Корисник:Nikola.tufegdzic/песак

Крњевачка школа

Основна школа у Крњеву, прва у смедеревском крају, је најстарија сеоска школа у Србији. Подигнута је далеке 1779. године у црквеној порти.

Историја

Плоча на зиду саме школе

Сматра се да је у крњевачку школу долазио Теодор Јанковић-Миријевски, управитељ основних школа у Банату, први српски образовани педагог. Школски подаци приступачни су у Црквеном летопису и у радовима школских надзорника (Миливоја Гавриловића, Леонтија Павловића и проте Душана Митошевића). Гавриловић је једно време радио у школи (1908.) и добро је познавао школски летопис. Користио је два записа: један штампан на Ирмологију крњевачке цркве и други на штампаном псалтиру (1811-1825), на 128. страници "Прича се да је школа постојала у Крњеву код старе цркве 1779. године." Школа у Крњеву припада реду најстаријих основних школа у Србији. Наиме, зна се да су старије само варошке школе (београдска, лозничка, карановачка-краљевачка, пожаревачка, смедеревска и неготинска). Претходно набројане школе отворене су деведесетих година 18. века. После повратка београдских јаничара школе су затваране, а пречански учитељи су се враћали у Аустрију. Крњевачку "нормалну школу" похађали су Крњевци, Милошевчани, Лозовичани, Паланчани и други.

Стара школа у Крњеву

Први учитељи

Први учитељи школе били су Павле Југовић (1779-1800), звани "мађистар", затим неки учени калуђер из манастира Војловице код Панчева (1800-1804). Јован Рачић, трећи учитељ који је родом из ресавског Брестовца. Дошао је у Крњево почетком 1804. године и у њему остао до 1806. године. Након његовог одласка, Крњево је дуго остало без учитеља, све до 1833. године. Крњевачка школа обновила је рад 1845. године, након дванаест година паузе. У то време у Србији, дошло је до масовног отварања сеоских школа. Године 1853. године Михаило Поповић, свршени богослов, имао је 28 ученика у школи. Након завршетка богословије, дошао је почетком 1851. године у крњевачку школу.

Школа је била јако мала и окупљала је децу из суседних села која нису имала школу, из Великог Орашја, Крушева, Трновча и Милошевца, а било их је махом и из Мале Плане. Учитељ Војин Радосављевић, Крњевац, био је дугогодишњи председник општине и народни посланик. Сачуван је његов извештај од 28. августа 1857. године који приказује шокатно стање у крњевачкој школи.

"Високородни господине

за месец август известије

Настојећим у највећој покорности и учтивости доодим вашој особи о стању ове штације следеће доставити:

1) да сам из другог разреда четири ученика у трећи произвео а из првог разреда у други једног и тако за ово време имадем пет ученика; три су ми напустили школу пре четири месеца, за које се опширније можете из известија послатог вами за месеце: април, мај и јуни ове год. известити; нови пак ученика немам ниједног.

2) ово зданије школско ни у чему репарирано није;

3) приход ми је посве батаљен, и

4) авлија школска сасвим батаљена је тако да свиње и говеда непрестано по истој одају.

Господине, ово је велика несрећа од овог нашег народа, да код 350 порески глава у овој општини налази се само пет ђака у школи.

То је жалосно. Ах, куда је Уредба? Где ти у мраку и дубоком сну почиваш и хоћеш ли игда воскреснути?

У надежди јесам и остајем препокорнејши

28. августа 1857. године ваш слуга, Војин И. Радосављевић, учитељ осн. школе крњевачке"

у Крњеву

Дакле, почетком школске 1857. године крњевачка школа је имала само пет ученика (једног у другом и четири у трећем, ниједног у првом разреду). Општина је обуставила плату учитељу итд.

Због неприлика, учитељ Војин је напустио родно село већ наредне године и прешао у Голобок. Павле Пантелић, Лозовичанин, долази у крњевачку школу. Био је први учитељ школске зграде у центру села, пошто је школа код цркве пропала. Такође је имао мали број ученика, почетком 1858. године само девет. Остао је у школи до 5. децембра 1865. године, упркос свим лошим условима рада. Имао је мали месечни приход од плате, само 8 талира. Након одласка из школе службовао је у лозовичкој цркви, умро је 3. маја 1882. године.

Школска зграда у центру села

После одласка Павла Пантелића, у крњевачкој школи је кратко време радио Коста Лазић, учитељ десете класе, затим је на место учитеља дошао је Ђорђе Угодић, учитељ осме класе. И он је слао молбе Министарству просвете и црквених дела, где се жалио на оронулу школску зграду, лош квартир и на општинског кмета Војина Радосављевића, некадашњег учитеља, који је "инат терао".

Школа је 1858. године премештена у центар села, у близини данашње школске радионице. Школа је била у јако лошем стању: неко време без прозорских окана (учитељи и ђаци су их затварали врећама и хартијама), кров непокривен, двориште без ограде и капије... Неколико година општинска власт није поправљала школску зграду. Ђорђе Угодић је због лоших стамбених услова изгубио супругу Станојку и ћерку Василију, па је тако из Крњева понео само лоша сећања. Добро се слагао са крњевачким парохом Стефаном Поповићем. Веронауку у школи су предавали свештеници, док су учитељи доводили ученике у цркву и били први за певницом.

Треба нагласити да се Ђорђе служио Вуковим правописом и пре његовог званичног увођења (1868.). Трифун Радојевић, следећи крњевачки учитељ, један је од бројних пречанских учитеља. Није имао одговарајућу стручну спрему. Дошао је из друговачке школе у Крњево (1.септембар 1870.), које је поправило своју школу и набавило неопходна наставна средства. Број ученика је повећан на 39. Није постојала школска башта, па је окружни начелник наредио крњевачкој општини да Радојевићу обезбеди заграђену башту, величине пола хектара, у близини школе.

Радојевић се пензионисао јула месеца 1873. године, а умро је у Крњеву 12. јула 1877. године. Након пензионисања Трифуна Радојевића, крњевачки парох Стефан Поповић упутио је захтев министру просвете за новог учитеља. Тражио је богослова који би му помогао у цркви: "да се одреди онакав учитељ који би поред осталих способности, знао добро и црквено правило."

Учитељ Павле В. Радосављевић, син бившег учитеља и народног посланика Војина Радосављевића, рођен је 1851. године у Крњеву. Запослен је на захтев села и на захтев пароха Стефана Поповића. Споро је напредовао, тек је 1880. године унапређен у десету класу, а исте године је упућен у неку другу школу. Након његовог одласка, школа је пала у раздобље честе смене учитеља и прекида рада школе. Школа је била без учитеља, све до септембра 1887. године (1884-1887), три године.

Школа на Савановцу

На заласку 19. века школом је управљао Михаило Крстић, на чији су се рад поједини жалили. Светомир Максимовић, школски надзорник имао је добро мишљење о њему и сврставао га је у најбоље крњевачке учитеље. У том периоду, крњевачка школска зграда је била у лошем стању и добијено је упозорење о затварању школе, па је општина почела да зида нову зграду, од 1896. до септембра 1900. године.

Оцене професора 1922.

Крајем 19. и почетком 20. века промењен је школски кадар и на чело школе долази Гаврило - Гаја Адамовић. Мештанима је био омиљен иако их је присиљавао да шаљу женску децу у школу. У време његовог рада, школа је имала пет одељења (у првом разреду два). Адамовић је покренуо иницијативу за градњу школе на Савановцу, пошто су деца из тог дела села пешачила неколико километара како би присуствовали часовима. Гаја је упутио молбу министру просвете и крајем октобра 1906. године, министар је одобрио градњу ове школе.

За време аустроугарске окупације, у школи су биле само учитељице: Јелена Крстић, Пелагија Нинковић, Олга Зечевић, Милица Јоксимовић и Марија Телебаковић. У центру села Јелена и Пелагија училе су децу приватно, по кућама, понекад у задружној згради. Радиле су по скраћеном плану и програму због ситуације у којој се Србија налазила.

У периоду између два светска рата радио је велики број учитеља у крњевачкој школи (36). Стојановић, Јагодинац, је школу украсио парком, садницама и цвећем. Учитељи су били међу најбољима у смедеревском округу, па је и сама школа сврставана у једне од најбољих у овој српској области.

Школа је радила са прекидима у време немачке окупације, јер су недићевци и љотићевци повремено боравили у њеним зградама. Наставни садржај је смањен, запостављени су наставни предмети (цртање, лепо писање и ручни рад), док су неки предмети груписани.

Послератни развој крњевачке школе се може поделити на два периода, на четвороразредну школу (1945-1950) и осмогодишњу школу (од школске 1950/1951). Главне одлике тадашњег школства биле су: атеизам, одвојеност од цркве, непосвећеност хуманистичким наукама (изузев о партизанском покрету и марксизму), обавезно школовање. Крњевачки учитељи били су преоптерећени наставним и ваншколским активностима.

Школа након рата и данас

Осмогодишња школа у центру села

У школи је током првог периода постојало шест-седам одељења. Промењен је готово цео учитељски кадар. Поред наставе у школи, одрасли су описмењавани аналфабетским течајевима. Крњево је такође једно од првих села Србије по почетку рада седмогодишње и осмогодишње школе. Школске 1948/49. први пут је отворено једно одељење петог разреда. Први разредни старешина био је управитељ Миодраг Вулетић (1948-1951). Након овог покушаја, званично школске 1950/51. почела је са радом прва генерација петог разреда која је завршила осмогодишњу школу (1954). Крајем педесетих година школа је добила две зграде, ђачку радионицу 1958. и школску зграду на два спрата 1965. Након одласка Миодрага Вулетића, смењено је неколико директора који су се кратко задржавали. Школом је најдуже управљао Милорад Иванковић, Крњевац, наставник математике и физике (1964-1993). За време његове управе, школа је успоставила сарадње са месном заједницом. Навипом, Домом културе и друге. Уз њихову помоћ изграђени су спортски терени и нова школска зграда, набављена су наставна средства, постигнути су значајни резултати у образовно-васпитном раду, слободним активностима и културној делатности. За ове резултате школа је добила низ признања. Године 1989. школа је прославила велики јубилеј - 210 година свог постојања. Школа тада добија на поклон од Републичке заједнице за образовање компјутерску учионицу. Следеће јубиларне године 1999. у време НАТО бомбардовања, наставници су дежурали у школи. Одлуком министарства просвете, школе су престале да раде. Оне су организовале консултативну наставу, углавном за ученике који су желели да поправе оцене из прошлог тромесечја. Настава је одржавана у мањим групама. Услед скраћене школске године, ученици су доста тога изгубили, највише генерација ученика осмог разреда, што се дало запазити у њиховом даљем школовању. Почетком школске године 1993/94. школом је руководио Драган Чолаковић, наставник физике, математике и техничког образовања, родом из Крњева и који је радио у овој школи од 1965. године. Данас је директор школе Горан Живановић, Крњевац, именован за директора 9. јануара 2001. године. У крњевачкој школи је најпре радио као професор географије.

Према образовној структури наставног кадра крњевачка школа је међу првим основним школама у великоплањанској општини. Школа, као и остале у округу, имају константан проблем смањивања броја ученика, како у централној тако и у школи на Савановцу. У обе школске зграде ради по једно предшколско одељење. Крњевачку школу је похађао југословенски фудбалер Александар Тирнанић - Тирке. У свом дугогодишњем раду, школа је остварила значајне резултате у настави и на бројним такмичењима. У њој су основна знања добили сви Крњевци. Школа је добитник многих признања и диплома.

Референце

"Стара црква у Крњеву" - Дарко Ивановић

Види још

Крњево - википедија

Крњево