љубимце у логору, међу којима је био и један малолетни црни медвед.

Интернирци су плаћени 50 центи дневно да секу дрвеће; а било им је дозвољено да за своју плату наручују робу из Итоновог каталога.[4] [5]



Након завршетка рата и стварања великих залиха огревног дрвета, логор је затворен окобра 1945. Преостали заробљеници су пребачени на друге радне пројекте широм канаде, док су зграде и инвентар продати и потом уклоњени из парка. [2]

У 2010. и 2011. године, кандидат за доктора са Универзитета у Станфорду и студенти са Универзитета у Брендону започели су археолошки пројекат на месту некадашњег логора. [7] [8]


Канади јер су ратни заробљеници били сматрати ниским ризиком.

Предлог да се у источној Манитоби оснује национални парк природе први пут је покренут 1919. године. тада је за парк предложена друга локација, подручје у близини реке Вајтшел. Међутим предлог је пао у заборав све до 1927., када је један члан Парламента за Спрингфилд, примио писмено уверавање од службе Националних паркова Канаде да у источној Манитоби треба основати Национални парк природе. Како нису сви предлагачи били за то да се парк оснује на подручју реке Вајтшел, преовладала је предлог служби из руралних општинама да се национални парк оснује у области шума Рајдинг Маунтина, са образложењем да је ова област доступније у систему аутопутева, да је ближа градовима Паркланда и да и има један од највећих крда бизона у Канади.

После вишемесечног већања и одлуке Владе Манитоба да ова покрајима може имати са само један национални парк, процена је извршена у оба подручја и одлучено је да је Рајдинг Маунтин има предност у односу на подручју Вајтшел. Предлог комисије да се из парка изузме 180 km² у обласи језера Кри лејк, на предлог општина које су одбиле ову и препоруку и захтевале да цело подручје око Рајдинг Маунтина постане национални парк, уз образложење да је ово подручје „острву дивљине окружено морем пољопривредног земљишта”. Тако је 1929. године Рајдинг Маунтин издвојен као национални парк и 26. јула 1933., Национални парк Рајдинг Маунтин је свечано отворен.

Због нешто веће надморске висине и северно континенталне локације парка, клима се одликује великим осцилацијама, карактеристичним за континенталну климу канадских прерија. Лета су топла због преовлађујуће ваздушне масе са југа и југозапада. Зиме се одликују хладним фронтовима који се селе са севера и северозапада. На простору Манитоба одрона, на турбуленцију ваздушних маса утиче мноштво језера и других мочваринх терена, које доприноси повећању конвективних облака и пљускова у летњим месецима.

Просечно трајање вегетације (од просечног датума сетве до просечног датума првог мраза) је 72 дана. Значајно је изражена варијабилност у трајању вегетационог периода који се у 21. веку у парку мења се из године у годину.

Језера и потоци, обично се заледе почетком новембра, а стални снег може пасти чак и раније. Зима је прилично уједначено хладно. Пролеће које почиње у априлу значајно касни у односу на равничарски део области Паркланда. Летња сезона је од средине јуна до краја августа. Јесењи месеци су можда најпријатнији део године, са умереним температурама, и природом ослобођеном од штеточина.[16]

Средња годишња количина падавина је 47,6 cm. Лето које обично кратко траје, карактерише се релативно честим олујним падавинама, у јуну, јулу и августу. Највише снега јавља у децембру и марту, а зима има тенденцју дужег трајања. Изузетно хладни дани се обично јављају у јануару или фебруару, са просечном температуром од - 13.8 до - 27.3 °C. Најтоплији дани су у јулу, када је просечна температура око 17,3 °C, а повремено у појединим подручјима и до 32,3 °C. Средње дневне максималне и минималне температуре у јул су 8,3 и 23,9 °C. Без обзира на јако топле летње дане, ноћи су увек пријатне.[17]

У парку као и на простору Јужне Манитобе и југоисточног Саскачевана дувају претежно два ветра, северозападни и југоисточни. Међути ово ветрови су мање снаге од оних у руралним подручјима око парка. Ово је последица већих фрикционих утицаја, на струјање ваздуха, таласастог терена и шумског покривача. У принципу, парк има значајну варијацију у средњој брзине ветра из месеца у месец и из једног правца у други. У децембру, јануару и фебруару брзина ветра је најмања. У овим месецима, међутим, повремени јак ветар може ограничити путовање било које врсте кроз парк јер може бити веома опасан.

Национални парк „Рајдинг маунти“, рељеф и вегетација.
 
Комбинација биљних заједница са препознатљивим облицима одрона земљишта, у парку Рајдинг маунтин, чини ова канадска станишта јединственим у свету.

http://www.winnipegfreepress.com/city-beautiful/City-Beautiful---Part-3-Our-Renaissance-275639481.html

Jа сам Tара и идем у први разред школе која се зове: Barker school vc, Dauphin. Мој брат Ново иде у девети разред школе која се зове: Dauphin Regional Comprehensive Secondery School.

Живим у улици која се зове: Barker street. Живим


Недостатак сна
 
Мањи подочњаци, уз наговештај отока испод доњих капака, указује на неостатак сна.
Класификација и спољашњи ресурси
СпецијалностНеурологија
eMedicinetopic list
MeSHD012892

Извори уреди

  1. ^ Илић, Драгутин, „Зашто је изгорела Народна библиотека”, Обнова , бр. 17, 24. јул 1941, стр. 5
  2. ^ а б Deslenders, Dominique, John A. Dickinson et Ollivier Hubert. Les Sulpiciens de Montréal : une histoire de pouvoir et de discrétion, 1657-2007. Montréal, Fides, 2007. 670 p. illus.
  3. ^ а б Bergeron, Mario. „La première église Notre-Dame à Montréal”. Association des archéologues du Québec. Приступљено 22. 7. 2016. 
  4. ^ а б „Basilique Notre-Dame de Montréal”. Encyclopédie du patrimoine culturel de l'Amérique française. (2007). Fonds interactif du Canada de Patrimoine canadien. Приступљено 23. 7. 2016. 
  5. ^ Miroslava Mirković, Rimski gradovi na Dunavu, Arheološko društvo Jugoslavije, Beograd, 1968, 22.
  6. ^ а б Čerškov E. 1965. Municipium D.D. kod Sočanice, Beograd.
  7. ^ Čerškov E. 1960. Ulpiana, kratak izveötaj o arheološkim istraživanjima u 1959, Glasnik Muzeja Kosova i Metohije IV-V, Priština, 370-374
  8. ^ Čerškov E. 1957. Oko problema komunikacija i položaja naselja na Kosovu i Metohiji u rimskom periodu, Glasnik Muzeja Kosova i Metohije II, Priština, 65-86.
  9. ^ Čerškov E. 1969. Rimljani na Kosovu i Metohiji, Beograd.
  10. ^ а б в г д Ивана Поповић, Античко оруђе од гвожђа у Србији, Народни музеј, Београд, 1988, 214.
  11. ^ Yanase Y, Ishikawa N, Watanabe M, Kimura S, Higami T. Mitral Valve Plasty for Idiopathic Rupture of Mitral Valve Posterior Chordae in Infants. Ann Thorac Cardiovasc Surg. 2013 Apr 5.
  12. ^ Turker Y, Ozaydin M, Acar G, Ozgul M, Hoscan Y, Varol E, et al. Predictors of atrial arrhythmias in patients with mitral valve prolapse. Acta Cardiol. 2009 Dec. 64(6):755-60.
  13. ^ Turker Y, Ozaydin M, Acar G, Ozgul M, Hoscan Y, Varol E, et al. Predictors of ventricular arrhythmias in patients with mitral valve prolapse. Int J Cardiovasc Imaging. 2010 Feb. 26(2):139-45.
  14. ^ „Canada getting new national park in Northwest Territories”. Canadian Press. 2008-04-07. Приступљено 2008-04-07. [мртва веза]
  15. ^ Johnson, Andy. „Dig resurrects history of Manitoba's German PoW camp”. CTV News, August 7, 2011. Приступљено 3. 7. 2016. 
  16. ^ Soper, J. Dewey, "The birds of Riding Mountan National Park, Manitoba, Canada" (1953). Other Publications in Wildlife Management. Paper 75 [1].
  17. ^ „Riding Mountain National Park Weather”. Parks Canada, Date Modified 2015-08-07. Приступљено 1. 7. 2016. 

хјтррењљ

Спољашње везе уреди

Дом владара уреди

Историјат уреди

http://www.arhivnis.co.rs/cirilica/idelatnost/br%203/cdanilo.htm

http://www.rastko.rs/cms/files/books/4d5045b8f2237 Повреде пениса http://ciselo.jimdo.com/2015/12/30/%D0%BF%D0%BE%D0%B2%D1%80%D0%B5%D0%B4%D0%B5-%D0%BF%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D1%81%D0%B0/ Новине у истраживањима - http://www.mfub.bg.ac.rs/dotAsset/68142.pdf

Треба довршити уреди

 
Intermedichbo/песак на Викимедијиној остави.

Први део уреди

Коштана срж
 
Шематизован приказ ћелија у коштаној сржи
Детаљи
Идентификатори
ЛатинскиMedulla ossium
Анатомска терминологија

Атонични напади су изненадни падови, без губитка свести изавани без јасно одређеним надражаја, који се јављају нагло и без упозорења, а завршавају брзим повратком на почетну позицију.

Израз атонични напад је накнадно уведен у медицинску терминологију, како би се под овим појмом означио широк спектар изненадних падова са или без присутних познатих поремећаја који повећавају ризик од падова, са или без провокативног специфичног стимуланс, са или без губитка свести и са или без значајних основних абнормалности.

Промене које изазивају атонични напад, могу бити пореклом из разних локалица, али најчешће су то структуре у нижи делови можданог стабла или кичмене мождине.

Атонични напади углавном указују на пролазно оштећење билатералних централних структура нервног система које се одговорне за одржавањем постуралног мишићни тонус и равнотеже.

Тумаркинови падови вестибуларног порекла (или Тумаркинове кризе) су падови без јасне повезаности са аутономним или неуролошким симптома код пацијената са тешком болешћу вестибуларног система, обично код Менијерове болести (у фази када напади вертига (вртоглавице) могу бити замењени сталним потешкођама вида и равнотеже, укључујући потешкоће са ходањем по мраку, и повремене падове због губитка равнотеже.

Други део уреди

Торзија семене врпце је неонатални или екстрагенитални тип увртања семене врпце у којој се тестис ротира око своје уздужне осе ван својих овојница. Нормално тестиси су везани за стране скротума, што спречава њихово увртање, међутим код неких особа (претежно код адолесцената), те везе нису присутне што омогућава тестисима да се уврћу.

Увртање семене врпце или фуникулуса сперматикуса, који доводи нерве и крвне судове до тестиса, по уздужној оси изазива потпун прекид васкуларизације тестиса, што резултује исхемијском некрозом, односно гангреном тестиса, уколико се не интервенише у првих чест часова после настанка торзије.

Спонтана санација премећаја је немогућа.

Историјат уреди

Патофизиологија уреди

Терапија уреди

Izvori уреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Корисник:Intermedichbo/песак&oldid=26644675”