Министар хрватских послова Мађарске

списак на Викимедији

Министар хрватских послова Мађарске (мађ. horvát-szlavón-dalmát tárca nélküli miniszter ; хрв. hrvatsko-slavonsko-dalmatinski ministar bez lisnice) је био члан мађарског кабинета у Аустроугарској. Положај је створен након Хрватско-угарског споразума 1868. Министра је постављао цар-краљ. Официр је држао везу између Хрватске-Славоније-Далмације и Угарске Краљевине (а такође и аустријског дела Аустроугарске). Ова позиција је била без портфеља.

Историја

уреди

У складу са чланом 44. Хрватско-угарске нагодбе појавила се позиција министра без портфеља, који је у мађарском кабинету заступао интересе Хрватске-Славоније и Далмације, који је постао одговоран Народној скупштини у Пешти (касније Будимпешти ), која је такође функционисало је као заједничко законодавно тело након 1868. (ипак је Далмација под засебном управом слала делегате у Царски савет, а не у Угарски парламент).[1] У децембру 1868. Коломан Бедековић је именован за првог министра хрватских послова. 31. јануара 1869. године цар-краљ Фрањо Јосип I наредио је укидање Хрватске дворске канцеларије у Бечу коју је званично заменило Краљевско министарство Далмације, Хрватске и Славоније (после 1873. Министарство Хрватске, Славоније и Далмације). До маја 1869. министарство се преселило у Будим са седиштем на Тргу Дисз 16.[2]

После Првог светског рата министарство је распуштено јер је Хрватска-Славонија ушла у састав Државе Словенаца, Хрвата и Срба, а потом и Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца . Међутим, та позиција је дејуре постојала све до проглашења Мађарске Совјетске Републике у марту 1919. године.

No. Портрет Име Мандат Скупштина

(избори)

1   Коломан Бедековић

(1818–1889)

1. мандат
8. децембар 1868 10. фебруар 1871 3. (1865)
4. (1869)
2   Петар Пејачевић
(1804–1887)
10. фебруар 1871 14. новембар 1871
14. новембар 1871 4. децембар 1872
5. (1872)
4. децембар 1872 21. Март 1874
21. Март 1874 2. Март 1875
(2) 2. Март 1875 20. октобар 1875
20. октобар 1875 25. фебруар 1876 6. (1875)
(1)   Коломан Бедековић

(1818–1889)

2. мандат
25. фебруар 1876 10. август 1889

(преминуо на функцији)
7. (1878)
8. (1881)
9. (1884)
10. (1887)
3   Емерик Јосиповић

(1834–1910)
23. август 1889 15. Март 1890
15. Март 1890 19. новембар 1892
11. (1892)
19. новембар 1892 15. јануар 1895
15. јануар 1895 10. децембар 1898
12. (1896)
4   Ервин Чех

(1838–1918)

1. мандат
10. децембар 1898 26. фебруар 1899
26. фебруар 1899 27. јун 1903
13. 1901)
5   Никола Томашић

(1864–1918)
27. јун 1903 3. новембар 1903
(4)   Ервин Чех

(1838–1918)

2. мандат
3. новембар 1903 18. јун 1905
14.(1905)
6   Стјепан Ковачевић

(1841–1913)
18. јун 1905 8. април 1906
  Шандор Векерле

(1848–1921)

в. д.
8. април 1906 23. април 1906
15. (1906)
7   Стјепан Ковачевић

(1857–1934)

1. мандат
23. април 1906. 17. јануар 1910.
  Карољ Куен-Хедервари

(1849–1918)

в. д.
17. јануар 1910. 22. април 1912.
16. (1910)
(7)   Гејза Јосиповић

(1857–1934)

2. мандат
22. април 1912. 10. јун 1913.
  Иштван Тиса

(1861–1918)

в. д.
10. јун 1913. 21. јул 1913.
8   Теодор Пејачевић

(1855–1928)

интерниран у Француску 22. августа 1914.
21. јул 1913 16. јануар 1916.
  Иштван Тиса

(1861–1918)

в. д. за Теодора Пејачевића
22. август 1914. 16. јануар 1916.
9   Имре Хидегхетхи

(1860–1920)
16. јануар 1916. 15. јун 1917.
10  
Аладар Зичи
(1864–1937)
15. јун 1917. 18. август 1917.
11   Драгутин Ункелхаузер

(1866–1938)
18. август 1917. 23. август 1917.
23. август 1917. 31. октобар 1918.
12   Жигмонд Кунфи

(1879–1929)
6. новембар 1918. 16. новембар 1918. МНР
No. Портрет Име Мандат Скупштина

(избори)

1   Жигмонд Кунфи

(1879–1929)
16. новембар 1918. 19. јануар 1919. МНР

Референце

уреди
  1. ^ Holjevac 2015, стр. 419.
  2. ^ Holjevac 2015, стр. 420.

Литература

уреди
  • Holjevac, Željko (2015). „A budapesti horvát minisztérium (1868–1918)”. Ур.: Fodor, Pál; Sokcsevits, Dénes. A horvát–magyar együttélés fordulópontjai. Intézmények, társadalom, gazdaság, kultúra [Turning Points of the Croato-Hungarian Coexistence: Institutions, Society, Economy, Culture] (на језику: мађарски). MTA Bölcsészettudományi Kutatóközpont. стр. 419—425. ISBN 978-963-416-019-9.