Википедија

Лексо Саичић

Александар Саичић (Виницка, 5. август 1873 — Цетиње, 19. (6) април 1911) био je црногорски и руски официр. Поријеклом је из српскога племена Васојевићи. Остао је упамћен по умијећу руковања сабљом. Као капетан црногорске војске током руско-јапанскога рата победио је у двобоју јапанског официра.[а]

Лексо Саичић
Лексо Саичић
Лични подаци
Пуно имеАлександар Саичић
Датум рођења(1873-08-05)5. август 1873.
Мјесто рођењаВиницка код Берана, Османско царство
Датум смрти19. април 1911.(1911-04-19) (37 год.)
Мјесто смртиЦетиње, Краљевина Црна Гора
Војна каријера
Служба1889–1911.
ВојскаКњажевина Црна Гора
Краљевина Црна Гора
Руско царство
РодПешадија
ЧинКапетан
Учешће у ратовимаРуско-јапански рат

Биографија уреди

 
Мурал са ликом Саичића, на спољашњем зиду хиподрома у Београду. Зид се налази уз трамвајске шине, а аутор мурала је Алекса Мишковић.

Александар Саичић се родио у Виницки, код Берана. Био је син Васе Саичића, команданта у црногорској војсци,[2] а имао је и стрица Тодора.[3] Основну школу је завршио, а гимназију уписао на Цетињу као питомац књаза Николе. Гимназију завршава у Дубровнику одакле прелази у Београд гдје похађа Пешадијску подофицирску школу. Након подофицирске школе бива три године у Црној Гори где је постављен за ађутанта Васојевићке бригаде. Као војник са жељом за даљим усавршавањем одлази у Истанбул где ступа у турску војску као поручник царске гарде гдје службује три године.

Учествовао је у Руско-јапанском рату. Црногорски одред у том рату је предводио Јован Липовац. Лексо је остао упамћен јер је 1905. убио јапанског ратника у двобоју пред битку. Иако се говори да је победио самураја, они су укинути у Јапану укидањем феудализма 1871.[а] Због ове побједе одликован је руским ордењем. Честитке на добијеном двобоју добио је од адмирала руске флоте Роженственског (Рожественский, Зиновий Петрович) и адмирала јапанске флоте Тогоа. Руска влада му је одредила четрдесет наполеона у злату годишње до краја живота. У Манџурији је унапређен у чин капетана и до краја рата командовао је коњичким ескадроном Амурског змајског пука. Сабља којом је савладао јапанског ратника данас се чува у Војном музеју у Москви.

Своје успомене и утиске из рата је прибјележио у једној књизи.[4]

Болест и лечење уреди

Нешто пре априла 1911. је у црногорском двору у Цетињу избио пожар, а Лексо је у покушају да спаси неке књиге скочио са другог спрата и тешко се повредио, а затим и разболео. Током његове болести га је лијечио војни лекар др Мило Иличковић. За његово здравље су се редовно распитивали чланови владајуће династије краљ Никола, краљица Милена и престолонаслиједник Данило, док су га скоро свакодневно посјећивали кнез Мирко са супругом Наталијом, кнез Петар и кнегиња Вјера. Поред њих, редовно га је посећивао и посланик Аустроугарске барон Владимир Гизл фон Гизлинген са супругом. Кнез Петар га је на сам дан смрти пар пута посетио, и са њим разговарао.[3]

Смрт и сахрана уреди

После дужег боловања преминуо је у сриједу увече 19. (6) априла 1911. у Цетињу.[4] Четири дана послије њега је у Никшићу преминуо Стојан Ковачевић, један од вођа Херцеговачког устанка. Саичић је сахрањен у петак ујутру уз велико присуство грађана. Сахрани су између осталих присуствовали и најмлађи син краља Николе принц Петар, министри актуелне владе Лазара Томановића, посланик Аустроугарске барон Гизл, пуковници Потапок, Егорјев и Колосов, цијели официрски кор и чета питомаца официрске школе. Капетан Ђорђе Драговић је на гробу одржао опроштајни говор.[5]

Породица уреди

Био је ожењен Милицом са којом је имао троје дјеце: сина Владимира и ћерке Милицу и Јелену. Имао је и стрица Тодора, и браћу Мила, Милована и Мирка.[3]

Одликовања уреди

  Руска империја Ови ордени су додељени за време Руско-јапанског рата (1904−5)

  Кнежевина и   Краљевина Црна Гора

  Краљевина Италија

  •   - Орден круне.[2]

Занимљивости уреди

  • Отац Васо Саичић је такође био истакнути командант у војсци Црне Горе.[2]
  • Написао је књигу о својим утисцима и успоменама из руско-јапанског рата.[4]
  • Због тога што су самураји укинути одредбом из 1871. о укидању феудализма у Јапану, Лексо није могао поразити самураја у борби, већ неког официра који је евентуално имао самурајско поријекло.[1]
  • Скоро сви чланови династије Петровић Његош су се распитивали о њему и посећивали га, а принц Петар га је посетио на дан смрти, и присуствовао му је на сахрани. Поред њих, редовно га је посећивао и посланик Аустроугарске Владимир Гизл фон Гизлинген. Он је око три године након тога уручио Јулски ултиматум Србији са места посланика Аустроугарске у Србији.[3]
  • Од породице је имао жену Милицу, сина Владимира, ћерке Милицу и Јелену, стрица Тодора, и браћу Мила, Милована и Мирка.[3]

Напомене уреди

  1. ^ а б Самураји су укинути одредбом из 1871. о укидању феудализма у Јапану током Меиђи обнове,[1] а скоро дефинитивно су окончани сломом побуне на Сатсуми нешто након 24. септембра 1877. У складу са тим Лексо Саичић није поразио самураја, већ неког јапанског официра који је потенцијално могао водити порекло од самураја.

Извори уреди

  1. ^ а б „Samurai”. britannica.com. Приступљено 22. октобар 2023. 
  2. ^ а б в г д ђ е ж з „Домаће вијести - Говор капетана Ђорђија Драговића” (PDF). dlib.me. Глас Црногорца. 16. април 2023. Приступљено 21. октобар 2023. „Друга страна” 
  3. ^ а б в г д Породица Саичић (12. април 1911). „Јавна благодарност” (PDF). dlib.me. Глас Црногорца. Приступљено 22. октобар 2023. „Шеста страна крајња десна колона” 
  4. ^ а б в „Читуља” (PDF). dlib.me. Цетињски вијесник. 7. април 1911. Приступљено 21. октобар 2023. „Крајње десна колона на петој страни” 
  5. ^ „Домаће вијести - капетан Лексо Саичић” (PDF). dlib.me. Глас Црногорца. 9. април 1911. Приступљено 21. октобар 2023. „Друга страна, прве две колоне” 

Литература уреди

  • Душан Бабац, Чедомир Васић, Миладин Марковић: Црногорска војска 1896—1916, Београд

Спољашње везе уреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Лексо_Саичић&oldid=27707318”