Википедија

Лев Копелев

совјетски писац и дисидент

Лев Залманович (Зиновиевич) Копелев (рус. Лев Залма́нович (Зино́вьевич) Ко́пелев, немачки: Lew Sinowjewitsch Kopelew, 9. април 1912, Кијев – Келн, 18. јун 1997) био је совјетски писац и дисидент.

Лев Копелев
Фотографија, 1980-е
Датум рођења(1912-04-09)9. април 1912.
Место рођењаКијев, Руска Империја
Датум смрти18. јун 1997.(1997-06-18) (85 год.)
Место смртиКелн, Немачка
ДржављанствоСССР
Немачка[1]
УниверзитетНационални универзитет у Харкову
Покретдисидентски покрет у Совјетском Савезу
СупружникРаиса Орлова

Младост уреди

Копелев је рођен у Кијеву, тада Руском царству, у јеврејској породици средње класе. Године 1926, његова породица се преселила у Харков. Док је био студент на филозофском факултету Харковског државног универзитета, Копелев је почео да пише на руском и украјинском језику; неки од његових чланака објављени су у листу Комсомолскаја правда .

Идеалистички комуниста и активни партијски члан, први пут је ухапшен у марту 1929. због „сарадње са бухаринистичком и троцкистичком опозицијом“ и провео је десет дана у затвору.

Каријера уреди

Касније је радио као уредник радио вести у фабрици локомотива. Године 1932, као дописник, Копелев је био сведок принудне реквизиције жита од стране НКВД -а и раскулачења. Касније је Холодомор описао у својим мемоарима Образовање правог верника. Роберт Конквист у Жетви туге касније га је директно цитирао.

Дипломирао је на Московском државном институту за стране језике 1935. године на Факултету немачког језика, а после 1938. предавао је на Московском институту за филозофију, књижевност и историју где је и докторирао.

Када је у јуну 1941. избио немачко-совјетски рат, добровољно се пријавио у Црвену армију и користио је своје знање немачког да служи као пропагандни официр и преводилац. Имао је задатак да субвертира и индоктринира Немце, а једном приликом је наговорио немачки гарнизон Груђондз на побуну.[2] Када је са Црвеном армијом ушао у Источну Пруску током читаве Источнопруске офанзиве, оштро је критиковао злочине над немачким цивилним становништвом и ухапшен је 1945. и осуђен на десетогодишњу казну у Гулагу због неговања „буржоаског хуманизма“ и због „саосећање према непријатељу“. У шарашки Марфино упознао је Александра Солжењицина.

Пуштен 1954. а рехабилитован 1956. године. Још увек оптимиста и верник у идеале комунизма, током Хрушчовске одмрзавања повратио је чланство у Комунистичку партију Совјетског Савеза (КПСС). Од 1957–1969 предавао је у Московском институту за полиграфију и Институту за историју уметности. Копелев се обратио Александру Твардовском, уреднику врхунског совјетског књижевног часописа, „Нови мир“ (Нови свет) да подстакне објављивање Солжењициновог „ Један дан из живота Ивана Денисовича“.

Од 1968. надаље Копелев је активно учествовао у покрету за људска права и дисидентском покрету. Године 1968. отпуштен је са посла и избачен из КПСС и Савеза писаца због потписивања протестних писама против прогона дисидената, јавне подршке Андреју Сињавском и Јулију Данијелу и активног осуђивања совјетске инвазије на Чехословачку. Такође је протестовао због искључења Солжењицина из Савеза писаца и писао у одбрану дисидентски настројеног генерала Петра Григоренка.

Копелевове књиге су дистрибуиране путем самиздата (подземног издаваштва), прокријумчарене из Русије и објављене на Западу.

Због политичког активизма и контаката са Западом одузето му је право да предаје или да буде објављен 1977. године.

Немачка уреди

 
Лев Копелев (Амстердам, 1980)

Као научник, Копелев је водио истраживачки пројекат о историји руско-немачких културних веза на Универзитету у Вуперталу. Године 1980, док је био на студијском путовању у Западној Немачкој, одузето му је совјетско држављанство. После 1981. Копелев је био професор на Универзитету у Вуперталу.

Копелев је био почасни доктор на Универзитету у Келну и добитник многих међународних награда. 1990. совјетски генерални секретар Михаил Горбачов вратио му је совјетско држављанство.

Лични живот уреди

Копелев је био дуги низ година ожењен Раисом Орловом, совјетском специјалисткињом за америчку књижевност, која је са њим емигрирала у Немачку.

Њени мемоари су објављени у Сједињеним Државама 1984. године.

Смрт уреди

Лев Копелев је умро у Келну у Немачкој 18. јуна 1997. у 85. години и сахрањен је на Новом Донском гробљу у Москви.

Дела уреди

Књиге
  • We lived in Moscow (Мы жили в Москве), 1974
  • The Education of a True Believer, lit. And madest thyself an idol ("И сотворил себе кумира"), 1976
  • To Be Preserved Forever ("Хранить вечно"), 1976
  • Ease My Sorrows: A Memoir, lit. nourish my sorrows ("Утоли моя печали"), 1981
  • No jail for thought, lit. about truth and tolerance ("О правде и терпимости"), 1982
  • Holy Doctor Fyodor Petrovich ("Святой доктор Федор Петрович"), 1985
Чланци

Референце уреди

  1. ^ New York Times Obituary 20 June 1997
  2. ^ Dobson, Miller & Payne 1980, стр. 17

Литература уреди

  • Dobson, Christopher; Miller, John; Payne, Ronald (1980). The Cruellest Night. London: Arrow Books. стр. 17. 

Додатна литература уреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Лев_Копелев&oldid=27678343”