Лимета, у продавницама често и лајм (енгл. lime),[1] назив је за неколико хибрида цитруса (род Citrus) којима су зрели плодови зелене боје, као и за несродне биљке сличних плодова (Melicoccus bijugatus и Adelia ricinella). Плод лимете, хесперидијум, је мањи од плода лимуна,[2] а подједнако је богат витамином Ц. Често се користи као додатак јелу или пићу (нпр. лајмада и мохито).

Лимета и цвет

Постоји неколико врста дрвећа цитруса чији се плодови називају лиметима, укључујући ки лимету (Citrus aurantiifolia), персијску лимету, макрут лимету и пустињску лимету. Лимете су богат извор витамина Ц, киселе су и често се користе за наглашавање укуса хране и пића. Узгајају се током целе године.[3] Биљке са воћем које се називају „лимете” имају различито генетско порекло; лимете не чине монофилетску групу.

ЕтимологијаУреди

Назив потиче од арапског и француског lim(ette)[4] и енглеског lime (лајм). Воће је првобитно култивисано у Ираку и Персији, а произвођено за тржиште у Вавилону.[5]

Врсте лајмаУреди

 
Кора од лимете
 
Есенцијално уље лимете (Citrus latifolia)
 
Лимета, Citrus χ aurantifolia

Сем као свеобухватни назив за наколико врста цитруса, појам обухвата и:[6]

ИсторијаУреди

Производња лимете (и лимуна), 2018
Земља Продукција
(милиони тона)
  Индија 3,1
  Мексико 2,5
  Кина 2,5
  Аргентина 2,0
  Бразил 1,5
  Турска 1,1
Свет 19,4
Прехрамбени састојци лимете, сирове
 
Лимета, цела и у пресеку
Нутритивна вредност на 100 g (3,5 oz)
Енергија126 kJ (30 kcal)
10,5 g
Шећери1,7 g
Прехрамбена влакна2,8 g
0,2 g
0,7 g
Витамини
Тиамин 1)
(3%)
0,03 mg
Рибофлавин 2)
(2%)
0,02 mg
Ниацин 3)
(1%)
0,2 mg
Витамин Б5
(4%)
0,217 mg
Витамин Б6
(4%)
0,046 mg
Фолат 9)
(2%)
8 μg
Витамин Ц
(35%)
29,1 mg
Минерали
Калцијум
(3%)
33 mg
Гвожђе
(5%)
0,6 mg
Магнезијум
(2%)
6 mg
Фосфор
(3%)
18 mg
Калијум
(2%)
102 mg
Натријум
(0%)
2 mg
Остали конституенти
Вода88,3 g

Проценти су грубе процене засноване на америчким препорукама за одрасле.
Извор: NDb USDA

Већина врста и хибрида биљака цитруса званих „лајмови” имају различито порекло у тропској Југоисточној Азији и Јужној Азији. Оне су проширене широм света путем миграције и трговине. Конкретно, макрут лимета је била један од најранијих агрума које су људи унели у друге делове света. Они су се проширили у Микронезију и Полинезију путем аустронезијске експанзије (око 3000–1500. пне).[13] Они су се такође касније проширили на Блиски исток и Медитерански регион преко трговине зачинима и путева за трговину тамјаном још око 1200. године пне.[14][2]

Да би спречили скорбут током 19. века, британским морнарима је издавана дневна доза цитруса, као што је лимун, а касније су прешли на лимету.[15] Употреба цитруса је у почетку била строго чувана војна тајна, пошто је скорбут био уобичајена пошаст разних националних морнарица, а способност да се дуго остане на мору без добијања поремећаја била је од огромне користи за војску. Британски морнари су тако стекли надимак „Лајми” због употребе лимете.[16]

ПродукцијаУреди

У 2018. године светска производња лимете (у комбинацији са лимуном за извештавање) износила је 19,4 милиона тона.[17] Највећи произвођачи – Индија, Мексико, Кина, Аргентина, Бразил и Турска – заједно су чинили 65% глобалне производње (табела).[17]

Исхрана и фитокемикалијеУреди

Сирови лимун се састоји од 88% воде, 10% угљених хидрата и мање од 1% масти и протеина (табела). Само садржај витамина Ц од 35% дневне вредности (ДВ) по порцији од 100 g је значајан за исхрану, док су остали хранљиви састојци присутни у малим количинама ДВ (табела). Сок од лимете садржи нешто мање лимунске киселине од лимуновог сока (око 47 g/l), скоро двоструко више лимунске киселине од сока грејпфрута и око пет пута више од количине лимунске киселине која се налази у соку од поморанџе.[18]

Пулпа и кора лимете садрже различите фитокемикалије, укључујући полифеноле и терпене,[19] од којих су многи под базним истраживањима због њихових потенцијалних својстава код људи.[20]

ТоксичностУреди

Контакт са кором лимете или соком од лимете праћен излагањем ултраљубичастом светлу може довести до фитофотодерматитиса,[21][22][23] који се понекад назива фотодерматитис маргарите[24][25] или болест лимете[26] (ово не треба мешати са лајмском болешћу). Бармени који рукују лиметом и другим цитрусним воћем док припремају коктеле могу развити фитофотодерматитис.[27]

Класа органских хемијских једињења званих фуранокумарини наводно изазивају фитофотодерматитис код људи.[28] Лимете садрже бројна једињења фуранокумарина, укључујући лиметин (који се такође назива цитроптен), бергаптен, изопимпинелин, ксантотоксин (такође назван метоксален) и псорален.[29][30] Сматра се да је бергаптен примарно једињење фуранокумарина одговорно за фитофотодерматитис изазван лиметом.[29][30]

ИзвориУреди

  1. ^ Company, Houghton Mifflin Harcourt Publishing. „The American Heritage Dictionary entry: lime”. www.ahdictionary.com. Архивирано из оригинала на датум 11. 4. 2016. 
  2. ^ а б „Lime”. Encyclopædia Britannica, Inc. 2016. Архивирано из оригинала на датум 10. 8. 2016. Приступљено 16. 7. 2016. 
  3. ^ Rotter, Ben. „Fruit Data: Yield, Sugar, Acidity, Tannin”. Improved Winemaking. Архивирано из оригинала на датум 8. 6. 2014. Приступљено 2014-09-03. 
  4. ^ Room, Adrian (1986). A dictionary of true etymologies. Taylor & Francis. стр. 101. 
  5. ^ Raichlen, Steven (2. 8. 1992). „Small citruses yield tart juice, aromatic oils, big, fresh taste”. The Baltimore Sun. Архивирано из оригинала на датум 13. 01. 2014. Приступљено 4. 9. 2012. 
  6. ^ Енциклопедија Британика — сажето издање (2005), 5 (Л-М), Народна књига и Политика
  7. ^ а б Plattner, Kristy (26. 9. 2014). „Fresh-Market Limes” (PDF). USDA Economic Research Service. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 12. 4. 2015. 
  8. ^ Curk, Franck; Ancillo, Gema; Garcia-Lor, Andres; Luro, François; Perrier, Xavier; Jacquemoud-Collet, Jean-Pierre; Navarro, Luis; Ollitrault, Patrick (2014). „Next generation haplotyping to decipher nuclear genomic interspecific admixture in Citrus species: analysis of chromosome 2”. BMC Genetics. 15: 152. PMC 4302129 . PMID 25544367. doi:10.1186/s12863-014-0152-1. 
  9. ^ Li, Xiaomeng; Xie, Rangjin; Lu, Zhenhua; Zhou, Zhiqin (јул 2010). „The Origin of Cultivated Citrus as Inferred from Internal Transcribed Spacer and Chloroplast DNA Sequence and Amplified Fragment Length Polymorphism Fingerprints”. Journal of the American Society for Horticultural Science. 135 (4): 341—350. doi:10.21273/JASHS.135.4.341 . Архивирано из оригинала на датум 24. 4. 2015. Приступљено 24. 4. 2015. 
  10. ^ Wall, Tim (18. 1. 2011). „Citrus Fruit Gets Paternity Test”. Discovery.com. Discovery. Архивирано из оригинала на датум 30. 1. 2013. Приступљено 24. 4. 2015. 
  11. ^ Tacio, Henrylito D. (11. 4. 2019). „Health benefits of calamansi”. BusinessMirror. Приступљено 18. 10. 2020. 
  12. ^ „Australian Blood Lime”. homecitrusgrowers.co.uk. Архивирано из оригинала на датум 31. 8. 2012. 
  13. ^ Blench, R.M. (2005). „Fruits and arboriculture in the Indo Pacific region”. Bulletin of the Indo-Pacific Prehistory Association. 24: 31—50. 
  14. ^ Wu GA, Terol J, Ibanez V, López-García A, Pérez-Román E, Borredá C, Domingo C, Tadeo FR, Carbonell-Caballero J, Alonso R, Curk F, Du D, Ollitrault P, Roose ML, Dopazo J, Gmitter FG, Rokhsar DS, Talon M (фебруар 2018). „Genomics of the origin and evolution of Citrus”. Nature. 554 (7692): 311—316. Bibcode:2018Natur.554..311W. PMID 29414943. doi:10.1038/nature25447 . 
  15. ^ Lewis, HE (3. 2. 1971). „State of knowledge about scurvy”. Proc. R. Soc. Med. 65 (1): 39—42. PMC 1644345 . PMID 4552518. 
  16. ^ „Limey”. Oxford Dictionaries. Oxford University Press. Архивирано из оригинала на датум 6. 6. 2012. Приступљено 23. 4. 2013. 
  17. ^ а б „World production of lemons and limes in 2018; Crops/Regions/World/Production Quantity from pick lists”. Food and Agriculture Organization of the United Nations, Statistics Division (FAOSTAT). 2019. Приступљено 19. 2. 2020. 
  18. ^ Penniston KL, Nakada SY, Holmes RP, Assimos DG (2008). „Quantitative Assessment of Citric Acid in Lemon Juice, Lime Juice, and Commercially-Available Fruit Juice Products”. Journal of Endourology. 22 (3): 567—70. PMC 2637791 . PMID 18290732. doi:10.1089/end.2007.0304. 
  19. ^ Loizzo MR, Tundis R, Bonesi M, Menichini F, De Luca D, Colica C, Menichini F (2012). „Evaluation of Citrus aurantifolia peel and leaves extracts for their chemical composition, antioxidant and anti-cholinesterase activities”. J Sci Food Agric. 92 (15): 2960—67. PMID 22589172. doi:10.1002/jsfa.5708. 
  20. ^ Patil JR, Chidambara Murthy KN, Jayaprakasha GK, Chetti MB, Patil BS (2009). „Bioactive compounds from Mexican lime ( Citrus aurantifolia ) juice induce apoptosis in human pancreatic cells”. J Agric Food Chem. 57 (22): 10933—42. PMID 19919125. doi:10.1021/jf901718u. 
  21. ^ Gross, T. P.; Ratner, L.; de Rodriguez, O.; Farrel, K. P.; Israel, E. (1987). „An outbreak of phototoxic dermatitis due to limes”. Am J Epidemiol. 125 (3): 509—514. PMID 3812457. doi:10.1093/oxfordjournals.aje.a114557. 
  22. ^ Kung, A. C.; Stephens, M. B.; Darling, T (2009). „Phytophotodermatitis: Bulla formation and hyperpigmentation during spring break” (PDF). Mil. Med. 174 (6): 657—661. PMID 19585784. doi:10.7205/MILMED-D-01-7208 . 
  23. ^ Hankinson, Andrew; Lloyd, Benjamin; Alweis, Richard (2014). „Lime-induced phytophotodermatitis”. J Community Hosp Intern Med Perspect. 4 (4): 25090. PMC 4185147 . PMID 25317269. doi:10.3402/jchimp.v4.25090. 
  24. ^ Riahi, Ryan R.; Cohen, Philip R.; Robinson, Floyd W.; Gray, James M. (јун 2009). „What Caused The Rash On This Man's Wrist And Hand?”. The Dermatologist. 11 (6). 
  25. ^ Abramowitz, Alan I.; Resnik, Kenneth S.; Cohen, Kenneth R. (1993). „Margarita Photodermatitis”. New England Journal of Medicine. 328 (12): 891. PMID 8441448. doi:10.1056/NEJM199303253281220. 
  26. ^ Weber, Ian C; Davis, Charles P; Greeson, David M (1999). „Phytophotodermatitis: The other 'lime' disease”. The Journal of Emergency Medicine. 17 (2): 235—237. ISSN 0736-4679. PMID 10195477. doi:10.1016/s0736-4679(98)00159-0. 
  27. ^ L. Kanerva (2000). Handbook of Occupational Dermatology. Springer. стр. 318. ISBN 978-3-540-64046-2. Архивирано из оригинала на датум 21. 5. 2016. 
  28. ^ McGovern, Thomas W.; Barkley, Theodore M. (2000). „Botanical Dermatology”. The Electronic Textbook of Dermatology. Internet Dermatology Society. 37 (5). Section Phytophotodermatitis. PMID 9620476. S2CID 221810453. doi:10.1046/j.1365-4362.1998.00385.x. Приступљено 29. 11. 2018. 
  29. ^ а б Nigg, H. N.; Nordby, H. E.; Beier, R. C.; Dillman, A.; Macias, C.; Hansen, R. C. (1993). „Phototoxic coumarins in limes” (PDF). Food Chem Toxicol. 31 (5): 331—35. PMID 8505017. doi:10.1016/0278-6915(93)90187-4. 
  30. ^ а б Wagner, A. M.; Wu, J. J.; Hansen, R. C.; Nigg, H. N.; Beiere, R. C. (2002). „Bullous phytophotodermatitis associated with high natural concentrations of furanocoumarins in limes”. Am J Contact Dermat. 13 (1): 10—14. ISSN 0891-5849. PMID 11887098. doi:10.1053/ajcd.2002.29948. 

ЛитератураУреди

  • Room, Adrian (1986). A dictionary of true etymologies. Taylor & Francis. стр. 101. 

Спољашње везеУреди