Марко Санудо
Марко I Санудо (око 1153. - вероватно 1227) је био оснивач и први владар Егејског војводства. Оснивач је и династије Санудо.
| Марко I Санудо | |
|---|---|
| Лични подаци | |
| Датум рођења | око 1153. |
| Датум смрти | 1227. |
| Место смрти | Наксос, Егејско војводство |
| Породица | |
| Супружник | можда сестра Теодора I Ласкариса |
| Потомство | Анђело Санудо |
| Династија | Династија Санудо |
| Војвода Наксоса | |
| Период | 1207-1227 |
| Претходник | нема |
| Наследник | Анђело Санудо |
Марко Санудо (око 1153 – између 1220. и 1230., највероватније 1227.) био је творац и први војвода Архипелага, на италијанском: „војвода Егејског мора и краљ Кандије, барон острва Наксос, Парио, Мило, Марине и Андри,, војводство које је Венецијанска Република доделила њему и свим његовим потомцима, након Четвртог крсташког рата његова лоза је добила име Санудо де Кандиа.[1]
По мајци нећак венецијанског дужда Енрика Дандола, био је учесник Четвртог крсташког рата (1204). Учествовао је у преговорима када је Република Венеција купила острво Крит од краља Бонифација од Монферата.
Између 1205. и 1207. или нешто после 1213-1214. године, према изворима, он је окупио флоту и заузео острво Наксос, постављајући темеље Војводства Архипелага. Саградио је нови главни град на острву, Кастро (сада главна лука). Током своје владавине спојио је византијске и млетачке организације.
Постао је вазал латинског цара Хенрика од Фландрије око 1210. или 1216. године. За свог господара, борио се против Никејског царства. Али за Венецију је учествовао у критској експедицији 1211. године.
Извори уреди
Све биографије Марка Сануда написане су вековима након чињеница које они износе. Већина њих су венецијанске хронике из 14. и 15. века. У првом, Историа ди Романиа, Марино Санудо Торсело, члан породице Санудо, пише о Марку Сануду само ово:
освојио је острва.[2]
Дужд Андреа Дандоло написао је историју Венеције (названу "Проширена хроника") око 1350. године. Овај текст је први који говори о освајању Егејских острва и био је темељ свих каснијих извештаја:[3]
Пловећи одвојено, Марко Санудо и они који су га пратили освојили су острва Наксос, Парос, Милос и Санторини, а Марино Дандоло је освојио Андрос. Такође, Андреа и Јеремиа Гиси [заузели] Тинос, Миконос, Скирос, Скопелос и Скијатос.
Хроника на венецијанском језику датирана 1360-1362 и приписана Енрику Дандолу даје кратку биографију Марка Сануда, почевши од његове борбе на Криту против Енрика Пескатора. Али текст није поуздан; већина је или измишљена или противречена званичним документима. Такође, то је први текст у коме се наводи да су Марко Санудо и дужд Енрико Дандоло били у сродству.[4] Године 1454. Флавио Биондо је објавио свој "О пореклу и понашању Млечана", у којем је копирао извештај Андреа Дандола и увео идеју да Млетачка Република даје својим грађанима званично право да освајају земље на Оријенту, све док се оно никада не преноси некоме ко није венецијанац. Ово правило, успостављено је у 15. веку, Биондо је стога проширио на почетак 13. века.[5]
Најчешће коришћена хроника, јер даје доста географских и хронолошких детаља, је она коју је написао Данијел Барбаро у 16. веку. Комбиновао је различите старије хронике да би створио кохерентну причу засновану на извештајима двојице Дандола. Његова верзија је она коју су користили сви каснији писци и историчари, као што је Ј. К. Фотхерингхам 1915. године, Гијом Сен Гилен, у чланку из 2004. године, предлаже друго тумачење, засновано на његовим недавним радовима на званичним документима.[6]
"Нова историја древних војвода архипелага", још један широко коришћен извештај, написао је у другој половини 17. века француски језуита из манастира Наксос, отац Саулгер.
Биографија уреди
Марко је био нећак млетачког дужда Енрика Дандола и један од учесника Четвртог крсташког рата. Тачна година његовог рођења није позната. Према неким историчарима, рођен је око 1153. године. У историјским изворима први пут се јавља око 1176-1177. година. Под командом млетачког дужда Себастијана Зјанија, Марко је учествовао у поморском нападу на бургундског војводу Отона I, сина Фридриха Барбаросе. Узео је учешћа у Четвртом крсташком рату, учествујући у опсадама Задра и Цариграда. Његово име се, међутим, не среће међу именима команданата галија. Вероватно је ратовао на галијама којима је командовао један од његове браће (Бернардо или Лунардо) или његов ујак Енрико Дандоло.
Марко се истиче након пада Византије и оснивања низа крсташких држава на њеној територији. Он је 1207. године на челу осам млетачких галија стигао на острво Наксос и освојио га за неколико недеља, упркос отпору Грка и ђеновљанских гусара. Марко оснива Војводство Наксос (познато и као Егејско или Архипелашко војводство) и прогласио је независност од Хенрика Фландријског, латинског цара. За главни град војводства Марко је изабрао Наксос, где је отпочео са изградњом велике тврђаве. Санудо наставља са поморским нападима и осваја сва велика острва Киклада - Наксос, Парос, Антипарос, Сифнос, Катнос, Иос, Аморгос, Кимолос, Сикинос, Сирос, Фолегандрос, Милос. Ова острва дао је на управу својим рођацима и другим млетачким племићима који су учествовали у Четвртом крсташком рату. Његов рођак Марино Дандоло постао је владар Андроса, браћа Андреј и Јеремија Гизи владари Тиноса, Миконода и Спорада, Пјетро Јустинијани и Доминико Микели деле Серифос и Кеју, Јакобо Барози постаје владар Санторинија, Леонардо Фосколо Анапана и Анафена. Неки су били подређени латинском цару, а неки самом Марку. Хенрик Фландријски је 1210. године прогласио Сануда наследним владаром Архипелашког војводства. Марко је војводством владао следећих 20 година, оснивајући династију Санудо.
На Кандији (Криту) је 1212. године избио устанак локалног грчког становништва против млетачке владавине. Ускоро је побуна захватила велике делове источног Крита. Локалном владару помоћ је пружио Марко Санудо. Војвода је, међутим, убрзо променио став и одлучио да острво освоји за себе. Окреће се против Ђакома Тјепола који је управљао острвом. Санудо је уз помоћ локалног становништва и архонта Севастија Скордилидиса освојио тврђаву Кандију. Тјеполо је принуђен да се, прерушен у жену, спаси бекством у тврђаву Теменос. Убрзо је напустио острво.
Следеће, 1213. године, флота Марка Сануда напала је византијску луку Смирну у Малој Азији, у знак подршке Хенрику Фландријском. Латински цар је у то време ратовао са Никејским царством. Иако су Млечани за кратко време успели да освоје град и његову околину, никејски цар Теодор I Ласкарис је са 30 бродова уништио флоту Сануда, а сам војвода је заробљен. Санудо успева да стекне наклоност Ласкариса који му даје своју сестру за жену. Године 1214. закључен је мир између латинског и никејског цара, утврђен браком нећаке Хенрика Фландријског и Теодора Ласкариса.
Марко је умро 1227. године, две године након што је Отон де ла Рош дошао у Атинско војводство, три године пре уништења Солунске краљевине и мало пре смрти Жофроа I Вилердена, кнеза Ахаје. Према Вилијаму Милеру, Марко је оженио Ласкарину, односно припадницу ове никејске породице, могуће Теодорову сестру (према неким италијанским изворима). Михаило Димитрије Стурдза одбацује овакву претпоставку услед недостатка потврде у грчким изворима. Марко је имао једног сина, Анђела Сануда, који га је наследио на престолу (1227-1262).
Породица и младост уреди
Породица Санудо можда потиче из Ераклеје где су преци Марка Сануда били оптужени. Породица је дошла на венецијанска острва почетком 9. века након што је њихов град уништен. Породица се можда неко време звала Кандијано и под тим именом давала дуждове Граду: Пјетро I Кандијано (887), Пјетро II Кандијано (932–939), Пјетро III Кандијано Кануто (бледа коса) или Сануто (мудри) ( 942–959), Пиетро IV Кандиано (959–976) и Витале Кандиано (978–979). Последњи Кандијани (11. век) је можда покушао да преузме власт у Републици и задржи је наследно у својој породици. Тако дискредитовано, име је нестало, а после постоји само породица Санудо.[7] Напомена: Кандиано потиче од Кандије, како се Крит звао на венецијанском, па "Кандиано" значи "Крићанин", као "Наполитано" значи "Наполитанац".
Четири генерације после Пјетра IV, Марко Санудо је забележен (друга половина 11. века) као „саветник“ и „капетан“. Он је такође могао бити амбасадор у Цариграду где је можда преговарао да византијски цар призна доминацију Венеције над Далмацијом и Хрватском око 1084-1085. Тада је можда изградио бројна пријатељства и односе у Грчкој и око Егејског мора. Тада је добио надимак Костантинополитани („Константинопољац“). Имао је сина Пјетра, за кога знамо само да је оженио сестру Енрика Дандола. Пјетро и Забарела су имали најмање три сина: Марка, Бернарда и Лунарда.[8][9]
Бернардо Санудо је, као младић, био међу изборницима дужда Енрика Дандола 1192. године, Лунардо је био један од официра који су командовали млетачком флотом која је напала Абидос 1196. године, Лунардо, или према другим венецијанским хроникама, Бернардо, био је капетан деле Нави ( Заповедник дела млетачке флоте) за дужда Енрика Дандола приликом освајања Цариграда 1204. године.[10]
Датум рођења Марка Сануда није познат. Често се одузима тако што се извлачи његова вероватна старост у тренутку његове вероватне смрти. Према Пере Саулгеру, он би 1220. године имао 67 година.[11] Можда је рођен око 1153. године. Први пут се помиње у средњовековним хроникама на венецијанским галијама око 1176-1177 када се 30 галија из Венеције, под командом дужда Себастијана Зианија, сукобило са 75 галија којима је командовао Отон I, гроф Бургундски, син Фридриха I, цара Светог римског царства. Али историјско постојање ове битке није сигурно.[12]
Дакле, прва сигурна чињеница која се зна о Марку Сануду је да је учествовао у Четвртом крсташком рату. Био је познат по својој храбрости, али без других детаља, приликом заузимања Задра и Цариграда. Али, његово име није међу официрима који командују галијама. Вероватно је био на галији којом је командовао један од његове браће (Бернардо или Лунардо) или његов ујак дужд Енрико Дандоло.[13]
Освајање Киклада уреди
Киклади почетком 13. века уреди
Извори уреди
- J.K. Fotheringham and L.R.F. Williams, Marco Sanudo, conqueror of the Archipelago, Clarendon Press, Oxford, 1915.
- Charles A. Frazee, The Island Princes of Greece: The Dukes of the Archipelago, Adolf M. Hakkert, Amsterdam, 1988. ISBN 90-256-0948-1
- Paul Hetherington, The Greek Islands: Guide to the Byzantine and Medieval Buildings and their Art, Londres, 2001. ISBN 1-899163-68-9
- (језик: француски) Guillaume Saint-Guillain, «Les Conquérants de l'Archipel. L'Empire latin de Constantinople, Venise et les premiers seigneurs des Cyclades.», in Gherardo Ortali, Giorgio Ravegnani et Peter Schreiner (dir.), Quarta Crociata. Venezia - Bisanzio - Impero Latino., Istituto Veneto di Scienze, Lettere ed Arti, Venise, 2006. ISBN 88-88143-74-2
- Setton, Kenneth M. (general editor), A History of the Crusades: Volume II — The Later Crusades, 1189–1311. Robert Lee Wolff and Harry W. Hazard, editors. University of Wisconsin Press: Milwaukee, 1969.
- (језик: француски) J. Slot, Archipelagus Turbatus. Les Cyclades entre colonisation latine et occupation ottomane. c.1500–1718., Publications de l'Institut historique-archéologique néerlandais de Stamboul, 1982. ISBN 90-6258-051-3.
Референце уреди
- ^ The Sanudo family, Dukes of the Greek Archipelago and Kings of Candia, Founders of Venice, Vol 1., History Institute of Rome, Italy.
- ^ Guillaume Saint-Guillain, p. 130.
- ^ Guillaume Saint-Guillain, op. cit., p. 140-142.
- ^ Guillaume Saint-Guillain, op. cit., p. 149-152.
- ^ Guillaume Saint-Guillain, p. 160-164.
- ^ Guillaume Saint-Guillain, p. 127 et 178.
- ^ J.K. Fotheringham, op. cit., p. 1-12.
- ^ Mihail-Dimitri Sturdza, Dictionnaire Historique et Généalogique des Grandes Familles de Grèce, d'Albanie et de Constantinople, Paris: Sturdza, 1983, p. 549.
- ^ J.K. Fotheringham, op. cit., pp. 12–13.
- ^ J.K. Fotheringham, op. cit., p. 13.
- ^ J.K. Fotheringham considers he died in 1229 and G. Saint-Guillain in 1227.
- ^ J.K. Fotheringham, op. cit., pp. 14–15.
- ^ J.K. Fotheringham, op. cit., p. 15.